Referendum u Republici Srpskoj (RS) nije rešio nijedno pitanje ali je zakomplikovao mnoga, dovevši i onako teško stanje u zemlji do tačke apsurda. Naime, bilo koji potez da se sada povuče, umesto izlaza iz ovog ćorsokaka, skopčan je sa rizikom daljeg tonjenja u krizu. Poziv Tužilaštva BiH Miloradu Dodiku na saslušanje zato što je prekršio odluku Ustavnog suda ove zemlje organizovanjem referenduma, svakako je u skladu sa pravnim načelima. Međutim, ako se na politiku gleda makijavelistički – a na Balkanu se vodi uglavnom takva politika – za Dodika je, zapravo, taj poziv odlična vest jer će dodatno ojačati njegovu poziciju među biračima uoči lokalnih izbora kao “najboljeg zaštitnika srpskih interesa”. Time padaju u drugi plan i ostale optužbe na njegov račun za korupciju i nedemokratsku politiku.
Naravno, to ne znači da ne treba kazniti one koji krše Ustav i zakone zemlje. Međutim, ako su tužilaštvo i sud poslednja linija odbrane protiv jedne politike – u ovom slučaju poteza čelnika jednog od dva entiteta – koja produbljuje dezintegraciju BiH, onda je to pokazatelj njene duboke krize iz koje je veoma teško naći izlaz. Tim pre što je u krhkim demokratijama, kakva je BiH, upitno u kojoj meri je sudstvo nezavisno od politike.
Politici rukovodstva RS koja itekako onemogućava da BiH profunkcioniše kao jedinstvena i efikasna država – jedino se moglo suprostaviti odgovarajućom politikom, ali ne od danas ili uoči referenduma, već mnogo ranije – još kada je Milorad Dodik prvi put nakon referenduma u Crnoj Gori 2006. i proglašenja nezavisnosti Kosova 2008. godine, pomenuo da bi i Srbima u BiH trebalo omogućiti da se izjasne o svom statusu. U Sarajevu i na Zapadu su odmah reagovali osudama takvih Dodikovih stavova, naglašavajući pri tom da se ne mogu porediti Kosovo i RS. Ma koliko takvi zaključci bili tačni, oni ne mogu biti sami po sebi politika. Izostala je efikasna i osmišljena politička akcija i proces koji bi učinile Dodikovu platformu manje primamljivom i hazaderskom među Srbima.
Umesto toga, bez obzira na blokade BiH koje su stizale iz Banjaluke, potpomognute na razne načine iz Beograda, bošnjački političari su bili prilično zaokupljeni samim sobom – međusobnim sukobima, nesuglasicama sa hrvatskim partnerima u Federaciji koji vrebaju priliku da formiraju treći entitet. Povremene osude politike Dodikove politike iz Sarajeva više su služile za skretanje pažnje nezadovoljnih građana u Federaciji BiH sa teške ekonomske situacije i rasprostranjene korupcije, nego što su nudile konkretna rešenja kako da BiH postane funkcionalna država.
Dakle, nisu ponudili konkretnu i uverljivu politiku koja bi sasekla secesionističke težnje u RS, osim floskula da se neće dozvoliti dezintegracija BiH. Kao posledica svega što se dešava, BiH je podeljena po etničkim šavovima maltene kao uoči rata a i retorika podseća na to vreme.
Slaba izlaznost – jedina dobra vest sa referenduma u RS
Možda je jedina dobra vest i signal u čitavoj ovoj situaciji relativno niska izlaznost birača – 57 odsto. Naravno, to je više nego dovoljno da se u strogo formalnom smislu referendum proglasi uspešnim i sasvim je dobar odziv za regularne izbore. Međutim, za politiku nacionalnih identiteta - koju naročito potencira Dodik – prema kojoj su birači u BiH pre svega Srbi, Bošnjaci i Hrvati a ne građani, to pokazuje veliku pukotinu u etnobloku u RS. Naime, više od četvrtine Srba sa pravom glasa je ostalo kod kuće. Deo njih jer verovatno nikada ne glasa. Međutim, verovatno većina njih iz protesta što političari u RS manipulišu narodom, zaklanjajući se i pozivajući se na njega kad god im zatreba, zarad svojih interesa uvijenih u “sveto ruho nacionalnih”.
