Da li je Vučićeva borba protiv korupcije prazna priča?

U najnovijem Mostu Radija Slobodna Evropa razgovaralo se o tome šta su premijer Vučić i vlada Srbije uradili za dve i po godine, koliko su na vlasti, u borbi protiv korupcije. Sagovornici su bili Miroslava Milenović, članica Saveta za borbu protiv korupcije, i Nemanja Nenadić, programski direktor organizacije Transparentnost Srbija, koja se bavi problemima korupcije.

Bilo je reči o tome šta se dešava sa suđenjem najvećem srpskom tajkunu Miškoviću, zašto Vučić nije ispunio obećanje da će biti rešene 24 sumnjive privatizacije, kakav je odnos između Vučića i tajkuna, zašto ima toliko nejasnoća oko projekta "Beograd na vodi" i da li to otvara mogućnost za korupciju, zašto se još uvek ne zna ko su vlasnici većine medija i kako se mediji finansiraju, kao i tome zašto je i pored svih Vučićevih priča o borbi protiv korupcije nivo korupcije u Srbiji isti kao u vreme Tadićeve vlasti.

Omer Karabeg: Kada je došao na vlast, Aleksandar Vučić je najavio da će mu glavni zadatak biti borba protiv korupcije. Ubrzo posle toga uhapšen je najveći srpski tajkun Milorad Mišković, što je Vučiću donelo ogromnu popularnost koja traje do danas. Međutim, slučaj Mišković se zaglavio u sudskim procedurama, a Mišković i dalje vodi svoje poslove. Kako vi gledate na taj slučaj?

Miroslava Milenović: To je jedan od mnogih slučajeva koji pokazuje da u Srbiji pravosuđe ne funkcioniše, da nije nezavisno i da je borba protiv korupcije samo deklarativna. To nije jedini predmet koji je zaglavljen u zagrljaju politike i biznisa.

Nemanja Nenadić: Tačno je da su hapšenje vodećeg tajkuna i početak sudskog procesa protiv njega doneli veliku popularnost političarima, pre svega Aleksandru Vučiću. Međutim, iako se o Miškovićem slučaju stalno govori u kontekstu borbe protiv korupcije, Mišković nije optužen za korupciju. Ako se pogleda optužnica, tu se pominju neka druga krivična dela, neki oblici privrednog kriminala, eventualno neka poreska utaja.

Znamo, međutim, da se u Srbiji mnogo govorilo o vezama tog i drugih tajkuna sa političarima i o nezakonitom finansiranju političkih stranaka. O tome je naviše bilo reči u međusobnim optužbama političara. Pa ipak, ničega od toga nema u optužnici protiv Miškovića, niti ima nagoveštaja da bi takvih optužnica moglo biti protiv nekih drugih tajkuna.

Omer Karabeg: Tvrdite da slučaj Mišković nije slučaj borbe protiv korupcije?

Nemanja Nenadić: Ako pogledate za šta je on trenutno optužen, to nisu krivična dela iz korpusa korupcijskih radnji. Nema tu ni primanja, ni davanja mita, niti trgovine uticajem, niti zloupotrebe službenog položaja. To su dela iz domena nezakonitosti u poslovanju u njegovim firmama. Nema optužnice za nezakonite odnose sa političarima radi sticanja neke pogodnosti, a o tome se godinama govorilo.

Omer Karabeg: Gospođo Milenović, Vučić je na početku svog mandata najavio da će biti rešene 24 sporne privatizacije na koje je ukazao vaš Savet za borbu protiv korupcije, a i briselska administracija. Koliko je tih slučajeva do sada rešeno?

Miroslava Milenović: Na žalost - nijedan. Nijedan nema svoj sudski epilog. Što je još gore, mnogi od tih predmeta su još uvek u fazi predistražnog postupka, znači, tužilaštvo još uvek nije odlučilo ima li elemenata za krivično gonjenje ili ne. To samo pokazuje da je borba protiv korupcije deklarativna, a ne stvarna i da nema političke volje da se krene u ozbiljan obračun sa korupcijom. Nema je pre svega zbog povezanosti svih političkih aktera sa biznisom - ne samo ovih iz sadašnje vladajuće garniture, već i onih iz prethodnih garnitura. Navešću jedan primer koji, doduše, nije iz korpusa 24 privatizacije, ali pokazuje vezu između političke i biznis elite.

