Kako se može sumirati 20-ogodišnji rad Haškog tribunala za ratne zločine na teritoriji bivše Jugoslavije? Da li je ispunio očekivanja međunarodne pravde, jesu li kažnjeni glavni počinioci i naredbodavci ratnih zločina i zločina protiv čovečnosti, da li su žrtve dobile glas i da li je taj sud doprineo sagledavanju istine o ratovima devedesetih? Na ova i druga pitanja odgovara sociološkinja, profesorka i istraživačica genocida Janja Beč Nojman.
Beč Neumann: Moja sveukupna ocena je apsolutno pozitivna. Da nije bilo Haškog tribunala, ovde za sto godina ne bi bilo nijednog suđenja za ratne zločine. Da li je mogao da bolje radi? Možda je mogao, ja to sad ne mogu da procenim. Da li je pravio greške? Pravio je greške, ali ono što ostaje kao nasleđe Tribunala jeste da pomaže ovom regionu da izađe iz te traume iz koje vekovima nije izašao. Mislim da je Haški tribunal u tome jako puno pomogao, pre svega na nivou pojedinaca-žrtava. Tribunal je, naime, dao glas žrtvama i pretvorio ih u svedoke. To je civilizacijski pomak. U tom smislu, dakle, Tribunal je prekinuo ćutanja koja su ovde vekovima trajala, ćutanja o zlu. To je izuzetno značajno jer ovo nije samo postratni region, ovo je post-genecidni region. I, samo da se podsetimo jer to se ovde uglavnom zaboravlja ili se namerno prećutkuje, Haški tribunal je prvi u svetu ikada osnovan međunarodni krivični sud koji nije bio vojni. I Nirnberg i Tokio su bili vojni sudovi posle Drugog, a Lajpcig i Ankara posle Prvog svetskog rata. Takođe treba da se podsetimo da Gvatemala, posle trideset godina genocidnog procesa, nije imala međunarodni sud, a nije ga imala ni Kambodža sa dva miliona mrtvih; a da ne spominjemo prvi genocid u dvadesetom veku, armenski u Turskoj, tadašnjoj Otomanskoj imperiji. Čak i u današnjoj Turskoj, sto godina kasnije, to je još uvek tabu-tema, pa imate činjenicu da je Orhan Pamuk suđen zato što je govorio o tome.
Beč Neumann: Ja se slažem. To su bile političke presude i tu je odnos moći u toj asimetriji moći bio na strani onih koji to nisu hteli da otvaraju pošto bi time otvorili i neka druga međunarodna pitanja, za koja međunarodna zajednica nije spremna, ali ja bih dodala jednu rečenicu sudije Rićarda Goldstona, prvog glavnog tužioca u Haškom tribunalu, koji je rekao da ako hoćete da razumete pravdu i sudstvo, morate da razumete politiku. Međutim, ja bih dodala još jednu pitalicu, da bismo izbegli pojednostavljivanja koja su u ovakvim stvarima opasna: a zašto se ne bi otvorila pitanja generala iz Vojske Republike Srpske? Ja pratim suđenje generalu Mladiću, na koje je tužilaštvo, a ne odbrana, dovelo dosta vojnih stručnjaka iz VRS, barem ih je desetak bilo. Meni je bilo jako zanimljivo da su svi ti ljudi za vreme genocida u Srebrenici bili kapetani, a danas su svi oni generali! Jedan jedini, koliko ja znam, i to onaj koji je za vreme Srebrenice odbio da izvrši naređenje streljanja i zabranio svojim vojnicima da izvrše naredbu streljanja, to je tadašnji kapetan Srećko Aćimović i on je i dan-danas ostao kapetan. Hajde da otvorimo i to pitanje!
To podseća, recimo, na priču Otomanske imperije. Tek biološkim nestajanjem tih ljudi otvarala su se neka pitanja, ali vremena su se ubrzala, nismo više na početku dvadesetog veka. To govori da se radi o državnoj strategiji poricanja.
Beč Neumann: Da, apsolutno. To je strategija poricanja koja vlada u Srbiji, ali ne samo u njoj. Još uvek se genocid poriče. I onaj u Otomanskoj imperiji, i onaj u Gvatemali, recimo. Tek je prethodnih meseci predsednik republike procesuiran i osuđen za genocid, ali su oni imali svoj lokalni sud, nisu imali međunarodni tribunal. Dakle, uvek se radi o državi, zato što je genocid zločin države – to vam je A,B,C o genocidu. Previše je bilo učesnika, previše potencilano oštećenih u otvaranju te priče, ali ona se mora otvoriti jer ako se to ne dogodi, preneće se na sledeće generacije, što nikako nije dobro. Ta pitanja će se neminovno otvoriti, jedino ne znam kada će biti snage, političke volje, moralnog potencijala da se ona otvore.
I još nešto: mi uvek govorimo samo o genocidu u Srebrenici, a zaboravljamo da optužnica Karadžić tereti i za genocid u Prijedoru, Bratuncu, Foči, Sanskom Mostu, Ključu, Vlasenici i Zvorniku. Genocid ne može biti u jednom mestu. Nije holokaust u Aušvicu, holokaust je mnogo veća kategorija.
