Miroslav Mišković, vlasnik kompanije Delta holding, 26. januara ove godine podneo je tužbu protiv države Srbije međunarodnom centru za arbitražu u Vašingtonu (Internationl Centre for Settlement of Investment Disputes - ICSID).
On je još 2015. godine najavio da će tužiti Srbiju zbog gubitka posla sa firmom Najki čiji je zastupnik bila Delta punih 20 godina. Mišković je tada izjavio da je zbog ovog sudskog procesa raskinut ugovor između Delte i Najkija, te da to predstavlja veliki gubitak za njegovu kompaniju.
Detalji tužbe se ne znaju, ali je na sajtu ICSID-a naveden tim države Srbije u ovom sporu. To su bečka firma Schönherr Rechtsanwälte GmbH, uz domaći tim od četiri advokata.
Advokat koji se bavi arbitražom, ne i ovim slučajem, Miroslav Paunović, za Radio Slobodna Evropa kaže da je Srbija potpisnica Konvencije o rešavanju investicionih sporova između države i stranih firmi, odnosno državljana. Mišković, iako je državljanin Srbije, može biti strana u sporu jer je reč o njegovoj firmi na Kipru.
Na osnovu te Konvencije je u Vašingtonu osnovan Centar za rešavanje investicinih sporova. U slučaju Mišković se postavlja pitanje kakva je šansa države Srbije, odnosno vlasnika Delta holdinga.
Paunović objašnjava kojih pravila se pridržava vašingtonska arbitraža:
“Postoji standard ‘jednakog i fer postupanja’ koji se u arbitražnoj praksi jako široko tumači, tako da se pod povredom Sporazuma o zaštiti investicija podvode i mnogi postupci ili nečinjenje državnih organa koji na prvi pogled ne bi mogli da znače povredu investicija”, kaže Paunović.
Tri do šest meseci za poravnanje: Sud, ilustrativna fotografija
Država Srbija je imala nekoliko sporova pred vašingtonskom arbitražom i kako kaže naš sagovornik koji je u nekim od njih bio uključen, ni jedan nije izgubila. Inače, pre početka arbitraže, nudi se poravnanje. Postoji rok, koji je obično šest meseci, u nekim slučajevima je samo tri, u kome treba da pokušaju da nađu poravnanje.
Podsetimo, Miroslav Mišković je u junu 2016. godine osuđen na pet godina zatvora i osam miliona dinara novčane kazne za pomaganje sinu Marku u izbegavanju plaćanja poreza. Istom presudom, Mišković je, usled nedostatka dokaza, oslobođen optužbe za zloupotrebu položaja, tačnije da je oštetio niška i beogradska putarska preduzeća, izvlačeći novac iz njih.
U januaru ove godine, Mišković je podneo žalbu sudu o kojoj treba da odluku donese Apelacioni sud. Na presudu se žalilo i Tužilaštvo za organizovani kriminal.
Tako se, za sad, neslavno završio slučaj Mišković, najavljivan kao obračun države sa korupcijom, što je u predizbornoj kampanji Srpske napredne stranke 2012. godine bio jedan od ključnih faktora kampanje Aleksandra Vučića. Time i izborne pobede koja je usledila.
Dobrim delom zahvaljujući ovom slučaju, uprkos praktično gotovo nikakvih rezultata, i danas Vučića njegovi birači po istraživanjima doživljavaju, pre svega, kao borca protiv korupcije.
Optužnica bez ključnih imena
Nemanja Nenadić iz Transparentnosti Srbije za RSE podseća na bombastično najavljivan sudski proces protiv Miškovića:
“Od momenta kada je objavljena informacija da je Mišković uhapšen to je pominjano, ne samo u Srbiji, već u izjavama nekih evropskih zvaničnika, kao pokazatelj odlučne borbe protiv korupcije u kojoj neće biti zaštićenih. Međutim, ubrzo se ispostavilo da se optužnica uopšte ne odnosi na korupciju, već na neke druge oblike kriminala - malverzacije, možda i utaju poreza. Ali, u optužnici nije obuhvaćen niko iz državnog aparata ko je počinio zloupotrebu, primio mito, trgovao uticajem koji je pogodovao na neki način Miškoviću u njegovim poslovnim aktivnostima”, primećuje Nenadić.
Mišković bio primer borbe protiv korupcije: Nemanja Nenadić
Na pitanje da li je razlog što se tako okončava sudski proces “država protiv jednog od najbogatijih građana Srbije” nedostatak dokaza, pa je proces doživeo krah ili se radi o nekom drugom interesu, Nenadić kaže da je to nepoznanica i dan danas.
On podseća na izjave premijera Vučića od pre nekoliko godina da je Mišković plaćao mesečno desetinama hiljada evra pojedine ministre u prethodnim vladama.
“Ono što me zanima je”, kaže Nenadić, ”da li su takve izjave uopšte bile predmet ispitivanja od strane javnog tužioca. Javnost Srbije nije dobila apsolutno nikakvu informaciju o tome. Da li je to bio predmet ispitivanja, pa nije bilo dokaza, ili to uopšte nije bilo istraživano.”
Podsetimo, Miroslav Mišković je svoju imperiju izgradio u 90-im godinama kada se događala velika pljačka u Srbiji i kada su sitni biznismeni i sitni kriminalci prerastali preko noći u moćne tajkune, najčešće uz pomoć države kojoj su bili na usluzi u ratnim godinama. Sud nije nikada ispitivao poreklo Miškovićevog “prvog miliona”.
Mišković kao ikona korupcije u Srbiji (na fotografiji Verica Barać)
Verica Barać, svojevremeno čelnica Saveta za borbu protiv korupcije, još 2007. godine navela ga je kao jednu od „ikona korupcije“. Iste godine je, svedoči Vikiliks, američki ambasador u Srbiji, o Miškoviću poslao depešu da se obogatio u vreme hiperinflacije na grbači srpskog naroda i da postoje solidni dokazi da je učestvovao u nečuvenoj političkoj korupciji.
Inače, prema tvrdnji ekonomiste Mahmuta Bušatlije iznete svojevremeno našem Radiju, Mišković je svoje bogatstvo najviše uvećao od 2002-2007. godine, jer je u tom period izostala kontrola tajkuna i njihova obaveza prema državi koju je svojevremeno uveo Milošević.
Mišković je smatran do te mere moćnim čovekom, da mu se pripisivala moć da odlučuje o sastavu vlada, a smatrao je da je njegovo hapšenje nakon dolaska naprednjaka na vlast, zapravo politički obračun sa njim.