Talas izbeglica koje mesecima kontinuirano prelaze „balkansku rutu“ izbacio je na površinu ne samo sve nijanse patnje kroz koje ti ljudi prolaze, već i mnoga lica humanosti. Mnogo pre nego što su državne institucije u Srbiji shvatile razmere krize koja trese Evropu i svet, u pomoć izbeglicama iz bliskoistočnih i afričkih zemalja pritekli su samoorganizovani pojedinci. Uz tople obroke te novu garderobu za decu i odrasle, pojedine javne ličnosti, ali i anonimni građani pružaju izbeglima i dašak optimizma u teškim trenucima kroz koje prolaze.
Ida Prester, pevačica u hrvatskom pop bendu Lollobrigida, poslednjih nekoliko godina živi u Beogradu. Stoga nije mogla da joj promakne slika hiljada ljudi koji su tokom leta postali privremeni žitelji parka kod Beogradske autobuske stanice.
„Svaki dan ja prolazim dva puta pored tog parka i jednostavno nisam mogla da to ne vidim, da ne osjetim situaciju i da napravim minimalno što ja kao pojedinac mogu. Ja nisam ni udruga niti institucija, nego jednostavno sam prvi puta natrapala cijeli gepek potrebnim namirnicama i odjećom koju sam mogla skupiti u kući, prvenstveno za djecu. Strpala sam to u petnaestak, dvadesetak vrećica i doslovce podijelila tamo po parku“, kaže naša sagovornica i objašnjava da su okidač da se uključi u akciju bili apeli pojedinaca na društvenim mrežama.
Tu nezvaničnu online kampanju pokrenuo je Gordan Paunović, aktivista i bivši muzički urednik Radija B92. On i njegova supruga su mesecima pre nego što je izbeglička kriza poprimila masovne razmere pomagali ljudima kojima je Beograd bio tek jedna od stanica na putu ka zapadnoevropskim zemljama. Paunović podseća da je tada atmosfera u ovdašnjim medijima prema izbeglicama bila bitno drugačija nego danas.
“Mi smo tih dana čitali jako loše, otrovne tekstove o tome kako su to muslimanski teroristi, prenosioci bolesti, kako dolaze da prevedu u islam srpsku naciju… Razne budalaštine kojima su, naravno, tabloidi skloni. Onda smo počeli da se bavimo kampanjom na društvenim mrežama i uspeli smo da aktiviramo naše prijatelje, istomišljenike, ali i dosta ljudi koje čak ni lično nismo poznavali”, ističe Paunović.
Kampanja je urodila plodom. Fotografije ljudi koji spavaju u prašini i pod vedrim nebom u parku delile su se društvenim mrežama, a građani su, poput naše sagovornice Ide Prester, počeli da donose hranu i odeću u park. Kulturni centar Mikser haus otvorio je vrata Miksališta. Ovaj koncertni prostor na otvorenom danas je centralnu lokacija u kojoj se prikuplja i distribuira pomoć izbeglicama u Beogradu. Tamo upoznajemo Tajanu Zadravec, 23-godišnju devojku iz Međimurja koja trenutno studira u Beogradu. Zatičemo je na štandu sa odećom dok razvrstava čarape.
“Još u junu kada sam videla sve one ljude, palo mi je na pamet da pomognem koliko god mogu. Pomažemo ljudima koji dolaze iz ratom pogođenih krajeva, koji nemaju apsolutno ništa. Zato sam odlučila da pomognem. Nekako osjećam zahvalnost i potrebu da to uradim. Dajemo im odjeće koliko možemo, pronalazimo im jakne, čarape cipele”, navodi Zadravec.
U Miksalište je sa grupom saputnika došao i Matinhan. Ovaj 18-godišnji Avganistanac koji je dva meseca putovao do Srbije ovde je od puta pohabanu garderobu zamenio novom. Kaže da mu ovakav vid pomoći mnogo znači.
