Problem Katalonije se ne može rešiti. On se može samo podnositi…Ostatak Španaca mora tolerisati Katalonce a Katalonci moraju tolerisati preostale Špance, kazao je vizionarski čuveni filozof Hose Ortega i Gaset (Jose Ortega y Gasset) 1932. godine u španskom parlamentu, u turbulentnim vremenima u kojima se našla Druga španska republika koja je omogućila autonomiju Katalonije, a što je bio jedan od glavnih uzroka građanskog rata 1936-1939, čiji je epilog bio pobeda generala Franka i uvođenje skoro četrdesetogodišnje diktature.
Orvel: Kataloniji u čast
Najbolje svedočanstvo o tim smutnim 1930-im ostavio je Džordž Orvel (George Orwell) u knjizi "Kataloniji u čast", a koju izdavač u početku nije želeo da objavi, što je još jedna potvrda koliko je Evropa tada bila podeljena zbog Španskog građanskog rata.
Skoro čitav vek kasnije pitanje položaja Katalonije ponovo potresa Španiju, a vlasti u Madridu očito nisu izvukle nikakvu pouku iz proročanskog stava Ortege i Gasete, koji u današnjim okolnostima znači da se moraju itekako uvažavati specifičnosti i interesi Katalonije, te da je jedini način da se očuva jedinstvo zemlje davanjem izuzetno visokog nivoa autonomije ovoj regiji a ne njeno smanjivanje, što je Vlada Marijana Rahoja učinila 2010. godine - te zaklanjanje iza zakona koji je u ovakvim okolnostima isprazna forma jer ne odražava stanje na terenu.
Kada je reč o poziciji Katalonije – ne samo da Ortega i Gaset nije razmišljao o stvaranju nezavisne države čija je autonomija bila tek obnovljena nakon više od dva veka potčinjavanja španskoj kruni (od 1714. godine) - nego i indipendistički blok nije do zbivanja u nedelju bio uveren u tu opciju. Referendum o nezavisnosti je više bio raspisan zarad jačanja pregovaračke pozicije da bi se izdejstvovao veći stepen samostalnosti.
Zvanični Madrid insistira na Ustavu koji definiše Španiju kao "nedeljivu zemlju", te navodi da suverenitet "pripada španskom narodu", što znači da referendum može organizovati jedino centralna vlast a u slučaju zahteva Katalonije o njenom eventualnom otcepljenju morali bi da se izjasne svi građani u zemlji.
Demokratski akt ili atak na demokratiju
Kako ističe Ana Palasio, bivša ministarka inostranih poslova Španije u konzervativnoj Vladi Hoze Marije Aznara (José María Aznar), demokratska španska država - koja počiva na ideji jedne španske nacije koja se sastoji od svih naroda koji u njoj živi - jeste "moderna, pluralistička i fleksibilna". Ona je ojačala "međuzavisnost koja proizilazi iz našeg iskustva i zajedničke istorije". "Podsticanje podela oko ove ideje Španije ubrzaće rast nacionalizma i nativizma koji je u usponu u Evropi i Severnoj Americi. Dozvoljavanje glasanja o secesiji nije demokratski akt nego atak na demokratiju", ističe Palasio.
Vlasti u Madridu se pozivaju na inkluzvini koncept nacije koji je tekovina Francuske buržoaske revolucije iz 1789. Ona je iznedrila francusku naciju, kao ravnopravnu zajednicu svih građana i različitih etničkih grupa tako da su Bretonci, Alzašani i drugi po prvi put postali Francuzi u političkom smislu. Istovremeno, biti Francuz značilo je biti i ravnopravan građanin sa svim drugima koji žive u ovoj državi.
To je "građanski" (civic) koncept nacije naspram ekskluzivnom, etničkom modelu na istoku Evrope koji potencira na primordijalnim crtama, mitu i kolektivnim nasuprot indivudualnim pravima. To znači da većinska nacija u Srbiji, Hrvatskoj i drugim balkanskim državama u praksi dominira nad manjinama uprkos formalnoj ravnopravnosti, što i dan danas izaziva trvenja i sukobe.
Međutim, u poslednje vreme i ovaj inkluzivni koncept nacije na Zapadu je na iskušenju. Na primer, imigranti koji su došli u Evropu još pre nekoliko generacija - iako su formalno jednaki i u političkom smislu su Francuzi, Englezi, Nemci ili Holanđani - u praksi su neravnopravniji, teže ostvaruju prava i napreduju na društvenoj lestvici. Time se, između ostalog, može objasniti privlačnost ekstremističke "Islamske države" za neke mlade evropske muslimane.