Svojevremeno je premijer Vučić govorio da je Dragan Đilas, koji je u to vreme bio gradonačelnik i predsednik Demokratske stranke, zajedno sa Miškovićem vlasnik dnevnog lista "Pres". Međutim, kada je u svom redovnom postupku kontrole imovine Agencija za borbu protiv korupcije otvorila taj postupak i uputila dopis premijeru, tražeći od njega da se izjasni o onome što je iznosio u štampi, premijer nije našao za shodno čak ni da joj odgovori.

Omer Karabeg: Gospodine Nenadiću, po vama, zašto do sada nije rešen nijedan od 24 slučaja sumnjivih privatizacija, iako je njihovo rešavanje najavljivano na velika zvona?

Nemanja Nenadić: I ja se pitam zbog čega to još nije urađeno. Mislim da bi građani Srbije trebalo da dobiju jasne odgovore, ne samo kad je pitanju krivična odgovonost za 24 sporne privatizacije, već i da im se kaže šta je urađeno da se takve stvari više ne događaju. Skrenuo bih pažnju na još neke stvari koje su bitne za ocenu da li ima uspeha u borbi protiv korupcije.

Pogledajmo šta se dešava sa javnim preduzećima. U njima ima mnogo korupcije, a veoma malo odgovornosti. Tamo se gubi silni novac, a od najavljene depolitizacije i profesionalizacije javnih preduzeća gotovo da ništa nije učinjeno. Za neka javna preduzeća - ni nakon isteka svih mogućih rokova - nisu raspisani čak ni konkursi za direktorska mesta, a i tamo gde je to učinjeno, od početka je bilo jasno da može biti izabran samo onaj ko ima političku podršku. Bilo je i situacija da se izabere direktor, pa posle mesec ili dva bude uhapšen - i to zbog korupcije.

Omer Karabeg: Znači li to da u javna preduzeća nije uveden red zbog toga što se nije htelo, jer su te firme u stvari glavno mesto gde političke partije zapošljavaju svoje ljude?

Nemanja Nenadić: Zapošljavanje je samo jedan aspekt, ali iz tih preduzeća se izvlači veliki novac kroz nabavke i razne sponzorske aranžmane.

Miroslava Milenović: Mi danas živimo u jednom društvu gde se kupovina diploma smatra nečim normalnim, gde se znanje ne ceni, a o odgovornosti da i ne pričamo. Ne pamtim da je neko podneo ostavku zato što se osećao odgovornim. To je svet u kome mi danas živimo, a korupcija je deo tog miljea. Ona je postala potpuno normalna, a na davanje i primanje mita se gleda kao na nešto što je potpuno prihvatljivo.

Omer Karabeg: Kako gledate na praksu koju je zavela ova vlast - da premijer ili tabloidi, koji su pod njegovom kontrolom, najavljuju hapšenja ljudi za koje se sumnja da su se ogrešili o zakon?

Nemanja Nenadić: Kao na nešto loše. Čini mi se da je toga bilo nešto manje u prošloj godini. Takvih najava od strane Vučića i pojedinih ministara bilo je više tokom 2012. i 2013. godine. Danas imamo drugu pojavu - da se hapšenja najavlju kroz curenje informacija. Te informacije se vrlo često odnose i na tok istrage. O tom problemu je govorila i Evropska komisija u svom poslednjem izveštaju. To je nedopustivo sa stanovišta vladavine prava. Teško je poverovati da mediji do tih informacija dolaze vlastitim istraživanjem ili da one potiču od izvora bliskih istrazi. Pre će biti da se te informacije namerno plasiraju u medije kako bi se unapred stvorila negativna slika o onome ko treba da bude uhapšen.

Omer Karabeg: Vučić je često optuživao bivšu vlast da je bila u sprezi sa tajkunima i da su tajkuni, koji su finansirali Tadićevu stranku, u stvari vladali Srbijom. Kako je to sada, kakav je odnos Vučića i tajkuna?

Miroslava Milenović: Ja o toj, da kažem, ljubavi ne bih mogla da dajem svoj sud, ali da ta ljubav postoji - to je evidentno. Zagrljaj između politike i biznisa postoji. Da li je on identičan onome kakav je bio za vreme prošle vlasti - ne bih mogla da kažem, ali čini mi se da distanca nije napravljena i da su svi modaliteti finansiranja političkih partija, medija, pa i poslova preko javnih preduzeća ostali nepromenjeni.

