(Mišljenja izrečena u komentaru ne odražavaju nužno stavove RSE)
Tanja Ignjatović, psihologinja, magistrirala i doktorirala na Fakultetu političkih nauka na temi nasilja u intimnom partnerskom odnosu. Već 17 godina u Autonomnom ženskom centru u Beogradu angažovana u oblasti edukacija, istraživanja, policy analiza, zagovaranja, ali i individualnih konsultacija sa ženama sa iskustvom muškog nasilja.
Subota, 26. maj
Sinoć sam sa nekoliko koleginica bila na predstavi Nečiji Anđeo (Atelje 212, Biljana Rončević/Attila Antal). Istinita priča, nastala "iz lične nemogućnosti da se govori o traumi pred drugima". Trauma silovanja, o kojoj se kod nas uporno ćuti, kao rezultat ima izrazito mali broj prijava i još manji broj (uglavnom neodgovarajućih) osuda. Kao što autori kažu, "najteži zadatak je bio učiniti ovu priču bliskom, a podnošljivom", kako bi se skrenula pažnja društva na ozbiljan problem.
Kako se menja društvo koje normalizuje i održava kulturu nasilja?
Za početak, da li bi se mogla očekivati promena kod pravnih eksperata koji su u prilici da kreiraju izmene zakona. Dok se pravni standardi menjaju, kažnjive postaju sve seksualne radnje bez pristanka (bez obzira na to da li su korišćeni nasilje ili pretnja, bez dokazivanja namere), kod nas definicija silovanja ostaje nepromenjena, a silovanje u braku se i ne pominje.
U Vojvodini se uspostavljaju prvi centri za podršku žrtvama silovanja, gde se na jednom mestu i odmah mogu dobiti različite usluge (laboratorijske, medicinske, psihološke i pravne). Da li će ovi centri opstati nakon završetka projekta i kada ćemo ih imati u ostatku Srbije, niko ne zna da kaže. Mediji o žrtvama pišu na skandalozan način, bez ikakve posledice. Seksualno uznemiravanje nam se zove polno uznemiravanje, a pokret #MeToo ovde nije inicirao nikakvu promenu. U školama nema obrazovanja o seksualnosti i prevenciji seksualnog nasilja u redovnim školskim programu – jer neki uticajni misle da decu treba zaštiti od obrazovanja, a ne od perverznjaka.
Kako se menja kultura silovanja?
Nedelja, 27. maj
Već je u subotu za mene najvažnija vest bila referendumsko izjašnjavanje Irkinja i Iraca. Njih čak dve trećine glasalo je za izmenu ustavne odredbe koja zabranjuje abortus (u skoro svakom slučaju, uključujući silovanje, incest, oštećenja fetusa), zbog čega su žene decenijama morale da putuju u Veliku Britaniju, da bi ga izvršile legalno u zdravstvenoj ustanovi.
Nezamislivo za nas, iz države u kojoj pravo žena na legalni abortus postoji više od pola veka, a pravo na slobodnom odlučivanje o rađanju je ustavna i zakonska kategorija. Da li je baš tako?
Nedavno je predsednik, koji umesto Vlade i premijerke obrazlaže baš sve, u cilju podsticanja pronatalne politike, pominjao uvođenje posebnih uslova za abortus – ultrazvučno slušanje "otkucaja srca" fetusa i odlaganje intervencije radi savetovanja. Odmah su na scenu stupili (sasvim spremni) crkva i lekarska udruženja (zajedno!), da daju svoj "humani doprinos" borbi za povećanje (prirodnog) nataliteta. Opskurna desničarska udruženja i partija predstavile su svoj predlog Zakona o veštačkom prekidu trudnoće. Dušobrižna demografkinja, na poziv nastavnice veronauke, deci u osnovnoj školi prikazivala je film sa eksplicitnim scenama abortusa.
To što natalitet u ovoj zemlji neće popraviti na brzinu pripremljene mere Vlade, može biti problem. Ali, neće biti da je demografski problem nastao (samo) zbog prava na abortus. Ipak, izgleda da visoku cenu višedecenijske neodgovorne politike treba da plate žene. Atakuje se na naša prava, na naša tela, našu volju i emocije – da bi (oni isti) muškarci mogli ponovo da ratuju. Jer kako drugačije objasniti povećanje budžetskih sredstava za "odbranu" zemlje, kreiranje neprijatelja i kupovinu oružja, uz smanjenje izdvajanja za obrazovanje i nauku, u državi koja brine zbog niskog nataliteta.
