Kosovski ministar za dijasporu Ibrahim Makoli nije uspeo da uđe u Srbiju i poseti svoje sunarodnike u Preševu i Bujanovcu, jer mu srpska policija nije dozvolilia ulazak na teritoriju Srbije. Suvo činjenično gledano, prethodna rečenica je tačna, ali je svejedno prepuna čudnih nejasnoća koje može da primeti samo oko izvežbano za ovdašnje bizarnosti. Najpre, po tvrdnjama zvaničnog Beograda, Makoli je državljanin Srbije jer je Kosovo deo Srbije. Samim tim, nema logike unutar ove „ustavno-legalističke“ logike da se jednom državljaninu Srbije na bilo koji način ograničava kretanje po sopstvenoj zemlji.
Pa opet, svi znamo da između „dva dela Srbije“ postoji granični (odnosno „administrativni“) prelaz, a oni koji realno kontrolišu teritorije sa obeju strana mogu nekome da odobre ili uskrate ulazak. Uostalom, pitajte predsednika Srbije Borisa Tadića: ni on ne bi nedavno ušao u Dečane bez privole i potonje logističke podrške prištinskih vlasti.
Preševo - ilustracija
Sledeći dalje logiku beogradskih vlasti, Albanci iz Bujanovca i Preševa nisu „dijaspora“ u odnosu one sa Kosova, jer svi oni zapravo žive u istoj zemlji, koja se zove Republika Srbija. Logika prištinskih vlasti je, naravno, obrnuta. Otuda je i Makolijevo putovanje, bez ikakve sumnje, svojevrsna politička demonstracija, bar delom i neka vrsta odgovora na Tadićevu posetu Dečanima, koja je trebalo da bude „verskog karaktera“, a onda ju je Tadić, po mišljenju Prištine, „zloupotrebio u političke svrhe“. U redu. Šta onda sledi? Najpre uveravanja iz Srbije da je Makolijev najavljeni izlet u Bujanovac i Preševo tek banalno i takoreći privatno putovanje državljanina Srbije iz jednog u drugi region države Srbije, samim tim i nešto što nema politički značaj, niti može biti administrarzivno sprečeno.
Potom Makoliju ipak ne dozvoljavaju da pređe granicu – i to oni koji tvrde da ta granica zapravo i ne postoji! – a ministar policije Ivica Dačić objašnjava da je to zato što Makoli nije hteo da dođe kao građanin, nego kao ministar. Kako sad to?
Najpre, kako se uopšte ustanovljava da li neko negde putuje „kao građanin“ ili „kao ministar“, pod razumnom pretpostavkom da mu ništa od toga ne piše na čelu? Pitaju ga na graničnom prelazu (koji to, dogovorili smo se, zapravo uopšte nije) da se izjasni u kom svojstvu je rešio da nas obraduje svojom posetom, pa onda odluče da li je to svojstvo u redu ili nije? To već zvuči dovoljno bizarno i zaumno, ali zaumnostima tu nije kraj.
Naime, sve to ne bi smelo da ima nikakvog značaja kada govorimo o slobodnom kretanju građana unutar jedne te iste zemlje. Primera radi, ako autor ovog komentara odluči da poseti, recimo, Ivanjicu ili Kikindu „u svojstvu svetskog megacara“ ili u „svojstvu počasnog konzula Atlantide“, to svakako niko ne može da mu zabrani, jer je to u osnovi njegova privatna stvar. Ljudima je u demokratskom društvu dopušteno da zamišljaju da su bilo šta, čak i da se ponašaju kao da su bilo šta, sve dok ne krše pozitivne zakone.
Ibrahim Makolli
Nejasno je koji bi zakon prekršio Ibrahim Makoli pukim prelaskom granice odnosno administrativne linije na Končulju; čak i da bi ostvario svoje za srpsku vlast nepoželjno „ponašanje u svojstvu ministra“, prvo bi morao da stigne do lokalnih institucija u Preševu i Bujanovcu, u čemu je bio preventivno sprečen. Uprkos prethodnom uveravanju sa istih adresa da se to neće i ne može dogoditi, jer za to nema osnova. Kao što i nema, ako se zaista pridržavamo dogme da je Kosovo Srbija, što mora značiti i da su stanovnici Kosova stanovnici Srbije. Osim ako ovdašnja vlast nije došla do nekog revolucionarnog otkrića i inovacije u problematici odnosa teritorije i državljanstva.
Naravno, svo ovo moje prethodno rezonovanje je pomalo uvrnuto u svom „doslednom legalizmu“, jer se ovde o legalističkim pitanjima uopšte i nijednog trenutka ne radi, nego je reč o čistoj, suvoj politici. To šta je državna granica a šta nije, ko je državljanin Srbije a ko nije, šta je „dijaspora“ a šta ne, i mnogo toga još – sve je to ovde pitanje interpretacije, koja se pak bazira isključivo na prethodno fiksiranom političkom stavu. A stav relevantan za ovu priču je samo jedan: Kosovo jeste/nije deo Republike Srbije. Iz tog stava proizilaze svi ostali.
U čemu je onda razlika? U tome što Priština svoj stav o građanima i funkcionerima Srbije kao strancima (jer je politički stav da je Kosovo nezavisno) sprovodi dosledno, dok obrnuto ne važi: konfuznoj politici Beograda stanovnici, pa i politički predstavnici Kosova malo su „državljani Srbije“, a malo „stranci“, kako im kad već odgovara, ili im se pričini da bi im moglo odgovarati, mada vam ne umeju suvislo objasniti kako i zašto.
Sve ove zapetljancije oko neuspešnog prelaska jednog građanina sa jedne na drugu stranu neke zamišljene crte ne bi bile važne da ne ukazuju na suštinu problema, a taj problem nema Priština (što ne znači da ona nema svojih problema, i to na vagone) nego Beograd: ništa se dobro, upotrebljivo i trajno ne može roditi iz politike koja proizvoljno i diletantski proizvodi, primećuje, ignoriše ili ukida stvarnost, manipuliše administrativnim pitanjima, i uopšte, rezonuje impulsivno od danas do sutra a ponaša se dezorijentisano i bezglavo.