Kada je reč o Španiji, pojedine etničke grupe i regije, poput Katalonije, očito se osećaju uskraćenima i neravnopravnim u odnosu na većinski narod.
Klackalica centralizma i nacionalizma
Pomenutim Ustavom iz 1978, donetim tri godine nakon Frankove smrti, zvanični Madrid je, između ostalog, pokušao da reši u praksi nerešivu protivrečnost između centralizma i nacionalizma. S obzirom da okuplja različite etničke grupe sa razvijenim identitetima i istorijom, kompromis je pronađen tako što je 17 regija dobilo autonomiju.
- Moglo bi vas zanimati i ovo: Katalonski ispit demokratije za EU
Kako ističe Ana Palacio, usklađivanje odnosa između različitih grupa, regiona i nacija je "težak i neprekidni proces" i dešava se unutar sveobuhvatbnog ustavnog sistema. "Referendum o nezavisnosti bi uništio taj sistem", naglašava Palacio.
Dakle, čitava konstrukcija počiva na nizu sporazuma koji bi trebalo da osiguraju harmoniju, ali u čijoj je osnovi dominacija centralne države, što se u praksi pokazalo krhkom konstrukcijom, sklonoj krizama.
"Španija više liči na decentralizovanu Nemačku, ali nastoji da bude poput centralizovane Francuske", smatra Žordi Alberih (Jordi Alberich) iz Instituta "Cercle d’Economia".
Rahoj – "najveći" saveznik separatista
Vlada Španije je pokušala da spreči referendum hapšenjima, oduzimanjem glasačkih listića i na kraju brutalnom reakcijom policije. Međutim, ovim potezom nije rešila problem, naprotiv samo ga je produbila. Stvari neće moći više da se vrate na stanje pre referenduma i nasilna reakcija ne samo da neće pokolebati pristalice nezavisnosti Katalonije nego je uticala i na promenu stava onih Katalonaca koji su bili za ostanak u zajednici sa Španijom, ali su želeli da se omogući glasanje, kao jedan od stožera demokratije.
Podizanjem uloga katalonski lideri možda nastoje da dobiju mnogo veću autonomiju ili specijalni status nalik na Kvebek.
(Video: Brutalnom reakcijom vlasti su samo produbile problem; Španija na dan referenduma)
Oduzimanje već stečenih prava je i nepravedno i kontraproduktivno. Kada dođe na vlast, pobednička partija može da promeni neke tekuće politike, ali ne i dogovore koji se tiču statusa određene regije i grupe. Po tom sistemu - dosta je aranžmana u svetu kojima su mnogi nezadovoljni - a koji bi mogli da se promene. Stoga se može reći da je smanjivanjem autonomije Kataloniji 2010, Rahojova vlada trasirala put indipendista. Jedino se postavlja pitanje dinamike i scenarija.
To što Rahoj tvrdi da referenduma nije bilo, ne znači da se mogu zaustaviti efekti svega što se dešavalo, uključujući i glasanje uz intervenciju policije. Naprotiv, rigidna i represivna reakcija Madrida samo će ojačati secesionističke težnje, poput biblijske priče o zabranjenom voću u rajskom vrtu.
Nova paralela - Katalonija i Kosovo
Stav Evropske unije da slučajevi Katalonije i Kosova nisu uporedivi, jer je Španija članica EU - a da je slučaj Kosova specifičan - izazvao je žestoku reakciju zvaničnog Beograda. Istovremeno, to će ponovo podstaći rasprave, pre svega u onim separatističkim regijama koje teže nezavisnosti, ali međunarodna zajednica, u prvom redu zapadne zemlje, smatraju da za to nema osnova. Reč je pre svega o Južnoj Osetiji, Abhaziji, Nagorno Karabahu, Pridnjestrovlju. Takođe, prilikom ankesije Krima Rusija se pozvala na slučaj Kosova.
- RSE specijal: Zamrznuti konflikti
Zemlje koje su priznale Kosovo smatraju da je reč o jedinstvenom slučaju (sui generis), te da ne može poslužiti kao presedan. Osim zločina Miloševićevog režima, kao argument za njegovu nezavisnost navodi se činjenica da je ono devet godina bilo faktički protektorat UN. Zatim, raspad Jugoslavije učinio je nemogućim vraćanje autonomije Kosovu koju je uživalo pod okriljem tadašnje Federacije.