Nemanja Nenadić: Ni ja ne znam kakav je odnos Vučića i tajkuna, ali nisu napravljene sistemske promene koje bi takve veze onemogućile. U Srbiji i dalje nemamo zakon o lobiranju i pored toga što je to predviđeno i aktuelnom antikorupcijskom strategijom. Nosioci javnih funkcija nemaju obavezu da saopšte ko im se obraćao, sa kakvim predlozima i na koji način. Jedino je promenjen zakon o finansiranju političkih subjekata.

Tu je došlo do krupnih pregrupisavanja na političkoj sceni, tako da sada vladajuća stranka raspolaže veoma velikim novcem iz javnih izvora, pa možda nema potrebu da poseže za nekim drugim izvorima finansiranja, što bi moglo da doprinese smanjivanju uticaja tajkuna. S duge strane, činjenica je da nema optužnica za korupciju protiv tajkuna. Nema ih ni za slučajeve koji su se dogodili za vreme prošle vlasti. Ako nema istraga ni za prošle slučajeve, onda ne postoji šansa da se ta pojava iskoreni.

Omer Karabeg: Može li se reći da ova vlast, kao i ona prošla, na izvestan način štedi tajkune?

Nemanja Nenadić: Može se reći da nema konkretnih optužnica. Da li ih nema zato što je sa tajkunima stvoren nekakav pakt o nenapadanju ili zato što nema dokaza - ja to ne znam.

Miroslava Milenović: Mislim da i ova vlast štedi tajkune, kao i ona prethodna. Ništa se suštinski nije promenilo. Ranije je trgovina informacijama bila velika smetnja da počnu da se razmotavaju slučajevi sumjivih privatizacija, na koje je ukazao Savet za borbu protiv korupcije. Ta trgovina informacijama i danas postoji. Protiv nje se možemo boriti jedino javnošću, to jest objavljivanjem ugovora, tenderskih procedura i tako dalje. Većina tih ugovora je u nekakvoj tajanstvenoj zoni. To nije proizvod ove vlade nego prethodne, ali ni ovoj vladi to ne smeta. Sada i oni funkcionišu na način koji su pre kritikovali. Veliki broj ugovora, veliki broj važnih stvari nisu javni, a čim nešto nije javno, postoji sumnja na trgovinu uticajima, na trgovinu informacijama, na korupciju.

Omer Karabeg: Vi ste, gospodine Nenadiću, nedavno izjavili da je projekt "Beograd na vodi", do koga je Vučiću izuzetno stalo, pun pravnih nejasnoća.

Nemanja Nenadić: Ne sećam se da li sam baš tim rečima to rekao, ali ima konkretnih stvari koje su potpuno nepoznate, a o tom projektu se priča već dve-tri godine. Tek nedavno su počele da se pojavljuju prve informacije o tome kakav bi mogao biti ugovor sa budućim investitorom. Pominje se da će investitor imati 70 posto udela u zajedničkom preduzeću i da će se u tom omeru deliti i dobit. Saznali smo da će investitor ulagati u izgradnju objekata, a da će država Srbija i grad Beograd dati građevinsko zemljište. Mi to prvi put čujemo, ponavljam, tek nakon dve-tri godine od početka velike promocije ovog projekta. To je neverovatno.

Neverovatno je zbog toga što mi imamo zakone - neke od njih je donela upravo vladajuća politička garnitura i može time da se ponosi - poput zakona o javnim nabavkama, u kome su propisane stroge procedure nadmetanja. Tu piše kako se dolazi do ugovora, koje se analize moraju izvršiti pre nego što se krene s nabavkom, tu su pravila o sukobu interesa. Onda mi ta pravila primenjujemo na neke ugovore koji su vredni 30.000 evra, a ugovor o projektu od tri milijarde evra biće zaključen bez ikakvog nadmetanja. To zaista zvuči poprilično apsurdno.

Omer Karabeg: Znači, ova vlast na taj projekat ne primenjuje zakon o javnim nabavkama, koji je sama donela i koji je veoma dobar?

