Doduše, prateći našu političku scenu, ispada da bi nekako bilo bolje da o tome ništa i nije javljeno, pošto je sve u vezi sa ratnim sukobom oko Južne Osetije ovde tretirano kao vrući krompir koji je bolje ni ne gledati, a kamoli uzeti ga u ruke. Pošto se ovde sve, naravno, gleda kroz «kosovsku prizmu». Pa tako ispada da, ako podržiš rusku stranu – čemu mnoge «srce vuče», pa to ti je – ispada da negiraš princip svetog i nedodirljivog teritorijalnog integriteta postojećih i priznatih država, a ako staneš na stranu Gruzije, onda ljutiš Ruse, a gde smeš da ljutiš Ruse kad nam oni «pomažu u odbrani Kosova»? Prava glavolomka. Zato su se mnogi ovih dana dosetili diskutabilne izreke da je «ćutanje zlato». Zašto diskutabilne? Zato što njena vrednost presudno zavisi od toga ko je taj ko ćuti; mnogi bi zaista učinili zlatnu stvar da ućute, ali oni su obično najbrbljiviji; vredi i obrnuto. Država, pak, ne može baš dugo i baš potpuno da ćuti kada su u pitanju ozbiljni međunarodni događaji sa dalekosežnim implikacijama. Naročito ne može da ćuti država koja – s dobrim povodom i nešto slabijim pokrićem - ima izvesnih «propovedničkih» sklonosti, i to upravo kada je o međunarodnom pravu reč.
Ova «osetijska konfuzija» u Beogradu samo je simptom dubljih previranja. Srbija još kao da se gnjezdi u ovom svetu, pokušavajući da se namesti tako da bude svugde i sa svima pomalo, a nigde ozbiljno i konsekventno. To sve češće podseća na neku amaterizovanu i sasvim dekontekstualizovanu varijantu «titovske strategije», što ovde kanda mnogima izgleda neobično mudro, a najčešće je tek smešno, jer odavno nema ni Tita, ni one zemlje, ni onih okolnosti, lokalnih i globalnih. Ovde bi se moglo prigovoriti da tog lutanja, ako ga je i bilo ranije, sada više nema, jer je zemlja zauzela čvrst i nedvosmislen «proevropski kurs». Hm, to zaista tako izgleda «u globalu» - dakle, kad se slušaju uzvišene i uglavnom ni na šta konkretno obavezujuće deklamacije – ali ne nužno i u detaljima. A odavno je rečeno da je «đavo u detaljima»...
Jedan od tih detalja je i inicijativa Međunarodnom sudu pravde, to jest apel da se ovaj izjasni o pravnoj utemeljenosti proglčašavanja i priznavanja nezavisnosti Kosova. Dirljivo je gledati koliko je mlađani ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić razdragan i ponosan na tu svoju genijalnu ideju. Ako je njegova, to jest; no, ako i nije, on je svejednako nesebično ponosan na nju. Istovremeno, Srbija se upinje da što pre pripadne Evropskoj uniji, tj. klubu kojeg je velika većina članova priznala Kosovo, i s kojima bi Srbija sada malo da se parniči. Kada neki evroministar ili evroambasador kaže da u ovim dvema istovremenim radnjama ima nečega što je, recimo, pomalo kontradiktorno, onda mu se uvređeno spočitne kako imperijalistički preti, meša se u tuđe unutrašnje stvari, ili jednostavno ništa ne razume. Ili, pogledajte hapšenje Radovana Karadžića: kako je krenulo, uskoro će ispasti da su ga uhapsili agenti Molder i Skali iz Dosijea X – koji se inače bave paranormalnim pojavama – što možda i nije sasvim blesavo, jer je i dr Dabić bio neka vrsta paranormalnog fenomena, ali nema sumnje da je politički paranormalno da svi peru ruke od nečega što je naprosto sprovođenje zakona, a da ministar unutrašnjih poslova lično, rezolutno i u više navrata naglašava da policija nema ništa s tim, dok o samom hapšenju jednog begunca od međunarodne pravde gotovo neuvijeno govori kao o sramnom činu. U pauzi njegovih osuda, stranačka potpredsednica i predsednica Skupštine Srbije javno tuguje i nariče za Karadžićem, što je uopšte neće sprečiti da vam koliko sutradan rečito objasni kako je Socijalistička partija Srbije više nego zrela za prijem u Socijalističku internacionalu? Znaju li ti ljudi šta je to uopšte? Da li ih je iko obavestio da genocid, torpedovanje gradova, masivno etničko čišćenje i slično ne spadaju u «korpus socijalnih prava»? I gde je onaj pokrovitelj penzionera da se založi za prava onih kojima su Karadžić i slični zauvek onemogućili da ikada postanu penzioneri?
Tako se, dakle, ponašaju vlast i njeni ministri i ostali velikodostojnici. U poređenju s ponašanjem glavnine opozicije, ovo još izgleda sjajno: kako vreme više odmiče, i kako gubitnici padaju u sve jači postizborni amok, čoveku se čini da radikali, DSS i to društvo gube svaki suvisli kontakt s realnošću, i da više elementarno ne prepoznaju procese i trendove ni u sopstvenom gradu, a kamoli u ostatku sveta. Pa se u skladu s tim i ponašaju kao da su upravo izašli iz vremenske kapsule, makar i one filmske: nemaju «manire», lome po kući sve čemu ne znaju svrhu, i povremeno samo kažu «oket!», misleći kako je to jako smešno. Užasno je za jednu zemlju da joj je opozicija takva, jer to vlast ostavlja takoreći bez suvisle alternative. Na drugoj strani, kad je «to» već takvo kakvo je, bolje je što je u opoziciji, nego da je na vlasti. Eto nama male lekcije iz «pozitivnog mišljenja»...