Kako je istakao bivši visoki međunarodni predstavnik u BiH Pedi Ešdaun (Paddy Ashdown), Srbija se diskvalifikovala kao upravljač Kosova i to ima svoju istorijsku cenu. Kao primer je naveo i loše vladanje Britanije u Irskoj koja se odvojila 1922. "Mi smo morali da platimo cenu. Imali smo 200 godina lošeg upravljanja zemlje koja je moja otadžbina. Stvoreno je takvo neprijateljstvo da je bilo nemoguće, ne samo s moralnog stanovišta nastaviti britansku upravu, nego i praktično. A sličnu situaciju imali smo na Kosovu, gde su decenijama kršena ljudska prava Albanaca", naveo je.
Stoga je Kosovo, uz Istočni Timor, jedan od primera "kompenzacionog", odnosno "korektivnog otcepljenja" (remedial secession), kao izraz "krajnje nužde" da se zaštiti određena etnička grupe od drastičnog kršenja ljudskih prava.
Možete pročitati i ovo - Bieber: Balkatalonija, sličnosti i razlike
Dakle, "korektivno (kompenzaciono) otcepljenje" može se posmatrati i kao nastavak klasičnog samoopredeljenja. Ta doktrina tvrdi da određeni tipovi vlada ne mogu da predstavljaju određene delove stanovništva. Osim kolonijalnih vlada, reč je i o okupatorskim vlastima i rasističkim režimima.
Drugi aspekt "korektivnog otcepljenja" jeste povratak otete teritorije na silu. To je primer baltičkih zemalja nasilno prisajedinjenih Sovjetskom Savezu 1940, pa je proglašenjem njihove nezavisnosti 1991. ispravljena istorijska nepravda.
Vrhovni sud Kanade, raspravljajući 1998. o legalnosti nastojanja Kvebeka da se otcepi, presudio da se ne isključuje to pravo kad su "narodi blokirani da suštinski upražnjavaju interno pravo na samoopredeljenje".
S druge strane, ne samo Srbija i zemlje koje nisu priznale nezavisnost Kosova, već i pojedini zapadni teoretičari, poput Bruna Kopitersa (Coppieters), smatraju da je to rezultat jednostane vojne intervencije NATO 1999. bez odobrenja Saveta bezbednosti. Takođe, bivši britanski ambasador u Beogradu Ajvor (Ivor) Roberts ističe da su pregovori Beograda i Prištine "bili osmišljeni da ne uspeju", jer "kosovski Albanci nisu morali da prave kompromis zato što im je unapred obećana nezavisnost".
Katalonija svakako ne spada u ovu kategoriju ugroženih etničkih grupa i ne može se porediti sa Kosovom. Međutim, to ne znači da su zanavek zacementirane granice, teritorijalni integritet i suverenitet čak i demokratskih država, u ovom slučaju Španije, tim pre što mere kojima se služio Madrid – počev od smanjivanja autonomije, preko hapšenja katalonskih zvaničnika, bojktora katalonskog šampanjca prilikom sličnog izjašnjavanja 2014, te pokušaj da na silu spreči glasanje - gorko podsećaju na neka zbivanja na Balkanu iz 1990-ih, pre svega reakcije Miloševićeve Srbije na separatizme od Slovenije do Kosova.
Strah EU od domino efekta
Međunarodni sistem očito nije spreman da definiše pitanje samoopredeljenja izvan konteksta dekolonizacije, iako je raspadom Jugoslavije i Sovjetskog Saveza, kao i u još nekoliko primera, od 90-ih godina prošlog veka stvoreno oko 40 novih država.
Stoga su secesinističke težnje i etnički sukobi na raznim stranama sveta izvor nestabilnosti jer se preko njih prelamaju i interesi velikih sila. Uzdržanost međunarodne zajednice prema referendumu iračkih Kurda i nakon pretnji Bagdada, Turske i Irana – tipičan je primer realpolitičkog a ne principijelnog pristupa. Kada je reč o Kataloniji, EU očito strahuje od domino efekta. Juče neuspeli referendum u Škotskoj, danas Katalonija, a sutra bi to mogla biti Lombardija na severu Italije, Korzika, zatim sukob Valonaca i Flamanaca u Belgiji. Stoga je EU veoma uzdržana insistirajući da je to "unutrašnje pitanje" Španije te da podržava njen teritorijalni integritet. U Briselu se pribojavaju da bi bilo kakva reakcija evropskih institucija mogla da se protumači kao internacionalizacija problema Katalonije, a to ne žele ni Madrid niti EU.
