Dve hiljade petnaesta ostaće upamćena kao godina u kojoj je izbeglička kriza iz temelja prodrmala Evropu i svet. Priliv ljudi koji beže iz ratom zahvaćenih zemalja i do tada je postojao, ali ga od polovine prethodne godine više nije bilo moguće ignorisati. Najnoviji podaci pokazuju da je broj izbeglica koje su stigle u Evropu premašio milion. Ljudi koji su spasavajući glavu ostavili sve iza sebe, na hiljadama kilometara dugom putovanju rizikuju život u čamcima na pučini, dok ih na evropskom tlu čekaju bodljikave žice, krijumčari, drumski razbojnici, ali i volonteri koji pokušavaju da im barem malo olakšaju put ka zapadnoj i severnoj Evropi. Ocene stručnjaka su da je za Evropu prošla godina bila teška, ali su još manje optimistična predviđanja o toku izbegličke krize u 2016-oj.
Kada su naši reporteri u februaru 2015. objavili priče izbeglica koje su u napuštenoj ciglani blizu Subotice našle privremeno sklonište od hladnoće, na putu ka Mađarskoj i dalje prema Zapadnoj Evropi – obrisi predstojećeg izbegličkog talasa tek su se nazirali.
„U mojoj državi je sada mnogo, mnogo loše. Borbe i ubijanja su 24 časa dnevno. Treba mi samo bezbednost. Zbog toga želim da odem u Evropu. U bilo koju zemlju. Do Srbije sam putovao četiri dana. Nisam jeo, nisam spavao. Porodica mi je ostala u Iraku“, rekao nam je tada ovaj Sirijac.
Samo nekoliko meseci kasnije, priče poput ove postaće deo svakodnevnih medijskih izveštaja. Krajem aprila i početkom maja, kolone ljudi koji pristižu iz Sirije, Iraka, Avganistana i afričkih zemalja označiće početak izbegličke krize. Iako su aktivisti sa terena upozoravali da je ovaj scenario moguć, evropske zemlje nisu bile spremne.
„I pored pretpostavki da ovako nešto može da se desi, jedan veliki broj zemalja je bio zatečen ovakvom pojavom i ovom količinom ljudi koji su prolazili i još uvek prolaze. To je samim tim bio veliki izazov koji je pre svega pokazao odsustvo solidarnosti i ideje da se ovaj problem reši na održiv način“, ocenjuje u razgovoru za Radio Slobodna Evropa Radoš Đurović, iz Centra za zaštitu i pomoć tražiocima azila.
Od početka godine, u Srbiji je registrovano blizu 550.000 izbeglica koje su preko Makedonije i Bugarske ušle u zemlju. Slušali smo potresne priče čitavih porodica o opasnim plovidbama preko Egejskog i Sredozemnog mora u nameri da se dokopaju grčkih ostrva. Upravo ta deonica je ove godine bila kobna za najveći broj od ukupno 3.600 ljudi poginulih na putu ka Evropi.
„Šest sati smo proveli na moru. Kapetan broda se izgubio. Normalno putovanje traje dva sata, ali naš kapetan nije znao put, ne koristi GPS, pa smo se izgubili”, posvedočio nam je letos Sirijac Monzer Abu, u parku kod Autobuske stanice u Beogradu, mestu gde su se izbeglice privremeno odmarale pre nego što bi nastavile put ka zemljama EU.
Na tom putu, najveći deo ušteđevine koju nose sa sobom uzimaju im krijumčari. Neretko ih je i po više desetina u malom kombiju ili automobilu, pa su im i životi ugroženi. Početkom 2015. je poginula jedna osoba, a više desetina ih je povređeno, kada se na jugu Srbije prevrnuo kombi koji je krijumčario preko 50 izbeglica.
Sirijac Mahmud koji je sa svojom porodicom uspeo da stigne do Danske, ispričao nam je kako je u izbegličkom kampu u Kanjiži upoznao krijumčara poreklom iz Sirije.
„Rekao mi je da moramo platiti 1.300 evra po osobi i da će nas odvesti do mađarske granice. A, onda će nas sačekati taksi koji će nas odvesti do Beča.“
Deca izbeglice
U izbegličkim kolonama koje svakodnevno prolaze Balkanskom rutom, najugroženija su deca. Do početka decembra u Srbiji je evidentirano blizu 140.000 dece. Od toga je 10.000 bilo bez pratnje roditelja. Među njima je bio i trinaestogodišnji Avganistanac Mismila.
“Moja majka i otac su u Avganistanu. Tamo je ugroženo mnogo ljudi. Talibani se bore protiv Hazarejaca. Hazarejci protiv Tadžika, Tadžici protiv Pašaja. U Avganistanu je mnogo borbi i ne možemo tamo da se školujemo.”
