Da li će zemlje Zapadnog Balkana uspeti u reformama kao uslovu za članstvo u EU – ili će pre toga sve izraženiji autoritarizam, korupcija i međunacionalne surevnjivosti ukinuti svaku nadu o njihovom izlasku iz civilizacijskog zapećka? To je danas ključno pitanje i od odgovora na njega zavisiće budućnost ove regije.
U ovom trenutku, zamor od proširenja kao i raznih kriza u EU, ali i zamor od reformi, kao i strpljenja i čekanja na Balkanu – slika su stanja evropskih integracija ove regije.
Suočena sa višestrukom krizom - ali i iskustvom preranog ulaska Rumunije i Bugarske, kao i podeljenog Kipra – EU je sada kudikamo manje entuzijastična da primi zemlje Zapadnog Balkana koje se suočavaju sa mnoštvom problema: kako u izgradnji demokratskog društva i održivog ekonomskog sistema tako i u poboljšanju međusobnih odnosa nakon ratova 1990-ih.
Kako je ocenjeno nakon nedavne posete šefice evropske diplomatije Federike Mogerini Zapadnom Balkanu, situacija se opasno zaoštrava zbog čega su u Briselu pozvali političare u regiji da prestanu da šalju zapaljive poruke koje ugrožavaju stabilnost i saradnju. Iako su se na radnoj večeri u sredu u sedištu EU balkanski premijeri obećali da će voditi konstruktivnu politiku, ostaju strukturalni problemi koji prvom sledećom prilikom lako mogu da dovedu do novih tenzija.
EU je doduše uspela da, uz pomoć SAD, privoli političare u Makedoniji da prevaziđu višemesečnu parlamentarnu krizu tako što je predsednik Đorđe Ivanov napokon poverio mandat Zoranu Zaevu za formiranje vlade. Međutim, to ne znači da su otklonjeni uzroci teškoća u ovoj dubokoj podeljenoj zemlji po raznim šavovima.
Takođe, odnosi Beograda i Prištine su sve zaoštreniji, a njihov dijalog je zamrznut uprkos nastojanjima Brisela, kao posrednika, da prevaziđe ovu blokadu što bi omogućilo opipljivju primenu sporazuma dve strane potpisanog pre četiri godine. U međuvremenu, strasti u regiji su ustalasale izjave Edija Rame i Hašima Tačija da će se Albanija i Kosovo ujediniti ako ne bude opipljivijeg napretka u njihovim evropskim integracijama. U BiH se nastavlja višegodišnja politička blokada. Sva pitanja su otvorena i skoro da nema jednog pozitivnog primera saradnje u regiji.
EU - kojoj su SAD nakon ratova 1990-ih prepustili da se bavi Balkanom kao „svojim dvorištem“ - nije u stanju da izađe na kraj sa ovom veoma eksplozivnom regijom. Principi EU kao prve postmodernističke zajednice u svetu – očito se pokazuju jalovim u suočavanju sa još uvek predmodernim balkanskim društvima. U takvim okolnostima, širi se prostor za delovanje aktera koji se oslanjaju isključivo na realpolitiku, pre svega za Rusiju koja koristi Balkan, kako naglašava Ivan Krastev, kao „Ahilovu petu“ briselske diplomatije.
U međuvremenu, Brexit je dodatno udaljio Balkan od EU, mada je bilo procena da bi Brisel mogao da reaguje ubrzanijim prijemom država iz ove regije kako bi umanjio štetu nakon izlaska Britanije, odnosno naglasio vitalnost evropskog projekta. No, to se pokazalo kao nerelean scenario. U predstojećim, veoma neizvesnim i mukotrpnim pregovorima Brisela i Londona, EU treba da redefiniše sebe pre nego što se odluči na prihvatanje novih članica.
U Evropu samo po provijant
Članstvo u EU jedan je od retkih ciljeva oko kojih se slažu balkanske države. Međutim, ogromna manjina u svakoj od njih teži tome zbog istinskih evropskih vrednosti, a većina samo zbog benefita koje pruža članstvo u ovom bogatom klubu. To se doživljava kao neka vrsta panaceje, odnosno „čarobnog štapića“, koja će rešiti sve probleme još uvek zaostalog Balkana. Međutim, kada je izbila ekonomska kriza 2008, koja je prilično pogodila evropski blok, pre svega Grčku, mnogi su u regiji razočarano shvatili da, bez obzira na razne pogodnosti ulaska u ovaj klub, ne mogu računati na „med i mleko“ koji će preko noći poteći i u njihovim državama. Pre toga su očekivali da će, nakon raspada Jugoslavije i komunizma, u svojim novim nacionalnim državama uživati prosperitet i slobode.