Ponedeljak, 28. maj
Kad živimo u zemlji u kojoj nam se svaki dan servira novi neprijatelj i najavljuje rat, sa susedima ili globalni, "utešno" je videti da je država na to spremna. Tome je, valjda, služila parada borbenih vozila i izložba automatskog naoružanja na proslavi Dana policije. Iako su tu, po rečima predsednika, da "štite Srbiju", a ne funkcionere, pokazali su i veštine da spreče otmicu štićenih osoba. Da je drugačije, u prvom planu bili bi obični policajci i policajke u razgovoru sa običnim građanima i građankama, kao što kaže direktorka Beogradskog centra za bezbednosnu politiku.
Valjda zbog toga predlog Strategije razvoja MUP-a do 2023. godine, čija je pažnja usmerena na (javnu) bezbednost, koja uključuje i terorizam, i radikalizam, i nasilni ekstremizam, i različita nasilja, ne pominje nasilje u porodici. To što su bezbednosni izazovi za žene i muškarce različiti, nije dovoljan razlog da MUP prepozna nasilje u porodici kao veći bezbednosni rizik za smrtni ishod, nego terorizam. Jer, policija godišnje primi više od 20.000 prijava događaja nasilja u porodici, a svake godine u Srbiji ubijena je desetina žena od partnera ili člana porodice – samo od početka ove godine ubijeno je čak 20 žena.
Da li onda MUP, uprkos paradi, garantuje bezbednost svim građankama i građanima u "skladu sa njihovim očekivanjima i prihvaćenim međunarodnim standardima", kao što navodi u predlogu svoje Strategije?
Utorak, 29. maj
Pripremam se za Kongres psihologa. Imam dva saopštenja, oba o zloupotrebi dece protiv žena u kontekstu nasilja u partnerskom odnosu, posledicama i odgovoru javnih službi – socijalnih i obrazovnih. U julu prošle godine na dramatičan način smo videli kako sistem može da ima pogrešne procene i odluke, favorizujući "pravo očeva" ispred prava na bezbednost žena i dece.
Šta kažu rezultati istraživanja? Taktike manipulacije decom (korišćenje dece protiv majke i pretnje ženama u vezi sa decom) povezane su sa taktikama kontrole i izolacije partnerke, i služe istoj svrsi, a eskaliraju kada ona pokazuje autonomiju (pokrene postupak razvoda ili zaštite od nasilja, započne novu partnersku vezu...). Nasilni partner u tim situacijama sklon je da zatraži da mu deca budu poverena, da se žali centru za socijalni rad da majka ograničava i ometa njegovo pravo na viđanje dece, da pokreće zahteve za izmenu modela viđanja, uz negiranje svog nasilja.
Organ starateljstva je skloniji da problem vidi kao "disfunkcionalni" partnerski odnos, neprepoznajući nasilje, te da partnere usmerava na procese koji "popravljaju" roditeljsku relaciju, što ženu, ali i institucije, uvlači u "začarani" krug postupaka.
Za početak, bolje razumevanje povezanosti nasilja prema ženama i zloupotrebe dece i sistematsko ispitivanje bezbednosnih rizika i posledica nasilja po decu, moglo bi da bude prvi korak u njihovoj zaštiti. Drugo pitanje, koje pokušavam da pokrenem, je da li bi škola mogla da budu mesto koje stvara prilike za pozitivna iskustva (obrazovna, socijalna, uključivanje u strukturirane aktivnosti), podršku i razumevanje za decu koja svedoče ili su izložena nasilju u porodici. Videću šta će koleginice da kažu o tome.
Sreda, 30. maj
Dugo putovanje do Zlatibora, gde se organizuje Kongres psihologa (i psihologinja). Glavna tema Kogresa je budućnost i psihologija – psihologija u zoni budućeg razvoja. Pitam se da li će budućnost u psihologiju uvesti rodno osetljiv naziv profesije, ili će (zauvek) ostati konzervativna.
Zanimljivo plenarno predavanje drži sociologinja, dr Ivana Milojević, istraživačica, profesorka i autorka brojnih publikacija, trenutno direktorka Metafuture – globalno orijentisane konsultantske kuće za predviđanje i planiranje. Ona postavlja pitanje da li se može smisleno govoriti o budućnosti, da li se budućnost može "znati", ako realno postoji (samo) sadašnji trenutak.
