Srpski s mukom: Vruća fotelja i odskočna daska

Srbija od danas (četvrtak) i formalno ima novog predsednika, a biće da joj ni ime i lik novog premijera više nisu tajna – ako su to uopšte ikada nakon 20. maja i bili.

Tomislav Nikolić je položio zakletvu pred novim sazivom Skupštine Srbije, i tako je počeo da teče njegov mandat predsednika Republike Srbije. Ovime se „ceremonije“ nisu završile, jer Nikolića čeka još i svečana inauguracija, po protokolu sa brojnim uglednim gostima iz zemlje i inostranstva. Hoće li se među prisutnima naći i predsednik Republike Hrvatske Ivo Josipović još se ne zna, pošto je predsednik susedne države i u narednom periodu najvažnijeg regionalnog partnera Srbije (jer će Hrvatska Srbiji biti što je Slovenija bila Hrvatskoj – glavna regionalna „kopča“ sa Evropskom unijom i svojevrstan lakmus njene evrointegracijske dozrelosti) rekao da će na inauguraciju doći „samo ako se Nikolić nedvosmisleno odrekne četništva“. E, taj bi prizor vredelo videti, to kako se Nikolić „nedvosmisleno odriče četništva“ (šta god to danas bilo), ali nekako nije mnogo verovatno da ćemo tu umilnu muziku slušati u bliskoj budućnosti. No, možda „više državne potrebe“ (uz malo diskretnog zavrtanja ruke iz Brisela) Josipovića i druge ipak dovedu u Beograd, videćemo...

Kako sada stvari stoje, Srbija je od danas i zvanično u stanju „kohabitacije“. Boris Tadić je prekinuo svoje „premišljanje“ i učinio jedino što je realno mogao: počeo da formira novu vladu. Jasno je da je to poslednje što je Tadić sebi želeo, jer da je to želeo svakako ne bi pre vremena (neprincipijelno, kratkovido i pogrešno, na šta je na vreme upozoravano) raspisao predsedničke izbore, i spajao ih s parlamentarnim. Nikome „normalnom“ u ovakvim vremenima i prilikama ne bi prijala vruća fotelja premijera Srbije i unapred viđenog krivca za sve, ali Tadićev manevarski prostor bio je, porazom na predsedničkim izborima, krajnje sužen. Mogao je, dakle, ili da se prihvati premijerske fotelje, jer je to jedino logično mesto za predsednika najveće stranke u koaliciji koja ima parlamentarnu većinu (ako već nije predsednik države), ili da zajedno sa Demokratskom strankom ode u opoziciju, ili pak da bespogovorno napusti kormilo DS-a, a verovatno i bilo kakvo bavljenje politikom. Opcija po kojoj bi Tadić ostao na čelu demokrata, demokrate ostale na vlasti, a da on pri tome ne preuzme ni jednu od dve najodgovornije pozicije u državi možda bi umornom Tadiću bila lagodna i prijatna, ali je naprosto neozbiljna i neodrživa: stvari tako niti mogu niti treba da funkcionišu; tako nešto kao ozbiljnu mogućnost zamišljaju samo nepopravljivi politički diletanti i analitički smušenjaci. Koji ovih dana i nedelja, doduše, baš udarnički rade i ruše sve rekorde u produktivnosti.

Vlada, naravno, još nije formirana i ne zna se kada će, i tu su još moguća razna iznenađenja, zapleti i zatezanja. Ipak, čini se da nema ozbiljnijih prepreka da demokrate i socijalisti formiraju vladu, bilo uz pomoć LDP-a ili URS-a. No, kako to da su naprednjaci naizgled tako „lako“ odustali od pokušaja da, na talasu Nikolićeve pobede, formiraju svoju vladu i „preuzmu“ Srbiju? Najpre, naprednjaci to objektivno ne mogu da učine: ne mogu bez DSS-a a ne smeju sa njim, a uostalom ni DSS im ne bi bio dovoljan bez socijalista, koji pak najbolje znaju zašto im se takva kombinacija ne bi politički isplatila. Osim toga, ako u naprednjačkim redovima ima iole bistrije političke pameti, jasno im je i da bi im situacija kakva sada nastaje mogla na duži rok doneti mnogo više: Nikolićevo predsednikovanje inauguriše ih i zvanično u „prvorazredne“ igrače, a pri tome ne preuzimaju nikakvu konkretnu i opipljivu odgovornost, jer je ona prevashodno u rukama Vlade i premijera. Mogu, dakle, da budu važan deo Sistema, a da se istovremeno ponašaju sasvim „opoziciono“ i šire popularno verovanje kako bi oni „sve to radili mnogo bolje, samo nemaju mehanizme“. Takva pozicija je idealna odskočna daska za preuzimanje izvršne vlasti u nekom sledećem deljenju karata.

Uostalom, ko to zna bolje od Borisa Tadića, koji je kao novoizabrani predsednik države prvo „kohabitirao“ sa Koštuničinom vladom, da bi je potom preuzeo? I učinio Koštunicu političkom pojavom drugog reda.

U svakom slučaju, Srbija je danas ušla u sasvim novu epizodu svog tradicionalno (pre)burnog političkog života. Glumci su, doduše, dobro poznati, ali raspored uloga je novi. Scenario će se pisati i menjati u hodu, kako to već biva u takvim prilikama. A o mogućnosti hepienda ne bismo sada, ne valja kvariti ovako svečane dane.