Kako ističe istoričarka Dubravka Stojanović, kada su ostvarili taj, nacionalni cilj, „nisu se sami sebi dopali. Nisu uspeli da izgrade institucije, socijalno blagostanje. I tada je nastao problem. Za svoj neuspeh više nisu mogli da krive ni Jugoslaviju ni komunizam. Morali su da se suoče s tim kakvi su kad su ‘svoji’. Hitno je morao da se nađe krivac. Neumitno, to mesto je zauzela Evropa. Razočarani su Evropom, jer su razočarani sobom, jer kad kažu - Evropa - sebe vide kao zapušteno zadnje dvorište iza zgrade s raskošnom fasadom.”
Zbog svega toga raste evroskepticizam u regiji u kojoj su i dalje duboko ukorenjeni nacionalizam i razne druge antiliberalne ideologije. Tu odbojnost pojačava i odugovlačenje Brisela da primi nove članice kao i novi uslovi koje postavlja. Kako je lakonski rekao Aleksandar Vulin, ministar u Vladi Srbije za rad, među građanima postoji i zamor od same EU.
Na Zapadnom Balkanu se često navodi da Brisel ima duple standarde, te da su nepravedno pooštreni kriterijumi za zemlje regije. Međutim, ispušta se iz vida da su kriterijumi sve rigorozniji kako jačaju integracije evropskih institucija. Tako je u vreme prvog proširenja 1973. kada se prvobitnoj „šestorki“ priključila Velika Britanija, ključno pitanje bilo uspostavljanje zajedničke trgovinske politike. Sledeće proširenje na južni deo kontinenta 1980-ih (Grčka, a potom Španija i Portugalija) pratilo je usvajanje raznih mera u cilju jačanja kohezije tadašnje Evropske ekonomske zajednice.
Ulasku neutralnih zemalja Austrije, Finske i Švedske 1995. prethodilo je uspostavljanje zajedničke spoljne i bezbednosne politike. Naposletku, pre takozvanog „velikog praska“, odnosno prijema 10 novih članica uglavnom bivših komunističkih država - plus Kipra i Malte – uvedeni su jedinstveno tržište i evro. Sada, kada zemlje Zapadnog Balkana pregovaraju o članstvu, u EU se razmatra, doduše bez rezultata, i uvođenje fiskalne unije, pa čak i formiranje zajedničke armije.
Neevropsko ponašanje na putu ka EU
U svakom slučaju, balkanski lideri uglavnom doživljavaju put ka EU kao priliku da dobiju dodatne investicije, odnosno iz ekonomskih razloga, a manje su spremni da prihvate njenu transformativnu moć koja bi vodila istinskoj demokratizaciji, jačanju vladavine prava i time sprečavanju korupcije.
Uviđajući da je članstvo u Uniji na „dugom štapu“, političari u regiji su sve skloniji autoritarnom ponašanju, pritiscima na medije i korupciji. Paradoksalno, iako se u tehničkom smislu zemlje približavaju EU – suštinski se udaljavaju u smislu neevropskog ponašanja, pomenutog jačanja autorizatizma kao i nacionalističke politike u odnosima prema susedima.
Kako je istakao bivši nemački ambasador u Beogradu Hajnc Vilhem, priča o zamoru od proširenja u EU služi domaćim političarima kao izgovor za neobavljeni posao.
Evropa je sve manje „normativni uzor“, odnosno njene vrednosti, jer se balkanski lideri osećaju osokoljenima i zbog antievropskih trendova u samoj Uniji: jačanje autoritarizma u Mađarskoj i Poljskoj, zatim ekstremne desnice čak među starim članicama kao što su Francuska i Holandija. Stoga se domaći političari osećaju sve ohrabrenijima da povodom izveštaja raznih zapadnih institucija o stanju demokratije na Balkanu, odgovore: „Pogledajte prvo u vaše dvorište“.
Zbog toga slabi i „normativna hegemonija“ EU, tačnije neupitna valjanost vrednosnog sistema na kojem počiva, pa samim tim slabi njena moć i mehanizmi uticaja na balkanske države, iako se one kreću ka ovom bloku, što je još jedan paradoks.