RSE: Kako biste sumirali dvadesetogodišnji učinak Haškog tribunala za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji?
Beč Neumann: Moja sveukupna ocena je apsolutno pozitivna. Da nije bilo Haškog tribunala, ovde za sto godina ne bi bilo nijednog suđenja za ratne zločine. Da li je mogao da bolje radi? Možda je mogao, ja to sad ne mogu da procenim. Da li je pravio greške? Pravio je greške, ali ono što ostaje kao nasleđe Tribunala jeste da pomaže ovom regionu da izađe iz te traume iz koje vekovima nije izašao. Mislim da je Haški tribunal u tome jako puno pomogao, pre svega na nivou pojedinaca-žrtava. Tribunal je, naime, dao glas žrtvama i pretvorio ih u svedoke. To je civilizacijski pomak. U tom smislu, dakle, Tribunal je prekinuo ćutanja koja su ovde vekovima trajala, ćutanja o zlu. To je izuzetno značajno jer ovo nije samo postratni region, ovo je post-genecidni region. I, samo da se podsetimo jer to se ovde uglavnom zaboravlja ili se namerno prećutkuje, Haški tribunal je prvi u svetu ikada osnovan međunarodni krivični sud koji nije bio vojni. I Nirnberg i Tokio su bili vojni sudovi posle Drugog, a Lajpcig i Ankara posle Prvog svetskog rata. Takođe treba da se podsetimo da Gvatemala, posle trideset godina genocidnog procesa, nije imala međunarodni sud, a nije ga imala ni Kambodža sa dva miliona mrtvih; a da ne spominjemo prvi genocid u dvadesetom veku, armenski u Turskoj, tadašnjoj Otomanskoj imperiji. Čak i u današnjoj Turskoj, sto godina kasnije, to je još uvek tabu-tema, pa imate činjenicu da je Orhan Pamuk suđen zato što je govorio o tome.
RSE: Poslednje oslobađajuće presude generalima Gotovini i Markaču, kao i Perišiću i nekadašnjim čelnicima srpske tajne službe Stanišiću i Simatoviću veoma su osporavane. Čak je i danski sudija Haškog tribunala Harhof u kontekstu govorio o uplivu velikih sila na Međunarodni sud. Kako biste se vi osvrnuli na te presude?
Beč Neumann: Ja se slažem. To su bile političke presude i tu je odnos moći u toj asimetriji moći bio na strani onih koji to nisu hteli da otvaraju pošto bi time otvorili i neka druga međunarodna pitanja, za koja međunarodna zajednica nije spremna, ali ja bih dodala jednu rečenicu sudije Rićarda Goldstona, prvog glavnog tužioca u Haškom tribunalu, koji je rekao da ako hoćete da razumete pravdu i sudstvo, morate da razumete politiku. Međutim, ja bih dodala još jednu pitalicu, da bismo izbegli pojednostavljivanja koja su u ovakvim stvarima opasna: a zašto se ne bi otvorila pitanja generala iz Vojske Republike Srpske? Ja pratim suđenje generalu Mladiću, na koje je tužilaštvo, a ne odbrana, dovelo dosta vojnih stručnjaka iz VRS, barem ih je desetak bilo. Meni je bilo jako zanimljivo da su svi ti ljudi za vreme genocida u Srebrenici bili kapetani, a danas su svi oni generali! Jedan jedini, koliko ja znam, i to onaj koji je za vreme Srebrenice odbio da izvrši naređenje streljanja i zabranio svojim vojnicima da izvrše naredbu streljanja, to je tadašnji kapetan Srećko Aćimović i on je i dan-danas ostao kapetan. Hajde da otvorimo i to pitanje!
To podseća, recimo, na priču Otomanske imperije. Tek biološkim nestajanjem tih ljudi otvarala su se neka pitanja, ali vremena su se ubrzala, nismo više na početku dvadesetog veka. To govori da se radi o državnoj strategiji poricanja.
RSE: Državnoj strategiji poricanja genocida u Srebrenici koja je u Srbiji još uvek na delu?
Beč Neumann: Da, apsolutno. To je strategija poricanja koja vlada u Srbiji, ali ne samo u njoj. Još uvek se genocid poriče. I onaj u Otomanskoj imperiji, i onaj u Gvatemali, recimo. Tek je prethodnih meseci predsednik republike procesuiran i osuđen za genocid, ali su oni imali svoj lokalni sud, nisu imali međunarodni tribunal. Dakle, uvek se radi o državi, zato što je genocid zločin države – to vam je A,B,C o genocidu. Previše je bilo učesnika, previše potencilano oštećenih u otvaranju te priče, ali ona se mora otvoriti jer ako se to ne dogodi, preneće se na sledeće generacije, što nikako nije dobro. Ta pitanja će se neminovno otvoriti, jedino ne znam kada će biti snage, političke volje, moralnog potencijala da se ona otvore.
I još nešto: mi uvek govorimo samo o genocidu u Srebrenici, a zaboravljamo da optužnica Karadžić tereti i za genocid u Prijedoru, Bratuncu, Foči, Sanskom Mostu, Ključu, Vlasenici i Zvorniku. Genocid ne može biti u jednom mestu. Nije holokaust u Aušvicu, holokaust je mnogo veća kategorija.
