Autor kolumni za Radio Slobodna Evropa.
Ako pođemo od relativno razumne pretpostavke da je to s novom vladom „gotova stvar“, onda će pre kraja jula Srbija i oficijelno živeti u novoj (ili novo-staroj) političkoj realnosti, kakvu je samoj sebi skrojila na majskim izborima, piše Teofil Pančić.
Onaj Vidovdan od pre jedanaest godina, kada je Slobodan Milošević prebačen u Hag iz kojeg se neće vratiti, izgledao je kao simbolički kraj te epohe. Ovaj današnji može da izgleda kao njeno povampirenje, piše Teofil Pančić u novoj kolumni.
Nikolićevo predsednikovanje inauguriše naprednjake zvanično u „prvorazredne“ igrače, a pri tome ne preuzimaju opipljivu odgovornost, jer je ona prevashodno u rukama Vlade i premijera, piše Teofil Pančić.
Teško da je Nikolić načinio proboj u odnosu na prethodna, za njega neuspešna odmeravanja s Tadićem; naprotiv, izgubio je mnogo glasova, ali ih je Tadić izgubio još više, i u tome je, biće, odgonetka ovog poraza, piše Teofil Pančić.
Da li je ishod predsedničkih izbora u Srbiji već jasan i odlučen?, pita naš kolumnista Teofil Pančić, te konstatuje: Ne, uopšte ne mora da bude tako. Srbija je velika tajna. Ko je bar privremeno odgonetne, slaviće u nedelju uveče.
Šestomajski (iliti „đurđevdanski“) izbori u Srbiji mogli su mnogo koga naučiti mnogo čemu, mada se to verovatno neće dogoditi: ovde je pitanje doslednosti i jedne osobene vizije časti da se pouke stvarnosti ignorišu, piše naš kolumnista.
Ako se svaka iole zrela i odgovorna politika između ostalog ogleda i u veštini samosavladavanja, ne bi se reklo da mnogo od te veštine viđamo u ovoj predizbornoj kampanji, piše naš kolumnista.
Kada iz političkog nadmetanja nestane prave supstance, onda bilo šta može postati tema, a bilo koji rubni fenomen može dospeti u središte, jer je „pravo“ središte ispražnjeno, napušteno, piše u kolumni o izborima u Srbiji Teofil Pančić.
Karte oko parlamentarnih izbora su podeljene, i tu teško da može biti ogromnih iznenađenja, dok predsednički izbori ne bi trebalo da se održe pre kraja godine, piše Teofil Pančić.
Nekoliko dana nakon potpisivanja još jednog „istorijskog“ sporazuma Beograda i Prištine, kojim će se rešiti sva otvorena pitanja osim onih suštinskih – mada to opet ne znači da se radi o dokumentu bez ikakvog značaja – još je uveliko u toku „brojanje žrtava“ i to, zanimljivo, naročito na suparničkoj strani.
Dogovor vlasti u Beogradu i Prištini „o regionalnom predstavljanju Kosova“ istovremeno je i manje i više od onoga kako ga obično predstavljaju. Manje, zato što svakako ne rešava pravi, fundamentalni problem na ovoj relaciji, a taj je samo jedan: je li Kosovo nezavisna država ili nije, piše Teofil Pančić
Upućeni kažu da su ozbiljni problemi Srbije sa strujom posledica neulaganja i negrađenja postrojenja u poslednjih četvrt veka, koju godinu dole ili gore. Zanimljivo, baš je nekako toliko godina prošlo otkad je „kosovska opsesija“ postala alfa i omega srpske politike, a svi realni problemi realne Srbije gurnuti u zapećak, i zemlja tako ostala zapuštena i samoprepuštena laganom rđanju i propadanju.
Skandalozno nasilje „kažnjava“ se skandaloznim presudama, koje potom izvršna vlast ili političke stranke skandalozno upotrebljavaju za svoje potrebe. A potreba je zapravo samo jedna: doći na vlast, odnosno ostati na vlasti.
Ono što je počelo kao „slučaj Nikolaidis“ eskaliralo je kao „slučaj Ugričić“ i to do te mere da o ovom prvom slučaju nekako više i nema smisla govoriti. Biće da to nije bila namera pokretača kampanje „moralne panike“ oko na više načina spornog Nikolaidisovog teksta – to jest, jednog njegovog malenog dela
Odnosi sa Sarajevom dodatno su pogoršani još od dana Tadićeve banjalučke odiseje, i to, naravno, bez ikakve stvarne veze sa famoznim Nikolaidisovim tekstom, koji je od početka samo mamac za naivne i napaljene, dok se ispod žita raskusuravaju mnogo ozbiljniji računi
Kosovski ministar za dijasporu Ibrahim Makoli nije uspeo da uđe u Srbiju i poseti svoje sunarodnike u Preševu i Bujanovcu, jer mu srpska policija nije dozvolilia ulazak na teritoriju Srbije. Suvo činjenično gledano, prethodna rečenica je tačna, ali je svejedno prepuna čudnih nejasnoća koje može da primeti samo oko izvežbano za ovdašnje bizarnosti.
Da nije svih tih suvišnih neprijatnosti, zemljom bi tekli med i mleko. Uostalom, biće bolje sledeće godine, to jest u sledećem mandatu. Potreba za kojim se, je li, ne dovodi u pitanje, piše Teofil Pančić u ovonedeljnoj kolumni
Kako je moguće da „jedino moguća“ politika bude ona koja je – nemoguća? To jest, ona koja provereno ne daje plodove, jer je postavljena na nespojivim i međusobno se isključujućim kontradikcijama, što je mnogima jasno od početka, a sada je valjda jasno ama baš svima?
Istina je da ovako tvrd stav Nemačke nailazi na izvesno protivljenje i unutar Evropske unije, ali to Srbiji ne pomaže mnogo, jer nikako ne razrešava njen suštinski problem – a suštinski problem Srbije ne zove se ni Nemačka ni Angela Merkel.
Srbija bi bila u manje-više identičnim nevoljama i kad bi u EU vladala politička i ekonomska idila iz bajke. Čak ni tada Srbija sa balastom ne samo nerešenog nego još i sistematski zakomplikovanog „kosovskog pitanja“ ne bi mogla daleko da odmakne
Učitajte više sadržaja...
