Nekoliko dana nakon potpisivanja još jednog „istorijskog“ sporazuma Beograda i Prištine, kojim će se rešiti sva otvorena pitanja osim onih suštinskih – mada to opet ne znači da se radi o dokumentu bez ikakvog značaja – još je uveliko u toku „brojanje žrtava“ i to, zanimljivo, naročito na suparničkoj strani. Naime, sastavni deo procesa potpisivanja Sporazuma o regionalnom predstavljanju Kosova predstavlja i gutanje izvesne količine gorkih pilula, koje ni u Beogradu ni u Prištini nikada ne bi ni uzeli bez odgovarajućeg diplomatskog „zavrtanja ruku“, i to je toliko jasno da se niko relevantan valjda više ni ne trudi da ostavi utisak da nije tako. No, zato se sada radi na tome (o tome brinu „multidisciplinarni timovi stručnjaka“, kako to već danas ide) da se u očima domaće javnosti maksimalno umanji broj sopstvenih gorkih pilula, a uveća količina istih na onoj drugoj strani, i da se tako Sporazum i njegovi efekti prikažu ipak kao kakva-takva pobeda (ili svakako ne-poraz) sopstvenog tima.
Prostije rečeno: radi se o tome da se korisnost za sopstvenu stranu meri kroz količinu i intenzitet nesreće koju izaziva na ovoj drugoj. Ako je „tamo preko“ dovoljno „patriotskog gneva“ koji se izliva na zvaničnike, onda to znači da sve ovo i nije tako loše „za nas“. Tako da, paradoksalno, nekako ispada da i pristalice Albina Kurtija i svekoliki srpski desničari i megapatriote zapravo na koncu rade na učvršćivanju onih istih političkih struktura koje su ovaj i ovakav sporazum potpisale...
Plakati u Beogradu, 28. februar 2012.
Sve ovo, dakako, ne znači da je dostignut nekakav remi ili barem pat na Kosovu; ne, stvari idu kako idu, radi se o istorijskim procesima dugog trajanja, koji u ovom slučaju idu na ruku prevashodno kosovskoj strani, i to ovaj sporazum ni na koji bitan način ne menja, ne ubrzava, niti pak usporava. Ko god u Beogradu to uočava – dobro uočava, samo što „krivce“ za to traži na pogrešnom mestu, pa čak i u pogrešnom vremenu.
Srbija je sada pred samim ozvaničenjem statusa kandidata za Evropsku uniju, i nema sumnje da će vlast to i hteti i znati da kapitalizuje, bar u onoj meri u kojoj je to danas, posle svega, to još uopšte moguće. Posle čega „svega“? Ponajviše posle brojnih odlaganja i razočaranja koja su hladila ionako ne preterano duboko fundiran evroentuzijazam u Srbiji (koji je većinski uvek bio nekako „pasivan“, dakle, više posledica svesti o tome da niko ne nudi neku drugu suvislu ideju; postoji, doduše, ideja o „političkoj neutralnosti Srbije“, ali ni po čemu se nije kvalifikovala za ozbiljnost). Ne treba zaboraviti da je Srbija, po „redu vožnje“ aktuelne vlade,
Srbija je sada pred samim ozvaničenjem statusa kandidata za Evropsku uniju, i nema sumnje da će vlast to i hteti i znati da kapitalizuje, bar u onoj meri u kojoj je to danas, posle svega, to još uopšte moguće.
odavno trebalo da ima i datum pregovora, ako već ne i pregovore same, a ona sada tek dobija potvrdu kandidatskog statusa koja je, naravno, neophodan stepen, ali sama po sebi nije ništa „konkretno“, i ne morate biti baš profesionalni ekspert za evrointegracije da biste toga bili svesni.
Nije nezanimljivo razmotriti i naizgled bizarne i neočekivane zaplete u poslednji čas koji prate ovu „sapunicu“ oko evrokandidature Srbije. Navodni dežurni „skeptici“ poput Nemačke ili Holandije ovaj put su dali zeleno svetlo, ali su se pojavili novi, naizgled ne tako „moćni“ igrači, ali s time bi trebalo biti oprezan: nije ni Slovenija evropska velesila nultog reda, pa je ipak umela i te kako da ometa hrvatski evrointegracijski vozni red, onda kada bi procenila da joj je to u interesu.
Tako se u žalostiv srpski slučaj umešala Litvanija, iznenađena i uvređena naprasnom kandidaturom notornog Vuka Jeremića za visok položaj u UN za koji Litvanija odavno ima svog čoveka; susedna Rumunija se jako zabrinula za prava i status Vlaha u istočnoj Srbiji, što je vrsta susedskog interesovanja koje će Srbija tek imati u punoj meri da oseti kada se više približi Uniji, a još je i najzanimljiviji bio skepticizam poljske diplomatije, koja podozreva da je Srbija nekako malo previše bilateralno bliska sa Putinovom Rusijom, što Varšavi izgleda kao neka neobična i preslabo razjašnjena kontradiktornost od jedne zemlje koja teži članstvu u Evropskoj uniji. Eh, ne izgleda to samo Varšavi čudno, ali je, eto, ona bila u prilici da to čuđenje izrazi na ovakav način...
Kako god bilo, jasno je da će biti ovih dana neke male svečanosti, nekog malog oduška za zvanični Beograd, pred sam zvanični početak predizborne kampanje. I neka ga bude, nije to nezasluženo, možda će nam svima dobro doći pred težak dvomesečni egzercir iz najneverovatnijih i najzaumnijih „predizbornih aktivnosti“. A onda sve ispočetka, u sličnom ili drugačijem sastavu na vlasti. Ko god tu vlast u Beogradu ubuduće činio, ni Priština ni Brisel neće se pomeriti sa mesta na kojima su sada, i to bi valjalo ne zaboravljati, da ne bi bilo neprijatnih zaletanja nakon kojih slede još neprijatnija reteriranja.
