Hoće li se i Nikolić izlivati iz predsedničkog korita

Kako od novoizabranog predsednika Srbije Tomislava Nikolića očekivati da ne prekoračuje okvire svojih predsedničkih ovlašćenja ako je njegov prethodnik to činio? A da je to Boris Tadić činio – da je de facto bivao i premijer, i šef diplomatije, i ministar kog god mu se ushtelo resora - i sam Novak Đoković, što reče Čedomir Jovanović – suvišno je i dokazivati. Može li, dakle, sada Tadić, po svoj prilici budući premijer, od novoizabranog predsednika Srbije Tomislava Nikolića očekivati da ne radi sve ono što je sam radio, da, dakle, ne prekoračuje okvire svojih predsedničkih ovlašćenja?

Sagovornici Radija Slobodna Evropa ocenjuju da je još uvek teško prognozirati kako će se Nikolić ponašati na predsedničkoj funkciji, ali da bi njegova eventualna iskušenja da nastavi utabanim putem, odnosno, da krši Ustav, bila otežana činjenicom da će morati da kohabitira sa vladom drugih stranačkih boja.

Dovoljno je setiti se kako je ne tako davno doskorašnji predsednik države Boris Tadić izjavljivao da nije zadovoljan radom vlade i pojedinih ministara, u šta, kao Predsednik Republike, nije smeo nikako da se meša; ili kako je, posle po Srbiju porazne odluke Međunarodnog suda pravde o kosovskoj Deklaraciji nezavisnosti, u Skupštini branio šefa diplomatije Vuka Jeremića, argumentacijom da je ovaj samo izvršilac, a on kreator spoljne politike.

U Srbiji je već odavno stvorena loša tradicija da su svi predsednici države kršili svoje ustavom definisane ingerencije, podseća za Radio Slobodna Evropa Vesna Rakić Vodinelić, ugledna pravnica i profesorka univerziteta Union.

„Još počev od Miloševićevog doba – da se ne vraćamo dalje u prošlost – karakteristično je bilo da predsednici države idu van svojih ustavnih ovlašćenja. Često se govorilo da se vlast nalazi tamo gde se nalazi Milošević. Peti oktobar, nažalost, tu nije ništa bitno promenio jer je isti manir zadržao i Vojislav Koštunica dok je bio predsednik Savezne Republike Jugoslavije“, podseća naša sagovornica.

Kad je na čelo države došao Boris Tadić, u prvom mandatu se malo čvršće držao ustavnih ovlašćenja nego u drugom, što se može pripisati tome što vladom nije dominirala njegova nego Demokratska stranka Srbije koja je u to vreme već bila u konfrontaciji sa Demokratskom strankom.

„Međutim, u Tadićevom drugom mandatu takvih ograničenja više nije bilo jer je Demokratska stranka bila glavna članica koalicije koja je činila vladu, tako da je on veoma često – i to ne treba mnogo ni dokazivati, videlo se na mnogo primera – izlazio iz granica ustavnih ovlašćenja Predsednika Republike; naročito mu je to bilo olakšano činjenicom da je na čelu vlade bio premijer Mirko Cvetković za koga se zaista može tvrditi da je politički bio jedna slaba ličnost“, podseća Vodinelić.

Neformalni centar moći

Sada, kada je na čelo države došao čovek Nikolićevog nacionalističkog bekgraunda, kaže naša sagovornica, veoma je loše što je već stvorena navika da šef države prekoračuje ustavna ovlašćenja i da će biti teško da se on navikne da vrši samo svoja ustavna ovlašćenja koja, uprkos tome što se kod nas predsednik bira neposrednim putem, nisu naročito velika.

„Kako će to izgledati u budućnosti, teško je reći, verovatno će tu svako vući na svoju stranu. Nikolić će verovatno težiti da ide putem svojih prethodnika, da vrši i ona ovlašćenja na koja ga Ustav izričito ne ovlašćuje, ali će, sa druge strane, imati vladu, pretpostavljam sastavljenu od njegovih političkih suparnika, koja će pokušavati da ga u tome ograniči. Ako ima ičeg dobrog u ovoj novonastaloj situaciji koja se zove politička kohabitacija, to je uzajamna kontrola jer predsednik vlade i predsednik države ne potiču iz iste političke grupacije. Ali, moguće je, isto tako, da će napraviti neki prećutni sporazum prema kome će šef države faktički vršiti više vlasti nego što mu pripada po Ustavu“, kaže naša sagovornica.

Teško je sada predvideti kako će se stvari odvijati, ali neka navika i tradicija da predsednik države prekoračuje svoja ustavna ovlašćenja ovde već postoji, primećuje Vesna Rakić Vodinelić, dodajući da se, s obzirom na Nikolićevu prošlost i njegov preobražaj koji je mnogima neuverljiv, to prekoračivanje ustavnih ovlašćenja – makar na nivou pokušaja – može očekivati.