U svakom slučaju, međunarodni principi kada je reč o pravu na samoopredeljenje sada nisu jasni i ono je – šta god da kažu eksperti za međunarodno pravo – u suštini pitanje stvarnih odnosa snaga u svetu.
Globalizacija ojačala nacionalne identitete
Očekivalo se da će procesi globalizacije - koji podrazumevaju i relativizovanje značaja državnih granica te jačanje kulturne homogenizacije - umanjiti privlačnost zova nacije. Međutim, paradoksalno, globalizacija je upravo osnažila nacionalne identitete kao vrstu otpora od, kako se doživljava, modernog neokolonijalizma.
Istovremeno, sa nastojanjima da se razvije panevropski identitet, kao reakcija na globalne promene jačaju potisnuti lokalni, regionalni, odnosno subnacionalni ideniteti u Škotskoj, Flandriji, Kataloniji i drugde. To potvrđuje i sve izraženiji fenomen "TV dijaspore", kao posledica ekonomske globalizacije. Tako su turski gastarbajteri u Nemačkoj ranije gledali nemačke programe, a sada na satelitu uglavnom prate turske kanale, što jača nacionalnu kulturu umesto da se integrišu u društvo u kome decenijama žive i rade.
Reč je o nacionalizmu na daljinu, odnosno o fiktivnom etnicitetu, kao pokretu koji je usmeren ka postnacionalizmu. Na taj način se stvara "simbolička geografija" kojom se razdvajaju "insajderi" od "outsajdera" ("drugih").
"Umreženo društvo", u kome danas živimo, karakteriše kompleksnost i pluralnost identiteta. Po rečima Manuela Kastelsa (Castells), specifični kulturni identiteti su postali "rovovi" autonomije, ponekad otpora. Biti Francuz je ponovo postalo važno, kao i biti građanin. Biti Katalonac, Irac, Baskijac ili Kvebečanin postao je tačka okupljanja za samoidentifikaciju nasuprot dominaciji nametnute nacionalne države. U tom smislu, svedoci smo "eksplozije" identiteta otpora nasuprot ideji o "kraju istorije", što je, kako smatra Kastels, najdramatičniji društveni i politički sukob u poslednje vreme. Umesto rasta homogene globalne kulture, glavni trend je kulturna različitost; fragmentacija umesto konvergencije.
"Normalnost" geopolitičkih sukoba
Do skora smo bili svedoci etničkih sporova prevashodno u nedemokratskim zemaljama, sa izuzetkom Kvebeka u Kanadi. Smatralo se da razvijena demokratska društva na Zapadu raspolažu sa dovoljno mehanizama da artikulišu različite interese bez većih potresa. Kada je reč o evropskim državama, dodatni garant je EU, kao transnacionalna i prva postmodernička zajednica koja počiva na vrednostima. Međutim, pokazalo se da vestfalski princip nacionalnog suvereniteta i teritorijalnog integriteta ostaje bitna odrednica međunarodnih odnosa. Uostalom, koliko god jačale integracije unutar Evropske unije, ona je još labava zajednica u kojoj ključne odluke donose članice kao suverene države. Istovremeno, sve veći broj građana dovodi u pitanje demokratski kapacitet i kredibilitet čak i zapadnih zemalja.
- Možete pročitati i ovo - Eklundh: EU se plaši nezavisne Katalonije
Nakon terorističkih napada 11. septembra 2001. na SAD, sve je više autora (Saul, Gray i drugi), koji govore o kraju globalizacije, odnosno da je na delu "postglobalistički zaokret", što znači da se politika vraća u "normalu", sa geopolitikom, nasiljem i imperijalizmom, te da su izneverene nade iz 1990-ih o novom internacionalizmu.
Uloga nacionalne države jača i zbog globalne ekonomske krize. U svakom slučaju, kako naglašava Robert Kohejn (Keohane), suverenitet se danas može razumeti "manje kao teritorijalno definisanje granica, a više kao političko pogađanje oko resursa u okviru složene transnacionalne mreže".
Tiranija većine
Danas se u Evropi potencira na očuvanju teritorijalnog integriteta kao maltene civilizacijskoj tekovini, a zaboravlja da su njeni temelji u mnogo čemu postavljeni u 19. veku primenom prava na samoopredeljenje koje je omogućilo emancipaciju nacija na starom kontinentu kao preduslov za kasniju izgradnju njihovih modernih država. Pomenuta Francuska revolucija je označila prekretnicu u odnosu na feudalno, staleško društvo upravo proklamovanjem principa da su svi ljudi jednaki i kao Francuzi, ali i kao građani.
