Proglašenjem „Južnog toka“ mrtvim, Rusija se u aktuelnoj situaciji hladjenja odnosa sa Evropom, munjevito okrenula na azijsku stranu. Za to vreme Srbija je ošamućena od šoka i, poput najjačih ruskih igrača u Vladi i gasnom sektoru, još veruje da je ovo ružan san i da će bratskog ruskog gasovoda ipak biti. Izgleda, međutim, da neće, što nameće pitanje srpskoj vlasti zašto i ona, baš kao Rusija, ne bi sagledala svoj najbolji interes, uostalom i proklamovani prioritet, pa ubrzala korak ka Evropskoj uniji. Jer ako Moskva ne pati od viška panslovenskog sentimenta, što je upravo pokazala srpskoj braći, zašto bi se ovde i nadalje negovala ta sumnjiva himera?
Nakon kraha „Južnog toka“, ruski ambasador Aleksandar Čepurin je, ne baš potresen, zemlji-domaćinu poručio: obratite se Evropskoj uniji.
Ako stavi prst na čelo, Srbija, zapravo, upravo to treba da uradi. I da se obrati i da se okrene Evropskoj uniji.
Tako razmišlja i Jelena Milić, direktora Centra za evroatlantske studije. Ona podseća da je Srbija celu priču o gasno-naftnom sporazumu sa Rusijom loše ispregovarala, a da je u političkom pogledu pitanje Kosova još za vreme Tadića premešteno iz Saveta bezbednosti UN-a i stavljeno u kontekst srpskih evrointegracija. Dakle, Rusija Srbiji više ni u čemu ne može biti vetar u ledja.
„Priča o značaju Rusije za Srbiju, i političkom i ekonomskom, sada se demontira. Ona je krenula u vreme Tadićevog režima, kada je on ’prodao veru za večeru’ i zbog Putinove podrške njegovoj predsedničkoj kandidaturi prihvatio onako nepovoljan gasno-naftni sporazum. Dakle, sada je za Srbiju jako bitno da shvati da ona nije mala zemlja koja stoji između dve velike sile u sukobu – Evropske unije i Rusije, nego da ide ka putu da postane član Evropske unije i da kao deo Evropske unije ima stav prema Rusiji. Mislim, dakle, da bi sada bilo jako značajno da Srbija napravi jedan politički hrabar iskorak i počne progresivnije da uskladjuje svoje spoljne politike sa Evrpskom unijom. Nisu tu samo sankcije prema Rusiji, ima tu i drugih, nažalost, tema gde se Srbija, recimo, ne pridružuje ocenama Evropske unije o stanju ljudskih prava i slično”, ocenjuje Jelena Milić.
I pre smrti “Južnog toka”, saldo bratskog zagrljaja sa Rusijom za Srbiju je, zapravo, ekonomski bio porazan, a ni politički nije doneo baš ništa. U bescenje je prodat ne samo NIS nego i eksploatacija celokupnih domaćih i gasnih rezervi. Koštunica i Tadić su dozvolili ruskoj kompaniji da za nju ne važe Ustav i zakoni Srbije, što je flagrantno i sramno kršenje suvereniteta sopstvene zemlje. Otuda Rusi već godinama grozničavo izvlače rezerve domaće nafte po bagatelnoj, ali i protivzakonitoj, renti od samo tri odsto, i to sve do 2035. godine.
A na političkom planu srpsko balansiranje na sve tanjoj žici izmedju Istoka i Zapada može zemlju koštati toliko da joj se put ka Briselu oduži kao Turskoj, a da pritom neće biti u stanju da kao ta zemlja izraste u respektabilnog privrednog džina.
Možda otuda ima i nekog dobrog naravoučenija u ruskoj sahrani „Južnog toka“. Ona će na kraju biti alarm za budjenje u ovoj zemlji i za realno sagledavanje njenog najboljeg interesa. Otuda politički analitičar Dejan Vuk Stanković ocenjuje da nakon objave da je „Južni tok“ mrtav, Srbija neće više tako dugo moći da stoji na raskrsnici izmedju Evrope i Rusije.
„Najjači argument za strateško partnerstvo sa Rusijom je bio, zapravo, gasovod ’Južni tok’. Pošto njega više nema, a čitav proces oko Kosova je omedjen Briselskim sporazumom koji će pre ili kasnije direktno voditi pitanju statusa, postavlja se pitanje da li i koliko još Srbija može da stoji na tom večitom raskršću izmedju Evrope i Rusije. Ako govorimo o srpskoj javnosti, sada je argument evroatlantskih snaga mnogo jači. Naime, bez ’Južnog toka’ veza sa Rusijom ostaje samo na nekom simboličkom nivou, dakle, u ravni nekakve kulture i tradicije i možda zajedničkih epizoda iz istorje, ali u realnosti ona se svodi na taj ugovor o slobodnoj razmeni, gde Rusija zbog razmene energenata mnogo više profitira nego Srbija. Postoji ta priča o sprečavanju stolice za Kosovo u Ujedinjenim nacijama koja je Srbiju držala još uvek za Rusiju, ali po nekim drugim, i to realnijim, osnovama, rastu akcije evroatlantskoj karti u srpskoj politici“, smatra Dejan Vuk Stanković.
Rusiji je i Tadićeva i Vučićeva vlast, ne samo jeftino dala NIS i eksploataciju domaćih naftnih i gasnih polja nego i polugu u odlučivanju o tome ko će odlučivati o energetskom sektoru. Tako se može objasniti što to više nije Zorana Mihajlović, koja je kritikovala Tadića i Koštunicu zbog tog po zemlju štetnog energetskog sporazuma sa Rusijom. To objašnjava i zašto je na čelu „Srbijagasa“ bahati Dušan Bajatović, koji i ne krije svoja široka ruska ledja. Realno bi zato bilo nakon kraha „Južnog toka“ da u narednoj rekonstrukciji Vlade dodje do dramatičnih tumbanja. To se može očekivati, kaže Dejan Vuk Stanković, ako se bude išlo u pravcu zajedničke akcije sa Evropskom unijom.
„Ukoliko je ’Južni tok’ definitivno mrtav, mislim da se završava epizoda sa nedodirljivim ruskim ljudima u srpskoj vladi. Onda nema razloga da Rusi prave kadrovske rokade u srpskoj vladi. Zdrav razum bi nalagao da tu stavljate ljude koji će operativno umeti da reše taj težak problem, a to je da udju u pregovore sa evropskim partnerima o alternativnim gasovodima, da pokrenu proces intenzivnijeg korišćenja obnovljivih izvora energije i da snažnije pokrenu priču o tome da Srbija postane energetski samodovoljna. Ako se tim putem krene, onda je iracionalno te jake ruske ljude držati u vladi jer bi oni imali ogroman kapacitet da sve to opstruiraju“, ocenjuje naš sagovornik.
