Odvraćanje pažnje sa ključnih problema na mnogobrojne dramatizacije u čijem su epicentru upozorenja na navodone pokušaje rušenja vlasti premijera Aleksandra Vučića i njegove partije moglo bi biti shvaćeno i kao sredstvo samog vladanja. Proizvode se afere, čitavi tabloidni serijali o navodnom ugrožavanju aktuelne vlasti čime se, često se čini, zapravo baca prašina u oči građanima.
Aleksandar Vučić je izgleda odustao od pozivanja na Maksa Vebera i okrenuo se teorijama zavere. Sve češće premijer ispoljava bes i galami na i najmanji prizvuk kritike ili čak samo postavljanja pitanja. Tada se Vučić i njegovi najbliži saradnici i ostali upiru da dokažu kako je reč o zaveri svetskih razmera na rušenju premijera i njegove vlade. I dok se javnost nedeljama bavi time ključne teme ostaju u zapećku - pregovaračka poglavlja u pregovorima sa EU još nisu otvorena, ustupci koji će očigledno morati da se prave u okviru briselskog pregovaračkog procesa, otpuštanja koja se najavljuju u javnom sektoru, višemesečni štrajk advokata koji je paralisao pravosudni sistem, pa štrajk prosvete.
Antropolog Stefan Aleksić kaže da je Vučić u nezgodnoj poziciji jer ima ogromnu podršku u biračkom telu, ali se s pravom boji da će tu podršku jako brzo da izgubi i ta opasnost od gubitka izbora mu stalno visi nad glavom.
„Ono što on zapravo pokušava to je da se odbrani od utvara koje je zamislio. Nešto slično svim autoritarnim režimima, što su otpori tom režimu manji to će on postajati sve agresivniji i agresivniji prema onim džepovima otpora koji su ostali i koji ne mogu nikad do kraja da se dokinu“, navodi Aleksić.
Premijer najviše voli da grmi u parlamentu, nazivajući opoziciju kukavicama. Etikete se prišivaju i drugima. Pa umesto da se raspravlja o zahtevima advokata zbog kojih su ušli u štrajk premijer i ministri su nam govorili da je reč o sprezi advokata i tajkuna kako jedan od njih Miroslav Mišković ne bi bio osuđen.
Kako to što umesto da se govori o suštini problema vlasti akcenat prebacuju na svoja tumačenja iza kojih se često kriju teorije zavere doživljaju oni kojih se to direktno tiče? Milan Jevtić, potpredsednik Unije sindikata prosvetnih radnika koji su dva meseca u štrajku kaže kao bacanje prašine u oči.
„Hajde da pričamo o nečemu kako bismo probleme zaboravili. Ja nemam utisak da oni neće da rešavaju prbleme, ja imam utisak da oni nemaju prava rešenja za te probleme pa onda bacaju dim na sve strane. Pokušavaju da se prave teme bace na sporedni kolosek“, navodi Jevtić.
Bacanje koske
Tako će se opoziciji na svaku kritiku odgovoriti sa: a šta ste vi radili, na navode o manipulaciji u izboru firme koja će biti zadužena za ispumpavanje vode u kopu "Tamnava-Zapadno polje" odgovara se da su to napisali lažovi koji su “dobili pare od gospodina Devenporta i EU da govore nešto protiv Vlade Srbije”. Za puštanje Šešelja na privremenu slobodu iz Haškog tribunala rečeno je da je reč o pokušaju SAD da destabilizuju Vladu Srbije. I tako dalje, primera je mnogo. A premijer će još s ponosom isticati kako im je svima odbrusio.
Premijer je u svojoj karijeri prošao školu Vojislava Šešelja, podseća kolumnista lista Danas Draža Petrović.
“Možete primetiti iz njegovih javnih nastupa, na konferencijama za štampu i televiziji, da to dosta liči na Šešeljev način komunikacije sa javnošću kada se uvek baci neka ‘koska’. A i rasprave sa svim novinarima koji postave najčešće neko benigno pitanje liče na tu Šešeljevu školu”, ocenjuje Petrović.
Za to vreme ko se više seća da nisu otvorena pregovaračka poglavlja sa Briselom, kome pada na pamet da pita šta je sa primenom svih tačaka Briselskog sporazuma, da pita zašto se ćuti o racionalizaciji (otpuštanju) u javnom sektoru, smanjenju plata i penzija. Dok neko našoj Vladi preti destabilizacijom.
“Te razne stvari koje on pominje poput uinutrašnjih i svetskih zavera, naravno služe da i njegovi birači, kojih ima podosta, razmišljaju na taj način da eto reforme idu, ali da ima puno tih raznih zlih čika u Evropi i svetu, ali i među nam,a koji to pokušaju da ukoče i to su ti tzv. kočničari reformi”, kaže kolumnista Draža Petrović.
U Srbiji je stvorena atmosfera, kako dobro primećuje zaštitnik građana Saša Janković, u kojoj se kritičari smatraju izdajicama. Treba li onda da čudi što je i sam ombudsman ovih dana izložen diskvalifikacijama? Da čudi ne, ali da alarmira, verovatno, da.