U ovom slučaju "Mi, Katalonci" ne znači samo pripadnost etničkoj grupi već i "Mi, Katalonci kao građani", što podrazumeva i njihovo pravo kao pojedinaca da odlučuju gde će se i s kim živeti. Naravno, ovo pravo na samoopredeljenje je od samog početka u sukobu sa principom teritorijalnog integriteta bez kojeg bi države bile neodržive a međunarodni poredak u potpunom haosu.
Međutim, tenzija između ova dva principa se ne može prevazicići nasilnim nametanjem status kvo već dijalogom i kompromisom, a pre svega otklanjanjem uzroka koji podstiču pripadnike etničkih grupa, koji su većina na određenoj teritoriji, a manjina na nivou države, da potežu pravo na samoopredeljenje.
I u slučaju Španije i Iraka se primenjuje klasični demokratski princip da je većina u pravu. Interes većine se proglašava za sveopšti društveni interes čemu se moraju povinovati i pripadnici različitih manjina, što vodi tiraniji većine, na šta su upozoravali teoretičari demokratije odmah nakon Francuske revolucije.
Ta "zamišljena zajednica jednog čoveka" koja se nameće svima, kako ističe Ardžun Apaduraj (Arjun Appadurai), "može biti politički zatvor drugog".
Zbog toga su razvijene različite forme konsocijalne demokratije kako bi se zaštitila i prava manjina (Arend Lajphart - Lijphart). Naravno, primena tog principa koji često podrazumeva i pravo veta kao način da se očuva interes svih strana, pre svega manjina, može voditi blokadama. Međutim, većina, u ovom slučaju španska vlada ili vlasti u Bagdadu kada je reč o Kurdistanu, umesto sile argumenata primenjuju klasičnu silu uvijenu u oblandu zaštite ustava i zakona, čime zapravo pokazuju svoju slabost i bezidejnost. To ne samo da nije pravedno, jer se time narušavaju prava manjine, nego i kontraproduktivno zato što vodi homogenizaciji Katalonaca ili Kurda koji ne doživljavaju Španiju ili Irak kao svoju domovinu. U takvim okolnostima nestaje građanin kao pojedinac, koji je stožer demokratije, već na scenu stupaju samo nacionalni kolektiviteti koji nastoje da se pozicioniraju ne argumentima nego igrama moći. To znači da nema prostora za racionalni dijalog pa je jedina komunikacija između sukobljenih strana međusobno optuživanje horskim nadvikivanjem, čime se samo se produbljuju politički rovovi.
Post scriptum: Kurdi sami protiv svih
U takvim okolnostima umesto neophodnog kompromisa, politički proces se svodi na pokušaj da se u potpunosti pobedi druga strana, nametanjem sopstvenog interesa - "nulta igra" (zero sum game) u kojoj je pobeda jedne strane samo privremena jer produbljuje podozrenje pa i mržnju druge iizvor je novih sukoba. Istorija je mnogo puta pokazala da su takve pobede gorke i Pirove.
"Vreo konflikt" u srcu Evrope
Rezultati referenduma na kome je glasalo 42,3 odsto birača očito ne može biti legalna i legitimna osnova za proglašenje nezavisnosti Katalonije, iako bi ta izlaznost bila sigurno veća da nije bilo represije španske policije i drugih institucija.
Doduše, katalonski lideri najavljuju proglašenje nezavisnosti što će svakako dodatno zaoštriti situaciju. Međutim, ako vlasti u Madridu, kao što najavljuju, budu reagovale potpunim ukidanjem autonomije ove regije – time će samo pojačati secesionističke težnje. Sličan efekat bi imala i odluka španskih vlasti da raspišu izbore u Kataloniji u nadi da će se rešiti vladajuće proindependističke struje u regionalnim institucijama. To će izazvati samo kontraefekat i u trenutku kada većina Katalonaca bude za nezavisnu državu, španske vlasti to neće moći da spreče ni silom. Uostalom, istorija je prepuna takvih primera.
Do tada, Španiju će potresati kriza koju neće moći da ublaži ni EU. Za razliku od nerešenih etničkih sporova koji se obično definišu kao "zamrznuti sukobi", poput onih na Kavkazu, ovo bi mogao da postane veoma "vreo konflikt" - i to u srcu Evrope.
Facebook Forum