Bilo bi lepo da Srbija 9. decembra dobije kandidaturu za EU, ali neće biti tragedija ni ako je ne dobije, život teče dalje – rekao je Božidar Đelić. Bilo bi lepo da se Srbi sa severa Kosova uklone sa barikada (na koje smo ih mi i izveli), ali i ako se ne uklone nije neka tragedija, život teče dalje – rekao je Boris Tadić.
Tačnije, izrekao je samo prvi deo prethodne rečenice (onaj do zagrade), a drugi je ostao neizgovoren, ali podrazumevan. Jer, tako to nekako zvuči i izgleda u beogradskim političkim salonima poslednjih dana i nedelja: sve je u skladu s čuvenim ošljarskim načelom „može da bude, a ne mora da znači“.
Ako to i to bude ovako, puna šaka brade, a i ako bude onako, opet dobro, nema sekiracije, važno je da se taljiga. Tako se valjda ovde shvata „pragmatična politika“, ili bar one njene froncle koje su još preostale nakon što se lepo zaglibilo na obema strateškim tačkama odnosno ciljevima politike sadašnje vlasti: i na „Kosovu“ i na „Evropi“. Pa je utoliko zanimljivije videti s čim će se to pred birače, tražeći obnovu mandata.
Đelićeva vizionarska misao kako je, eto, Evropska unija trenutno do guše u sopstvenim problemima spada u red onih banalnih istina koje umeju da budu gore i
Brisel trenutno ima i važnijih problema od detaljnog bavljenja beogradskom političkom konfuzijom, ali zanimljivo je do koje je mere to zapravo sasvim irelevantno sa stanovišta „srpskog problema“.
od najpresnijih laži. Tačno je da je EU, to jest evrozona, u ozbiljnoj strukturalnoj krizi, samim tim je tačno i da Brisel trenutno ima i važnijih problema od detaljnog bavljenja beogradskom političkom konfuzijom, ali zanimljivo je do koje je mere to zapravo sasvim irelevantno sa stanovišta „srpskog problema“.
Naime, Srbija bi bila u manje-više identičnim nevoljama i sa iz dana u dan sve slabijim šansama za bitan napredak u procesu pridruživanja sve i kad bi u EU vladala politička i ekonomska idila iz bajke, i kad bi pri tome Unija još i jedva čekala da učlani što više novih članica. Čak ni tada Srbija sa balastom ne samo nerešenog nego još i sistematski zakomplikovanog „kosovskog pitanja“ ne bi mogla daleko da odmakne.
Nedostatak konkurencije
A ovo nas opet neminovno vraća na Kosovo, kao onaj drugi (mladi Jeremić bi rekao – prvi) „strateški cilj“ zvaničnog Beograda. Pošto su te dve „najskuplje srpske reči“ isprepletene na svaki zamisliv način, štaviše, tako dobro zamršene da ih se neće u dogledno vreme odmrsiti. Sve dok Beograd ne prelomi da to stalno ritualno branje imaginarnih „kosovskih božura“ Srbiju ne vodi nikuda, a u Evropsku uniju najmanje, bićemo osuđeni na onakve izjave, na verbalno žongliranje strateških gubitnika i zgubidana koje vređa zdravu pamet.
Jasno je da DS nema volje ni snage da se bavi promenom te politike, naročito ne u predizborno vreme. Još je jasnije da Dačićevi socijalisti idu dva krupna koraka u nazad ka svojoj staroj retorici – opet u lovu na birače. Na čemu je, uostalom,
Čedomir Jovanović (u sredini) uz Vuka Draškovića i Latinku Perović, novembar 2011.
nastao i već sasvim pristojno porastao (sudeći po relevantnim istraživanjima javnog mnjenja) politički savez „Preokret“, okupljen oko Liberalno-demokratske partije, a koji će verovatno prerasti u neku vrstu izborne platforme? Dakako, baš na kukavičluku i konfuziji vladajuće elite: „Preokret“ marljivo skuplja glasove onih koji su za napokon ozbiljan raskid sa politikom sejanja i zalivanja iluzija, a pri tome nisu spremni i voljni da prihvate autopacifizujuću strategiju „glasanja belim listićima“ koja u konačnom zbiru nesporno – a možda i odlučujuće - ide na ruku desnoj opoziciji.
Kako god dalje tekla više nego očigledna entropija vladajuće koalicije, ključno je pitanje kako će svi faktori sadašnje vlasti, a pogotovo Demokratska stranka kao njen „kičmeni stub“, ubediti biračko telo da ne samo da mu se „isplatio“ ovaj četvorogodišnji mandat „vlade bez premijera“ (kako sa sumnjivom naknadnom pameću konstatuje Mlađan Dinkić), nego i da treba da dobije još jedan, u nekoj stranačkoj konstelaciji sličnoj ovoj sadašnjoj?
Zapravo, jasno je da je ovakva vladajuća većina formirana pre četiri godine prevashodno zato da ne bi bila formirana jedna koja bi nesumnjivo bila gora za ozbiljno i odgovorno shvaćen javni i državni interes, i utoliko je sasvim u redu što je formirana. Nevolja nastaje ako kroz tako dug period ta i takva vlast nije pokazala još neku bitnu i trajnu vrlinu, ili barem ako javnost to iz nekog razloga nije u stanju da prepozna.
U Srbiji svakim sledećim izbornim ciklusom postaje sve teže izboriti mandat pozivajući se na (više nego očigledne) fundamentalne nedostatke konkurencije. A svakako i na retoričke domašaje tipa „nigdar ni bilo da nekak ni bilo i nigdar ne bu da nekak ne bu“.