Relativno slaba izlaznost pokazatelj slabljenja moći Milorada Dodika: Glasanje na referendumu u RS
Naime, iako je referendum u načelu demokratski metod, on je često i manipulativan i najviše mu pribegavaju autoritarni lideri, koji pozivajući se, navodno, na “volju naroda”, zapravo na taj način zaobilaze demokratske institucije i procedure za rešavanje različitih pitanja. Gotovo svi referendumi na prostoru bivše Jugoslavije više su služili za homogenizaciju i legitimizaciju unapred donetih odluka elita, nego što su bili prilika da građani donesu odluku u demokratskoj atmosferi, bez straha i dobro informisani o posledicama.
Da je taj relativno slab odziv važan, potvrđuje i izjava Milorada Dodika “da treba biti sramota svakog Srbina koji nije izašao na izbore“. Ako se ima u vidu da je među 57 odsto onih koji su glasali bilo i dosta pristalica opozicije, onda je ovaj referendum imao po Dodika i neočekivani, neželjeni efekat, jer je razotkrio da, iako je verovatno i dalje pojedinačno najpopularniji političar u RS, nema više pokrića za tvrdnje da je nesporni lider Srba preko Drine. Pogotovo ne i vođa Srba u Srbiji, kako tvrde nacionalisti u Beogradu koji, razočarani zaokretom u Vučićevoj politici, tvrde da je Republika Srpska u ovom trenutku “najbolji deo srpskog naciona na Balkanu”.
Naime, Dodik je do sada na sve optužbe međunarodne zajednice i vlasti u Sarajevu reagovao zaoštravanjem politike, odnosno “podizanjem uloga” tako što se zaklanjao iza jednodušne podrške Srba u RS. Ni opozicija u Banjaluci nije imala efikasan odgovor na ovakvu politiku jer je često morala da se brani od Dodikovih optužbi da “izdaje srpske interese”. Naravno, to je politika “bez povratka”. Međutim, na tom putu svog političkog urušavanja, Dodik može mnogo toga da uruši i u BiH.
Dakle, deo običnih ljudi, u ovom slučaju u RS, umoran je više od priče o “višim ciljevima”,već želi normalan život, što je skroman ali otrežnjujući znak.
Kalkulantska politika Beograda
Vlasti u Srbiji nisu otvoreno podržale referendum u RS, jer bi to bilo u suprotnosti sa njenim opredeljenjem za članstvo u EU. Međutim, nisu ga ni osudile. Štaviše, premijer Aleksandar Vučić je iz Njujorka poručio „svima koji maštaju da unište Republiku Srpsku da Srpska neće nestati“, da je zabrinut, te da će se u slučaju pogoršanja situacije vratiti kući da bude „sa svojim narodom“.
Kao što smo pomenuli u prethodnom podkastu, referendum i sve što osnažuje RS, ide u prilog zvaničnom Beogradu, jer je neka vrsta aduta u pregovorima o normalizaciji odnosa sa Kosovom, u kojima mora da čini bolne kompromise. Istovremeno, Vučiću to omogućava da pokaže konzervativcima u svojim redovima, koji su nezadovoljni proevropskim zaokretom, da nije odustao od odbrane nacionalnih interesa. To svakako nije karakteristika dalekovide politike lidera u regionu, što Srbija pretenduje da bude, već više kalkulantska, palanačka, koja računa na kratkoročni ćar tako što će doskočiti drugom.
Zatečeni Zapad i sračunata Rusija
Stiče se utisak da je Zapad zatečen zbivanjima u BiH i 21. godinu nakon rata.
Na početku 1990-ih, sukobi u bivšoj Jugoslaviji su bili potpuno novo iskustvo za zapadne zemlje nakon višedecenijskog Hladnog rata u kome su se nadmetale sa bivšim socijalističkim blokom. Sada se Evropska Unija suočava sa mnogo drugih izazova – uključujući i unutrašnje - tako da nema rešenje i za balkanske zavrzlame. Zbog toga sankcije liderima RS, koje je najavio uoči referenduma visoki predstavnik Valentin Incko, više liče na vatrogasne mere nego na osmišljenu politiku.
Kada je reč o Moskvi, Dodik očito nije dobio očekivanu podršku od Vladimira Putina, ali ga ruski lider nije ni odvraćao od referenduma. I Rusiji odgovara ćorsokak u BiH, čime se ona udaljava od članstva u EU a pre svega u NATO. Zapravo, referendum održan u nedelju je “pokazna vežba” Moskvi za mnogo važniji referendum na kome bi se odlučivalo o članstvu BiH u Severnoatlantskoj alijansi a što ona želi po svaku cenu da spreči.
Uostalom, sama činjenica da je predsednik velike zemlje poput Rusije primio čelnika jednog entiteta, dakle ne šefa države, pokazuje da je Kremlj zainteresovan za Balkan. Istovremeno, moguće je da je Putin susretom sa Dodikom želeo i da pokaže Aleksandru Vučiću kakvu bi politiku voleo da Srbija vodi. Naime, uprkos bliskim vezama sa Beogradom, očito je da Moskva nije najzadovoljnija njegovim proevropskim kursom.