Nemanja Nenadić: Nije tu reč samo o zakonu o javnim nabavkama. Postoji i zakon o javno-privatnom partnerstvu, koji također predviđa nadmetanje. Postoje i drugi propisi kao zakon o javnoj svojini koji govori o tome kako se otuđuje zemljište koje je u državnom vlasništvu. Ima raznih pravnih mogućnosti za realizaciju tog projekta, ali sve one propisuju nadmetanje. Kako ovaj projekt može da prođe bez nadmetanja? Može, jer su međunarodni ugovori po Ustavu Srbije jači od zakona i, ako se nešto stavi u međunarodni ugovor, onda se mogu preskočiti redovne procedure. To će, možda, biti pravno pokriće, ali opet ostaje suštinsko pitanje - zašto to činimo.

Beograd je raspisao oglas za iznajmljivanje garaža od 12 kvadrata na periferiji grada i tu se primenjuje nadmetanje, a nema nadmetanja za dobijanje građevinskog zemljišta od skoro dva miliona kvadrata. Tu jednostavno nema logike. Čak i da su namere najbolje i da su svi pošteni - nema nikakve logike da se tako postupa.

Miroslava Milenović: Ima jako puno nejasnoća oko tog projekta. Ja verujem arhitektama i verujem u debatu i sučeljavanje mišljenja. Kad toga nema, za mene je to onda virtuelni svet i ja o tome ne umem da pričam, jer nisam stručnjak za virtuelni svet.

Omer Karabeg: Mislite li vi, pošto ima mnogo nejasnoća, da to otvara mogućnost za korupciju?

Miroslava Milenović: Apsolutno. Kako je moguće da imamo tendere i procedure za 12 kvadratnih metara, a nemamo ih za nešto što treba da predstavlja budućnost kako Beograda, tako i Srbije. To stavljamo u neki međunarodni ugovor, dajemo mu legalitet, a o tome ništa ne znamo - i moramo da verujemo da su oni koji su danas na vlasti pametni, lepi i da nas neće prevariti.

Omer Karabeg: Gospođo Milenović, vaš Savet za borbu protiv korupcije nedavno je objavio izveštaj o vlasničkoj strukturi i kontroli medija. Savet je takav izveštaj objavio i 2011. godine. Tada ste ukazali da se u mnogim slučajevima ne zna ko su vlasnici medija i da vlast preko marketinških agencija utiče na medije. Da li ovogodišnji izveštaj pokazuje da se stanje promenilo?

Miroslava Milenović: Prvi zaključak u našem izveštaju je da, što se tiče vlasničke strukture, nema ništa novo u odnosu na izveštaj iz 2011. godine. Ona je i dalje dominantno netransparentna, uz ogroman uticaj politike na medije. Taj uticaj se pre svega ostvaruje kroz netransparentno finansiranje. Novac je dostupan samo onome ko je blizak određenoj političkoj partiji.

Ništa se nije promenilo u pogledu kontrole medija, samo su otišli jedni, a došli drugi. Pritisci su potpuno identični onima od ranije, identičan je i način kontrole preko marketinških agencija, javnih preduzeća, budžetskog finansiranja i finansiranja različitih projekata. Ono što je novo - to je otpis poreza i raznih dadžbina koje regulatorna tela naplaćuju medijima.

Omer Karabeg: To znači da vlast po svom nahođenju nekim medijima otpisuje poreze i dadžbine, a nekima ne?

Miroslava Milenović: Naravno, i to nije samo u medijima, tako je u celoj privredi. Oni koji su miljenici političke elite dobiju reprograme dugova, otpise, mirovanje poreza bez ikakve kamate. Drugima se blokiraju računi, čak i kada su u pitanju jako mali iznosi dugovanja, i teraju se i u stečaj.

Nemanja Nenadić: I meni se čini da je tako. Čitao sam oba izveštaja Saveta za borbu protiv korupcije o medijima - i onaj iz 2011. godine i ovaj najnoviji. Ono što je Savet zaključio u velikoj meri se poklapa sa mojim utiscima.

Omer Karabeg: Mislite li da bi vlast mogla da učini transparentnim finansiranje medija?