Ovaj dečak je, kao i brojni njegovi vršnjaci, bio u opasnosti da postane žrtva trgovine ljudima, koja posebno cveta u uslovima ovako masovnih seoba naroda. Prema rečima Radoša Đurovića, u tranzitnim zemljama poput Srbije, gde se ljudi zadržavaju svega nekoliko dana, teško je detektovati trgovinu ljudima, naročito kada je reč o deci.
„To su možda i neki internacionalni lanci i postoji veliki rizik da deca na kraju u zemlji destinaciji budu izložena raznim vrstama zloupotreba, da budu seksualno eksploatisana... Sve su to parametri koji ukazuju na veličinu ovog problema.“
Lista problema za izbeglice povećala se polovinom septembra, kada su mađarske vlasti podigle žičanu ogradu i poslale vojsku na granicu sa Srbijom. Mučne scene u kojima mađarska policija suzavcem i vodenim topovima rasteruje ljude koji beže od ratova zgrozile su svetsku javnost.
Izbeglički talas je krenuo novim putem – preko Hrvatske ka Nemačkoj, Austriji i skandinavskim zemljama. No, ubrzo su između Beograda i Zagreba zaoštreni odnosi, pošto je Hrvatska optužila Srbiju da joj namerno šalje izbeglice i zatražila da ih raspoređuje i drugim zemljama koje su na putu ka EU. Sukob je kulminirao takozvanim ekonomskim ratom i obostranim zatvaranjem granica, što je nakon nekoliko dana okončano uz posredovanje Brisela.
Trentuno je za izbeglice jedini izlaz iz Srbije u Šidu. Tamo ih, u dogovoru sa hrvatskim vlastima, čeka voz koji ih prevozi dalje do Slavonskog Broda.
„Ovakvo rešenje s jedne strane podrazumeva saradnju između Hrvatske i Srbije, što je dobro, a s druge, Srbija se stavlja u situaciju da zavisi od toga koliko će često Hrvatska slati ovaj voz. U situaciji da hrvatska strana ne pošalje vozove, da ih pošalje mnogo sporije nego što treba, došli bismo u situaciju da ove ljude treba da smestimo negde održivo. Onda bi se postavilo pitanje – gde su ti smeštajni kapaciteti i da li ih mi imamo dovoljno“, ističe Đurović.
Vlasti Srbije tvrde da smeštajnih kapaciteta ne manjka i da je na raspolaganju oko 6.000 mesta. U Prihvatnom centru u Preševu nedavno je obezbeđen prostor za još oko 650 ljudi. Iako se na terenu primećuje trud državnih institucija da proširi smeštajne kapacitete, oni teško da će biti dovoljni ukoliko druge zemlje budu sledile mađarski primer i na granicama podignu ograde.
To su, podsetimo, već uradile Slovenija, Austrija i Makedonija, a Srbija je od novembra, zajedno sa drugim zemljama Balkanske rute, ulazak zabranila izbeglicama koje ne dolaze iz Sirije, Avganistana i Iraka.
Osim fizičim barijerama, pojedine zemlje služe se i drugim, brutalnijim sredstvima da izbeglicama pošalju poruku da su nepoželjni.
„Kroz priče migranata, svedoci smo“, kaže Radoš Đurović, „da Turci krše ljudska prava, pritvaraju ih, ukoliko oni pokušaju da nastave dalje. Svedoci smo i pucanja na migrante na bugarskoj granici, na njih se tamo bukvalno puštaju psi, svakodnevno ih tuku. O tome dobijamo potvrdu od ljudi koji iz Bugarske ulaze u Srbiju, vidimo te rane, ujede pasa.“
Očigledno se, konstatuje naš sagovornik, ide ka tome da se migratorni tok usporava ogradama i jačom filtracijom u , ali to, dodaje on, nije održivo rešenje. Umesto što podižu zidove koji nikada u istoriji nisu bili rešenje, zemlje EU bi, smatra Radoš Đurović, trebalo da odrede kvote izbeglica i da podjednako učestvuju u rešavanju ovog problema.
Ako je ova godina bila teška za Evropsku uniju i uopšte Evropu, prognoze za iduću su, prema informacijama aktivista na terenu, daleko od optimističnih.
„Mi se bojimo da na proleće ova kriza može da se intenzivira dalje, ali se takođe plašimo odgovora zemalja tranzita i destinacije, imajući u vidu da su kapaciteti u Nemačkoj i Švedskoj već popunjeni, da prosto ni one ne mogu više da primaju ove ljude. Da li će to značiti da će na Balkanskoj ruti da dođe do nekih drugih tenzija i problema, do stvaranja ’tampon zona’? U svakom slučaju, predstoje nam veliki problemi“, ocenjuje Đurović.
U tim velikim međudržavnim krizama lako se zaborave one „male“, ljudske priče izbeglica. Ostaje nada da će Evropa 2016. biti mudrija nego prethodnih godina.