Referendum je “pokazna vežba” Moskvi za mnogo važniji referendum na kome bi se odlučivalo o članstvu BiH u Severnoatlantskoj alijansi: Milorad Dodik i Vladimir Putin
Međutim, iako Putinu odgovara krizno žarište na Balkanu u taktici širenja geopolitičkog prostora na kome se Rusija odmerava sa Zapadom – on je reagovao relativno uzdržano. Naime, ako bi otvorenije podržao samostalni kurs Republike Srpske, onda bi Kremlj dodatno podrio već poljuljani kredibilitet politike protivljenja nezavisnosti Kosova, blokirajući njegov prijem u UN – nakon što je 2008. priznao gruzijske separatističke regije Abhaziju i Južnu Osetiju, a potom anektirao Krim.
Ma koliko se razlikovali stavovi oko BiH, Rusiji je očito stalo da ne zaoštri do kraja odnose sa Zapadom i oko ovog pitanja. Takođe, nakon normalizacije odnosa sa Turskom, koja ima specifičnu ulogu u BiH, Moskva nastoji da izbegne nesporazume sa svojim novim-starim saveznikom isuviše otvorenom podrškom Republici Srpskoj.
Nevidljiva granica između zveckanja rečima i oružjem
U međuvremenu, nastavlja se zapaljiva retorika u kojoj se razmenjuju optužbe što znatno sužava prostor za konstruktivan dijalog. U takvoj atmosferi, prošla je gotovo nezapaženo vest da je Savet za opšte poslove EU prošle sedmice prihvatio zahtev BiH za članstvo u EU, što bi mogao da bude tračak nade za izlazak iz ćorsokaka.
Tako Dodik ističe da ovo nije referendum o secesiji, mada ne isključuje ni takav scenario ako „RS bude napadnuta“.
Istovremenno, sve vreme govori da je BiH neodrživa država, a pri tom čini sve kako bi postala što neodrživija,nadajući se da će u konačnici, nezavisnost RS biti „logičan i neminovan ishod“.
RS nema jasnu strategiju šta dalje, ali nastoji da odugovlači procese koji bi vodili profunkcionisanju BiH kao efikasne države. Njeni lideri očito igraju na kartu da svaki dan što je BiH duže nefunkcionalna država, to je udaljenija od mogućnosti da postane jedinstvena, odnosno veće su šanse za njenu dezintegraciju.
Srpski predstavnici, ne samo Dodik već i Mladen Ivanić, tvrde da je čitav slučaj oko referendum naduvan jer je, kako kažu, to maltene tehničko pitanje. Međutim, obeležavanje Dana entiteta, nastalog u ratu, a koji nosi tešku hipoteku zločina koji su počinjeni u njegovo ime ili kao deo projekta, mnogo je više od tehničkog pitanja i nosi veoma važnu simboliku.
Ni bošnjački političari se nisu odlučnije distancirali od zapaljive izjave penzionisanog generala Sefera Halilovića, tako da je kod dela javnosti ostao utisak da vlasti u Sarajevu misle to što on govori, što je zvanični Beograd poslednjih dana prilično potencirao.
U svakom slučaju, eventualni pokušaj odvajanja RS od BiH teško bi prošao bez prolivanja krvi. Gotovo je nemoguće zamisliti da bi većina Bošnjaka mirno posmatrala kako im se raspada država, tim pre što su najveće žrtve rata 90-ih pod čijim okriljem je i nastala RS.
Dakle, nije toliko bitno šta političari govore već šta čine, odnosno ne čine u pronalaženju izlaza iz ovog ćorsokaka.
Svi kažu da su protiv rata, ali njihova dela - vode ratu. Tako se govorilo i tokom 80-ih godina prošlog veka da niko ne želi rat, ali su svi postupci vodili ka ratu. Uoči Prvog svetskog rata velike sile su naglašavale da ne žele rat ali su svi njihovi potezi, uključujući i trku u naoružanju, učinili rat logicnim ishoditštem takve politike, u kome nikada do tada u istoriji civilizacije nije stradalo toliko ljudi.
„Zveckanje zapaljivim rečima“, da parafraziramo misao iz poznate Čehovljeve drame, vrlo brzo može da preraste u „zveckanje oružjem“, a da i ne primetimo kako i u kom trenutku je pređena ta linija. Tada će biti kasno za bilo kakvo političko rešenje.