Nakon izlaska Rusije iz projekta Južni tok, u Srbiji neverica, razočaranje i pokušaji političara da nešto poprave i od Rusa dobiju, ali niti je jasno šta se pokušava, niti se javnosti išta saopštava. Nakon što je predsednik Tomislav Nikolić razgovarao telefonom sa ruskim šefom države Vladimirom Putinom, premijer Aleksandar Vučić razgovarao je sa svojim ruskim kolegom Dmitrijem Medvedevom. A u pogledu toga može li Srbija eventualno naplatiti štetu za rusko jednostrano kršenje medjunarodnog energetskog sporazuma – stavovi su oštro podeljeni.
Aleksandar Kovačević, član Istraživačkog foruma Evropskog pokreta u Srbiji, viši naučni saradnik Oksfordskog instituta za čvrsta i fosilna goriva, najpre ocenjuje da bi projekat „Južni tok“, da je zaživeo, Srbiji doneo veće troškove nego koristi.
„Po ugovoru koji je potpisan, troškovi i eventualni problemi ili štete dosta su jasno definisani, dok su, na drugoj strani, koristi od tog projekta relativno maglovite. Dakle, tamo su navedeni principi na osnovu kojih bi se „Južni tok“ mogao izgraditi, a koji su u dobroj meri suprotni obavezama koje Srbija ima u odnosu na Energetsku zajednicu i proces pridruživanja Evropskoj uniji, pa samim tim čine štetu. Na drugoj stani se navodi da objekat na teritoriji Srbije mora da ima kapacitet od najmanje deset milijardi kubnih metara gasa, ali se dalje ne vide konkretne pogodnosti.
U javnosti su navodjene razne koristi, kao što je tranzitna renta ili eventualno učešće preduzeća iz Srbije u samom procesu izgradnje gasovoda, ali i jedno i drugo može ali ne mora biti korist. Što se tiče tranzitne rente, pored toga što nije propisana u evropskoj regulativi na taj način, mi bismo je naplaćivali od zemalja-članica Evropske unije do kojih taj gas treba da stigne, ali je pitanje da li bi one prihvatile da takvu rentu plate. S druge strane, moguće učešće domaćih preduzeća u izgradnji cevovoda, koje je s jedne strane korisno u smislu zapošljavanja ljudi i gradjevinske operative, predstavljalo bi vrlo ozbiljan fiskalni, monetarni i spoljnotrgovinski rizik jer se infrastruktura finansira inostranim kreditom, a mi već imamo takozvani Dutć desease ili holandsku bolest, koja utiče na apresijaciju domaće valute, smanjenje izvoza i posledično, smanjenje domaće zaposlenosti“, ocenjuje Kovačević.
Na pitanje može li odustajanje Rusije od gradnje „Južnog toka“ dovesti do promena ili revizije ugovora o prodaji NIS-a stručnjaci za energetiku daju različite odgovore.
Kovačević smatra da u energetskom sporazumu sa Rusijom ta dva posla nisu povezana, te da odustajanje ruske strane od realizacije gasovoda „Južni tok“ ne može Srbiji biti osnov da zatraži reviziju ugovora o prodaji većinskog paketa NIS-a.
„Sam sporazum ima nekakvu ombnibus strukturu, gde su ti poslovi paralelni, ali u suštini odvojeni jedan od drugog, tako da ih nije lako dovesti u vezu“.
Nedavno je i bivša ministarka energetike Zorana Mihajlović, koja za loše isposlovan energetski sporazum sa Moskvom krivi tadašnjeg predsednika Borisa Tadića, izjavila da se ugovor o prodaji NIS-a ne može revidirati zbog odustajanja Rusije od gradnje gasovoda „Južni tok“. Ona je podsetila da je Rusija zaštitila svoje interese, a da Srbija svoje nije. U medijima je, dodala je, cirkulisala informacija da se NIS prodaje Rusima da bi Srbija dobila „Južni tok“, ali to nigde ne stoji u energetskom sporazumu. Tadić se sada pravda da je Srbija bila slabija strana i da Rusi nisu pristali da se u sporazum ubaci bilo kakva klauzula kojom bi se Srbija zaštitila u slučaju da ne dođe do izgradnje “Južnog toka”.
Vladimir Medović, docent na novosadskom Fakultetu za ekonomiju i inženjerski menadžment i takodje saradnik Istraživačkog foruma Evropskog pokreta u Srbiji, ne slaže se sa ministarkom Mihajlović da ugovor o prodaji NIS-a i izgradnji gasovoda „Južni tok“nemaju baš nikakve veze i da Srbija u eventualnoj arbitraži ne bi morala biti gubitnik.
„Bečka konvencija o ugovornom pravu reguliše posledice prestanka medjunarodnih ugovora. Ne može jedna ugovorna strana jednostrano da otkaže ugovor samo u jednom segmentu, pogotovu ako je taj deo ugovora bio ključan uslov da druga ugovorna strana prihvati i druge klauzule tih ugovora. A ovde je jasno da je „Južni tok“ bio uslov da Srbija prihvati prodaju Gazpromu 51% državnog udela u NIS-u“, kaže Medović.
RSE: A iz čega je to jasno kad to u Sporazumu ne piše?
Medović: Ne piše, ali to je jasno iz kupoprodajne cene NIS-a, kao i iz zajedničke deklaracije koju su u decembru 2008. godine dali tadašnji predsednik Boris Tadić i njegov ruski kolega Dmitrij Medvedev, kojom se garantuje izgradnja „Južnog toka“.
RSE: Da, ali ta deklaracija nema ugovornu težinu, ona nije deo ugovora jer je stigla kasnije.
Medović: Sve izjave ugovornih strana koje se tiču predmeta i izvršenja ugovora mogu se koristiti kao dokazi ako se bude raspravljalo o tome da li se radi o jednom povezanom poslu ili se radi o tri odvojena posla, kao što su „Južni tok“, prodaja NIS-a i izgradnja skladišta gasa Banatski dvor. Po mom mišljenju, ova garancija dvojice tadašnjih predsednika država ukazuje da se radi o tri povezana posla. Samim tim, dakle, ako jedan pravni posao, u ovom slučaju „Južni tok“ jednostrano prestaje da postoji, po mom sudu to dovodi u pitanje i preostale dve klauzule energetskog sporazuma / prodaju NIS-a i izgradnju Banatskog dvora.