U međuvremenu, pod firmom multilateralne saradnje, sve više se okreću ka drugim akterima. Tako Srbija nastoji da „sedi na dve stolice“, balansirajući između Brisela i Moskve, a igra i na kartu kineskog „puta svile“.
Lider SDA Bakir Izetbegović zdušno podržava politiku turskog predsednika Redžepa Tajipa Erdogana, jedne od perjanica autoritarnog trenda u svetu.
Višedecenijski zamor od proširenja
Bez obzira na ove rizike, fokus u EU je na stabilizaciji i jačanju Unije, tačnije na dubljoj integraciji, a ne proširenju, što je stalna „klackalica“ u gotovo svim razgovorima o njenoj budućnosti. U tom smislu se očekuje odlučniji angažman novog francuskog predsednika Emanuela Makrona koji bi sa nemačkom kancelarkom Angelom Merkel, ako pobedi na izborima na jesen, kao dvojac prodrmali letargičnu Uniju.
To ne znači obustavljenje pregovora sa zemljama aspirantima, ali će se odugovlačiti sa zatvaranjem poglavlja. Na tom tragu je i nedavna izjava Federike Mogerini da Unija neće ostati na 27 članica, ali da je put za Srbiju i druge zemlje Balkana i dalje dug i naporan i ne uvek pravolinijski.
Sama tema proširenja EU dugo nije bila aktuelna među članicama. Označile su je kao zajednički cilj tek 1993. Nije vladao preterani entuzijazam ni za prijem osam postkomunističkih zemalja 2004. iako je time, kako su zvaničnici često naglašavali, okončana vekovna podela starog kontinenta. Taj sentiment je pojačan nakon ulaska Rumunije i Bugarske, kojima je uveden višegodišnji nadzor jer nisu sprovele neophodne reforme. Problem je i prijem podeljenog Kipra, ali je to cena koju je Unija morala da plati za pristanak Grčke na ulazak zemalja iz Centralne i Istočne Evrope.
Entuzijazam, kako za širenje tako i jačanje evropskog bloka, uvek je pratio i skepticizam. Tako su Danci 1992. glasali protiv Ugovora iz Mastrihta, da bi ga nakon godinu dana podržali. Danci i Šveđani su glasali protiv evra, dok su Francuzi i Holanđani odbacili 2005. evropski ustav.
U tom kontekstu treba posmatrati i velika očekivanja na Zapadnom Balkanu od samita EU u Solunu 2003. Tada je dato obećanje da će sve zemlje regije postati članice.
Grčki premijer Jorgos Papandreu je čak predlagao da balkanske zemlje uđu u EU 2014. na stotu godišnjicu izbijanja Prvog svetskog rata, čiji je okidač bio Sarajevski atentat, kako bi se simbolički označio kraj podelama, sukobima i ujedinio stari kontinent. Međutim, kako je nedavno izjavio bivši međunarodni izaslanik za Balkan Karl Bilt, “kao što je to obećanje bilo važno dati, biće ga jednako teško ispuniti. Kada su trenutni problemi Balkana potisnuti, lideri EU su pretpostavili da su osigurali mir u regionu. Od tada je njihov pristup Balkanu u suštini značio održavanje postojećeg stanja”.
Taj status kvo je potvrdio i Žan Klod Junker kada je povodom izbora za predsednika Evropske komisije 2014. kazao da u njegovom petogodišnjem mandatu neće biti prijema novih članica. Iako tehnički ispravna, ta izjava je bila politički katastrofalna, jer je obeshrabrila reformske snage i ohrabrila nacionalističke, smatra Bilt.
Put ka EU bez članstva
U međuvremenu, u obnovljenom konsenzusu unutar EU o proširenju nije došlo do promene pravila igre, već se ona striktnije primenjuju. “Naučili smo lekciju” nakon iskustva sa Rumunijom i Bugarskom, rekao je pre pet godina autoru ovog teksta tadašnji evropski komesar za proširenje Štefan File.
To znači da nije dovoljno samo formalno ispunjavanje uslova, odnosno usvajanje određenih zakona i drugih akata, već i praćenje njihove primene. Hrvatska je prva prošla kroz proceduru otvaranja i zatvaranja poglavlja kako bi se osigurala njihova primena.
“Ranije smo tokom otvaranja pregovora imali listu zahteva koje smo samo štrikirali kada bismo završili posao. Sada će to biti drugačiji proces”, kazao je File.
