Osim iz Makedonije, jedan broj izbeglica sa Bliskog istoka u Srbiju ulazi preko Bugarske. Između 200 i 300 ljudi koji su pobegli sa ratom zahvaćenih područja dnevno prođe kroz Dimitrovgrad, gradić na jugoistoku zemlje, u podnožju Stare planine. Dok u Opštini Dimitrovgrad kažu da situaciju za sada drže pod kontrolom, izbeglice se žale na neadekvatne uslove u kojima borave i po nekoliko dana na hladnoći pod vedrim nebom, čekajući da od granične policije dobiju neophodne papire za nastavak putovanja ka sigurnijem životu. Neki od njih još uvek ne znaju da je mađarska granica zatvorena. Na ovom iscrpljujućem putu u pomoć im pritiču i pojedini meštani sela kroz koja prilaze.
Niamat Niazi, 23-godišnji Avganistanac iz Kabula, napustio je svoju domovinu pre dva meseca.
“Situacija nije bila dobra. Svakoga dana se desi neki napad, svakog dana neka eksplozija, rat. Bilo je problema zbog kojih nismo mogli da se obrazujemo. Nismo mogli normalno da studiramo. Zato smo odlučili da napustimo Avganistan”, kaže nam ovaj student prava.
S njim razgovaramo u dvorištu Regionalnog centra granične policije u Dimitrovgradu. Da bi stigli do ovde, Niamat i njegova grupa su prošli kroz Iran, Tursku i Bugarsku. Uglavnom peške. Kao ilustraciju mučnog putovanja pokazuje nam izranavljene tabane.
Najteže im je, kaže, bilo u Iranu. “Ostavili su nas u pustinji od sedam ujutru do sedam uveče. Bili smo bez hrane i vode, a Sunce prži”, kaže. Oko pet dana proveli su u Bugarskoj, da bi odatle peške kozjim stazama kroz šumu ušli u Srbiju.
“Kad smo ušli u Srbiju, policija nam je rekla: ‘Dođite, dođite’. Ljudi su nam usput govorili ‘dobro došli u Srbiju’."
U centru dvorišta gde borave izbeglice postavljen je jedan šator Crvenog krsta, nedovoljan da primi svih par stotina ljudi koji svakodnevno čekaju dokumenta. Da je situacija u dvorištu granične policije loša kaže nam još jedan Avganistanac – 18-godišnji Muhamed Ali.
“Nemamo obroke, nemamo sklonište, spavamo pod vedrim nebom. Nemamo novca i gladni smo poslednjih pet, šest dana.”
Svuda unaokolo vidimo zgarišta od vatre koju su ljudi upalili tokom noći ne bi li se ugrejali. No, policija im je i to zabranila, kaže nam Niamat.
“Od jedan ujutro do osam ujutro je jako hladno da smo morali da zapalimo vatru da bismo se malo ugrejali. Policija je donela vodu i rekla: ‘Gasite vatru, gasite vatru.’ Zatražili smo da nam daju ćebad, ali su nam rekli: ‘Trebalo je to da ponesete.’ Rekli smo da nismo mogli da ponesemo više stvari sa sobom.”
U kabinetu predsednika Opštine Dimitrovgrad, pak, kažu da lokalnba vlast najbolje što može rešava ovaj problem. Zoran Đurov, predsednik Opštine Dimitrovgrad ističe da je ove sedmice Opština po preporuci Republičkog komesarijata za migracije, izbegla i raseljena lica oformila Lokalni savet za migracije. Gradska vlast je nedavno u rebalansu budžeta izdvojila dva miliona dinara za izbegličko pitanje. Očekuju pomoć od republičkih organa, UNHCR-a i Crvenog krsta.
Đurov ističe da stanje za sada nije alarmantno, premda su, dodaje, problemi sve veći. Ipak, ne slaže se da su uslovi u kojima izbeglice borave u Dimitrovgradu neadekvatni.
“Da su sad neke velike hladnoće da moraju da lože vatru, i ja i vi smo svesni da to nije tako. Gledam ja vas, gledate vi mene – u kratkim smo rukavima.”
RSE: Da, ali je tokom noći hladno.
Đurov: Nije toliko hladno, živim i ja u ovom gradu, prošetam ponekad uveče, nije toliko hladno. Ja sam bio gore. Mogu da kažem da mi kao Opština činimo sve da ti ljudi, iskren da budem, što pre prođu preko teritorije naše Opštine. Nikakvih apsolutno problema nije bilo, niti sam video da neko od policajaca prema njima upotrebljava prekomernu silu. Ne da ne upotrebljavaju, čak su onako poprilično slobodni, nasmejani, to ste i vi videli. E, sad baš da loži vatru ko gde stigne, ja ne bih preporučio ni policiji da to dozvoli, a i mislim da to nije u redu.
Nakon što dobiju potrebne papire u stanici granične policije u Dimitrovgradu, izbeglice vozom ili autobusom nastavljaju put do Beograda. Nekoliko privatnih autobuskih prevoznika im nudi svoje usluge. Na jednoj od ekspozitura čitamo obaveštenje “Direktan prevoz do Beograda”. Napisano je na engleskom i arapskom. Goran Ristić, šef saobraćaja tog privatnog preduzeća, kaže nam da se dnevno do 150 ljudi uputi ka glavnom gradu Srbije.
“Mi im omogućujemo da na dva načina dođu do Beograda: redovnom linijom i, s druge strane, vanlinijskim prevozom putnika slobodnom vožnjom. Cena karte je ekonomska – 2.500 dinara. Našim prevozom ode 50 do 70 ljudi. Sa ostalim prevoznicima ode otprilike sedamdesetak ljudi. Znači, između 100 i 150 ljudi tokom dana dobije potrebne papire i nastavi put u pravcu Beograda.”
I dok jedni odlaze, drugi već pristižu. Dragica Angelov, 49-godišnja meštanka sela Lukavica pored Dimitrovgrada, navodi da su kolone gladnih izbeglica postale svakodnevni prizor. Pomaže im, kako kaže, u granicama svojih mogućnosti.
“Maloj deci dam hleb ili šta već imam u frižideru, bilo šta za jelo. Jer su u 95 posto slučajeva gladni. Traže da jedu. Bombone im dam, ponekad neku čokoladu, zavisi od toga šta imam u kući. Žalosno je. Gladni, mokri kad je kiša, zimus kad su prolazili noge su im bile mokre. Strašno je, ne znaš šta da kažeš. Koliko sam u mogućnosti, dam im. Moj brat im ponekad da mleko, pošto čuva krave”, priča ova kuvarica u lokalnom restoranu.
Naši sagovornici Niamat i Muhamed nastavljaju svoj put ka Zapadnoj Evropi. Prvom je cilj Nemačka, gde će, nada se, nastaviti studije prava. Muhamed ima samo jedan uslov:
“Živećemo tamo gde se osećamo bezbedno. Ako se u ovoj zemlji osećamo bezbedno, živećemo ovde. Živećemo tamo gde smo bezbedni.”