“Dva čoveka su došla i pitala me: ‘Želiš li nešto?’ Odgovorio sam potvrdno. Rekli su mi: ‘Hajde sa nama.’ Dali su mi cipele, pantalone, vodu, sokove, mnogo toga. Mnogo su nam pomogli”, kaže Matinhan i odlazi nazad u park, odakle će, nada se, u Nemačku.
I izvan Beograda ima ljudi koji su se solidarisali sa onima čije su životne priče slične Matinhanovim. Ljudi su donosili pomoć u Kanjižu, Suboticu, Šid – na gotovo svim rutama kojima su izbeglice prolazile. Podsećamo na Dragicu Angelov, žiteljku Dimitrovgrada na jugoistoku Srbije, pored čije kuće svakodnevno prolaze grupe izbeglica.
“Maloj deci dam hleb ili šta već imam u frižideru, bilo šta za jelo. Jer su u 95 posto slučajeva gladni. Traže da jedu. Bombone im dam, ponekad neku čokoladu, zavisi od toga šta imam u kući. Žalosno je. Gladni, mokri kad je kiša, zimus kad su prolazili noge su im bile mokre. Strašno je, ne znaš šta da kažeš”, rekla nam je u septembru Dragica Angelov.
Osim hrane i odeće, ljudima koji su zbog rata i nebezbednog života bili primorani da napuste svoje domove i otisnu se na opasno i neizvesno putovanje, neophodno je da osete ljudskost u kontaktu sa meštanima.
„Moja supruga je takođe sve vreme bila uključena u celu priču, inače je profesor nemačkog jezika”, kaže Gordan Paunović.
“Ona se družila sa njihovom decom i davala im prve časove nemačkog, učila ih kako da se predstave kada dođu u Nemačku. Ja sam provodio vreme sa muškarcima. Čak sam se angažovao oko nekih bizarnih stvari, tipa uspeli smo da im nađemo neke golove za mali fudbal i onda smo igrali fudbal sa njima u parku, družili se; dovodili smo muzičare dole koji su svirali. Eto, radili smo neke jednostavne i ljudske stvari. Pokušavali smo da im vratimo osećaj za ljudskost i život koji je možda u tom dugom putovanju do Beograda bio narušen“, reči su Paunovića.
Dok su pojedinci od početka pomagali, državnim institucijama je čini se trebalo vremena da uvide razmere krze. Na trenutke je sudbinu izbeglica u ovdašnjoj javnosti zasenila uzajamna blokada granica između Hrvatske i Srbije. No, u regionalnoj saradnji humanitaraca nije bilo zastoja. U beogradski park pomoć su dopremali pojedinci i organizacije iz Hrvatske i BiH. I dalje ta saradnja postoji, kaže Ida Prester i podseća da su pojedinci, a ne država napravili veliki korak u ovoj kriznoj situaciji.
„Meni se ponekad čini da bi se mi sami mogli mnogo bolje organizirati putem Fejsbuka i Tvitera, nego da čekamo državu da nam išta napravi. Sigurna sam da su svi drugi koji su sami odlazili nešto napraviti, to napravili upravo radi fotografija, motiva i potjecaja nekih ljudi koje znaju, koje prate na mrežama. Država tu ima velika obećanja, ali zapravo cijelo vrijeme drži ’figu u džepu’ “, kaže Prester.
Kako se izbeglička kriza usložnjava, ređaju se različite teorije o njenim izrocima i mogućim rešenjima. Ipak, Ida Prester smatra da je jedna stvar neupitna.
„Izbjegličko pitanje je jedna kompleksna tema i svako ima neko svoje mišljenje o tome, ali ono protiv koga nitko ne može ništa reći su definitivno ta djeca. Tko god da je kriv, ta djeca sigurno nisu. I kad ih vidiš kako se oni razvesele, kako se igraju s tobom kad se malo zbližite, to je nešto neprocjenjivo, ne samo radi njih – to su stvari koje svako od nas treba raditi prvenstveno radi sebe da se osjeti kao čovjek. To jeste poanta našeg postojanja na zemlji da se međusobno pomažemo“, zaključuje Ida Prester.