Zbog toga se pregovaračka poglavlja 23. i 24, koja se odnose na osnovna ljudska prava i pravosuđe, prva otvaraju i poslednja zatvaraju. To podrazumeva da nema “prečica” na evropskom putu.
Međutim, kako upozorava bivši zvaničnik Evropske komisije Aksel Sotiris Valden (Axel Wallden), u ova dva i sličnim poglavljima ne postoje precizni kriterijumi (“Community asquis”), što otvara prostor da članice EU na prilično arbitraran način definišu standarde koje ni same često ne primenjuju.
Ovaj novi pristup naglašava veću važnost puta ka EU nego samog članstva.
“Favorizovan je zbog preovlađujućeg optimizma u efektivnost i ‘tranformativnu moć’ politike proširenja. Više godina se verovalo da EU može dobiti i jare i pare: politika proširenja bi ostala na snazi iako bi perspektiva članstva ostala zamagljena. Njena retorika bila bi dovoljna da se ostvari cilj. Međutim, u stvarnosti se to pokazalo potpuno suprotnim”, naglašava Valden.
Takav pristup najbolje odslikava sintagma “dobro upravljanje” (good governance), na kojem EU insistira, čime se u drugi plan stavljaju demokratske vrednosti.
Evropski zvaničnici često naglašavaju balkanskim političarima da je “lopta u vašem dvorištu” u smislu nužnosti ispunjavanja kriterijuma. No, čitav proces je vremenski neodređen sa mnoštvom međupoteza koje zemlje aspiranti moraju da povuku.
Na Zapadnom Balkanu je sa velikim očekivanjem dočekan “Berlinski proces” kao znak oživljavanja njegovog evropskog puta. Međutim, Valden smatra da je reč o manje više PR promociji, pre svega Berlina, podstaknutoj zbog aneksije Krima i migrantske krize.
U tom kontekstu, zabrinjavajuće je po evropsku perspektivu Balkana da Evropski Savet tokom debate u decembru po prvi put u zaključcima nije pomenuo pitanje proširenja. Doduše, razlog je insistiranje Austrije na suspendovanju pregovora sa Turskom.
Međutim, to je pojačalo strahovanja da je politika proširenja u suštini “klinički mrtva” uprkos drugačijim tvrdnjama evropskih zvaničnika i velikoj birokratskoj mašineriji u Briselu i članicama koje se na tehničkom nivou i dalje bave ovim pitanjem.
Ta politika, ili bolje retorika, po mišljenju Valdena, “veštački se održava u životu kao spoljnopolitički instrument, pre svega u kontekstu rivalstva sa Rusijom, kao i da bi se sačuvala stabilnost na Balkanu. Međutim, bez jasne perspektive članstva, ovo oružje je neefikasno i ‘meka moć’ EU gubi kredibilitet. Njena spoljna politika se ubrzano vraća na tradicionalnu ‘realpolitiku’ ključnih zemalja članica pa u tom sklopu, politika proširenja koja se bazira na vrednostima i pravilima nema mesta”.
To se može videti i u naglasku EU na stabilnosti Balkana zbog čega je sklona da “zažmuri” na autoritarno ponašanje domaćih političara, kao što je srpski premijer Aleksandar Vučić, nadajući se da će tako uspeti da normalizuje odnose Beograda i Prištine. Međutim, takvi aranžmani su krhki i nepouzdani što potvrđuju česte tenzije u njihovim odnosima.
Dakle, zamor od proširenja i zamor od čekanja su, kako ističe Dubravka Stojanović, delovi istog problema koji Balkan i Evropa ne uspevaju da vide sve dok se gledaju kao “drugost”. U pojedinim krugovima EU Balkan se i dalje doživljava kao “bauk koji kruži Zapadom”, kako je istakla Marija Todorova u knjizi “Imaginarni Balkan”. S druge strane, antievropske snage u regiji doživljavaju nastojanja Brisela kao neokolonijalizam.
Međutim, da bi Balkan postao i suštinski deo Evrope, a ne samo geografski, jedini način je put i članstvo u EU. Istovremeno, EU će ostati nedovršena i izložena rizicima sve dok Balkan ostane izvan njenog okrilja. To je zajednički cilj na kome obe strane treba ubrzano i temeljito da rade. Ukoliko taj proces potraje unedogled, razne opcije su u igri, uključujući i najnepoželjnije.
Facebook Forum