Izborom Tomislava Nikolića za predsednika politički sistem Srbije ulazi u različitu fazu od one u kojoj je bio u prethodne četiri godine jer predsednik Srbije, po svemu sudeći, neće imati podršku parlamentarne većine, odnosno, politički uticaj na vladu Srbije. S druge strane, Nikolić se odlučio i da podnese ostavku na mesto predsednika svoje stranke, što je slučaj bez presedana u domaćoj parlamentarnoj praksi. Ta činjenica je od velikog značaja jer kada je predsednik Republike i predsednik vladajuće stranke to ima veoma veliki uticaj na funkcionisanje čitavog ustavno-političkog sistema, ocenjuje za Radio Slobodna Evropa Miodrag Radojević, istraživač-saradnik u Institutu za političke studije i podseća:

„U prethodnom periodu, zahvaljujući činjenici da je postojala personalna povezanost Predsednika Republike i predsednika vladajuće stranke, imali smo situaciju u kojoj stvarni centar političke moći nije bio u Nemanjinoj ulici nego na Andrićevom vencu. Predsednik je, faktički, preko parlamentarne većine upravljao i vladom, što je imalo više loših posledica. Jedna od njih je da je parlamentarna kontrola ekzekutive bila veoma slaba. Zamereno je i to da je Predsednik Republike štitio interese svoje stranke i da je oko sebe formirao neformalni centar moći u vidu predsedničkog kabineta, što je prema nekim analizama, predstavljalo i vanustavno, vaninstitucionalno delovanje vlasti“, ocenjuje Radojević.

Plodan teren za nesuglasice

Iako se između redova mogla iščitati i doza strepnje i upitanosti u pogledu njegovog preobražaja od radikalnog do umerenog nacionaliste i evropejca, Brisel i Vašington pozdravili su Nikolićev izbor za predsednika Srbije.

Jelko Kacin, potpredsednik delegacije Evropskog parlamenta za jugoistočnu Evropu, otišao je i korak dalje, opominjući srpsku političku javnost da ne satanizuje Nikolića jer je takav stav, kako je naveo, neevropski i kontraproduktivan.

„Kao što smo mi u EU prihvatili demokratski rezultat izbora, bio bi red da to učine i druge političke elite i da u svom odnosu prema drugima pokažu koliko je njihovo ponašanje proevropsko“, poručio je Kacin.

Upitan kakvo predsednikovanje se od Nikolića može očekivati, Radojević kaže da se od njega u najmanju ruku ne može očekivati da bude pasivan predsednik, ali da je u ovom trenutku veoma teško predvideti kako će se ponašati.

„Njegova politčka biografija je veoma kontroverzna. On uverava da je izvršio političku transformaciju od jednog ekstremno radikalnog nacionaliste u umerenog nacionalistu evropejca; da je od političara koji je zastupao interese antisistemske stranke postao zagovornik poštovanja demokratske procedure. I nastavak njegove političke karijere enigmatičan jer je od večitog gubitnika-autsajdera postao dobitnik. Prema nekim očekivanjima, nije isključeno da od jednog četničkog vojvode postane ugledni demokratski predsednik. Za sada samo možemo reći da je prvi signal koji je poslao – da će sarađivati sa budućim predsednikom vlade Tadićem – daje izvesnu nadu da će se političke strasti i sukobi smiriti i da će Srbija moći da se nosi sa izazovima koji je očekuju“,rekao je Radojević.

Radojević, ipak, dodaje da bi moglo doći do sukoba izvršne i predsedničke vlasti, koji bi vodili paralizi ili blokadi ustavnog sistema. Jedna od prvih takvih mogućnosti pružila bi se, recimo, ako bi novi predsednik Srbije pokušao da opstruiše ili uspori proces izbora vlade. Iako je Nikolić rekao da to toga neće doći, naš sagovornik ne isključuje mogućnost da u budućnosti do sličnih situacija dođe.

„Taj sukob bi imao posebno teške posledice ako se zna da Srbiju očekuju veoma teške odluke, kako na planu unutrašnje politike, pre svega rešavanja pitanja Kosova, bolnih rezova vezanih za kresanje državne administracije i rešavanje problema zaposlenosti, ali i na planu odnosa sa Evropskom unijom. Dakle, i tu bi mogao biti jedan „plodan“ teren za pojavu sukoba ili nesuglasica između vlade i predsednika države. Važno je, međutim, podsetiti da predsednik zapravo nema snažnih operativnih ovlašćenja kojima bi mogao uticati na rad vlade, pa je taj prostor za ustavne blokade veoma uzak“, zaključuje Radojević.

Da li bi Nikolić mogao naslediti i kontrolu nad moćnim i okultnim službama bezbednosti, koje su još od Miloševićevog doba ostale nereformisane i nepodložne civilnoj kontroli?

Nije zgoreg podsetiti da su bivši predsednik Boris Tadić i njegov šef kabineta Miodrag Rakić imali veoma velika ovlašćenja u Savetu za nacionalnu bezbednost, telu koje nije predviđeno ni Ustavom ni Zakonom o Predsedniku Republike. Ono je ustanovljeno Zakonom o osnovama uređenja službi bezbedosti, ali u Srbiji se zaboravilo da se zakonom ne mogu proširivati nadležnosti predsednika Republike utvrđenje Ustavom zemlje. Šef kabineta Predsednika po položaju je sekretar Saveta, a u tom telu, inače, nema ni jednog predstavnika parlamenta.

Miloš Vasić, urednik u nedeljniku „Vreme“, ocenjuje, međutim, da će zbog kohabitacije novom predsedniku ipak biti teže da preko Saveta za nacionalnu bezbednost preuzme kontrolu nad službama bezbednosti.

„Pre svega moram reći da taj Savet za nacionalnu bezbednost smatram potpuno nepotrebnim telom. On je osnovan u onom trenutku Tadićeve i euforije Demokratske stranke, po sistemu – sad imamo sve, pa ćemo da napravimo još i ovo. Razumni ljudi su u međuvremenu upozoravali da bi to moglo da im se olupa o glavu jer neće doveka biti na vlasti. Mislim da sad treba naći nekakav način, pre svega politički, da se taj Savet ne petlja u stvari koje ga se ne tiču i da podleže kontroli parlamenta“, ocenjuje Vasić.