Miroslava Milenović: Naravno da mislim i ne slažem se sa ministrom kulture i informisanja koji kaže da će sve probleme rešiti novi set medijskih zakona, koji je usvojen prošle godine i koji jeste dobar. On je čak rekao da se naš najnoviji izveštaj o vlasničkoj strukturi i kontroli medija bavi prošlošću, da sada imamo nove zakone i podzakonska akta, pa će sve biti potpuno u redu i normalo. S tim se ne slažem prvenstveno zbog toga što vlast može mnogo toga da učini i to nema nikakve veze ni sa novim, ni sa starim zakonima. Možete doneti najbolje zakone, ali ako se ne ponašate domaćinski i ako ne prepoznajete šta je ispravno, šta je moralno i šta je časno, onda od tog posla neće biti ništa.

Omer Karabeg: Za vreme Tadićeve vlasti u Srbiji je po opštem uverenju carovala korupcija. Zbog toga je ta garnitura i izgubila vlast. Da li je danas nivo korupcije manji?

Nemanja Nenadić: Da li je manji ili veći - ja sada ne mogu da procenim. Postoji indeks percepcije korupcije gde odgovore uglavnom daju ljudi iz inostranstva, koji prate šta se ovde zbiva, i po njihovoj proceni nema bitnih pomaka, ne samo u odnosu na 2012. godinu, već i još nekoliko godina unazad. Sve su te ocene prilično slične. Građani su u nekim anketama koje su obavljene 2012. i 2013. godine, pokazivali veći optimizam. Ako i ima nekih razlika, ne verujem da su one značajne, ali desila se jedna bitna promena na političkoj sceni.

U vreme Borisa Tadića, kao i vlada koje su mu prethodile, na vlasti je uvek bilo mnoštvo stranaka. Trebalo je iz javnih resursa na ovaj ili onaj način zadovoljiti mnoštvo interesa. Država je morala biti skupa, zato što je svako vukao na svoju stranu, izmišljala su se nova ministarstva, nove agencije, nova javna preduzeća i ustanove - mesta gde je trebalo zaposliti partijske kadrove. U takvim okolnostima korupcionašima je bilo mnogo lakše da nađu nekog zaštitnika. Sada imamo centralizaciju moći, što daje velike šanse za borbu protiv korupcije, ali stvara i velike rizike, jer nema stranačke međukontrole.

Miroslava Milenović: Ne mislim da je nivo korupcije manji nego u Tadićevo vreme. Čini mi se da bitnih pomaka nema. Ima usvajanja raznih akcionih planova, strategija i tako dalje, ali to su sve slova na papiru. Plašim se da mi danas imamo jedno ignorisanje realnosti i stvaranje nekog paralelnog virtualnog sveta gde je vladajuća stranka zadovoljna sobom i svojim rezultatima.

Omer Karabeg: I na kraju, da se vratimo pitanju iz naslova emisije. Šta je Vučić za dve i po godine, otkako je na vlasti, učinio u borbi protiv korupcije?

Nemanja Nenadić: Moglo bi se dugo nabrajati šta jeste učinio, a šta nije, ali generalni zaključak je da nije učinjeno ono što se moglo. Nije stvorena atmosfera u kojoj će istražni organi nesmetano raditi svoj posao, nezavisno od toga da li neko iz političkih struktura želi da podstakne ili zaustavi neke istrage. Ima nekih pomaka na zakonodavnom nivou, ima nekih dobrih stvari koje su ušle u antikorupcijsku strategiju, ali mislim da je još rano suditi o tome da li će i koliko sve to što je zapisano doneti efekta.

Zabrinjava jedna stvar koja se naročito ispoljila poslednjih meseci. Reč je o odnosu prema nezavisnim institucijama koje su formirane za vreme prethodne vlasti i čiji je zadatak da kotrolišu izvršnu vlast. Njihovi nalazi i preporuke nedovoljno se poštuju. Čak i onda kada su obavezujući. To je naročito pokazao odnos ministra odbrane prema ombudsmanu, a bilo je i drugih situacija. Nisu ovi nezavisni organi bili preterano uvažavani ni u ranijem periodu, ali mislim da vlast, koja promoviše borbu protiv korupcije kao svoj vrhunski prioritet, nikako ne bi smela da dozvoli da se osporava uloga nezavisnih državnih organa.

Miroslava Milenović: Mislim da je Vučić učinio jako malo, naročito u odnosu na ono što je mogao i što je trebalo da učini, s obzirom na podršku koju je imao u narodu. Mi trenutno imamo razoreno pravosuđe. Nezavisne institucije su svakim danom izložene pritiscima, umesto da jačaju. Nemamo sučeljavanje mišljenja. Imamo samo propuštene šanse.