Da li je budućnost otvorena za (baš) sve mogućnosti, ili je već "kolonizovana", unapred određenja – između ostalog i predviđanjem i projektovanjem budućnosti (kao samoispunjavajuće proročanstvo). Nalazi zanimljivu vezu između anksioznosti, depresije, traumatskog iskustva, uključujući intergeneracijsku trauma, i percepcije vremena/budućnosti, doživljene kao pretnja ili bezizlaznosti.
Zaključuje da je budućnost aktivan princip u sadašnjem momentu, da na nju simultano deluju brojni činioci ("vodiči promene"), da je važno da razvijamo i poboljšavamo pismenost za vreme/budućnost i da ne postoji jedna (jedina) opcija.
U večernjem terminu sa zadovoljstvom slušam profesorku i istraživačicu dr Ružicu Rosandić, koja nas vraća u psihološku prošlost kroz ključne markere, vlastito učešće i bogato iskustvo. U duhu glavne teme, u dimenziji budućnosti, postavlja pitanje o tome kako tehnologija menja razvoj i ljudsku prirodu, odnose, učenje, kako izgleda političko ponašanje ljudi uz ovoliki broj lažnih vesti.
Četvrtak, 31. maj
Kongres psihologa - jutarnje plenarno predavanje profesorke Sveučilišta u Zagrebu, dr Marine Ajduković, stavilo je u centar pažnje pitanje da li psihologija može (i mora) da doprinese izlasku dece i mladih iz "začaranog" kruga siromaštva. Raduje me društveno angažovani pristup struke, čini mi se kod nas nedovoljno prisutan.
Istraživanja nedvosmisleno potvrđuju nepovoljne razvojne posledice siromaštva po decu i mlade, rizike za njihov psihosocijalni razvoj i složene efekte, kao što su osećanja srama, stigmatizacija, izloženost nasilju vršnjaka, niže obrazovne aspiracije, viši nivo anksioznosti, depresivnosti, suicidalnih ideja. Intervencije bi morale biti rane, i nekada sasvim jednostavne – poboljšati kvalitete ishrane dece u najranijoj dobi, kvalitet zdravstvene zaštite, uključiti ih u predškolske ustanove. Psiholozi bi trebalo da odgovore šta su intervencije i mere koje odgovaraju specifičnim potrebama roditelja i dece koji žive u siromaštvu.
Nedavno sam na diskusiji povodom izmena i dopuna Zakona o socijalnoj zaštiti, između ostalog, naglasila da je nužno promeniti pondere za obračunavanje novčane socijalne pomoći, koja je kod nas za svu decu do 18 godina samo 0,3 od visine osnovice (što je samo 2.460 dinara). U Hrvatskoj je do skoro novčana socijalna pomoć za dete koje redovno pohađa srednju školu bila jednaka osnovici, čime se stimulisalo zadržavanje dece u obrazovnom sistemu, umesto ranog napuštanja zbog siromaštva i zapošljavanja da bi se izdržavala porodica.
Kod nas se, čini mi se, uvek prvo razmišlja o oduzimanju i kažnjavanju, a ne o stimulisanju roditelja/građana. Zakon predviđa kažnjavanje roditelja čija deca ne idu redovno u školu. Da li se neko pita gde i kako žive ta deca i njihovi roditelji, da li imaju šta da jedu pre nego što ujutru krenu u školu, da li imaju odgovarajuću obuću i odeću za jesenje kiše i zimske hladnoće, da li imaju novac za prevoz do škole…
I upravo dok ovo pišem koleginica mi šalje poruku u vezi sa odlukom Ministarstva za rad, boračka i socijalna pitanja u borbi protiv zloupotrebe "dece ulice", kojom se nalaže CSR da formiraju timove koji bi po hitnom postupku oduzimali ovu decu od roditelja/staratelja i nakon procene pokretali parnične i krivične postupke, koji uključuju lišenje roditeljskog prava, zabranu održavanja ličnih odnosa sa detetom, mere zaštite od nasilja i krivične prijave zbog zapuštanja ili zlostavljanja dece.
Neosporno, problem dece u uličnoj situaciji, kao i zloupotrebu dece, treba rešiti. Ali, da li baš ovako – bez ikakve postupnosti, bez procene da li se zaista radi o eksploataciji, ili posledici ekstremnog siromaštva i (jedinog) načina preživljavanja, bez otklanjanja uzroka koji dovode do dečjeg rada na ulici, bez prethodne podrške porodici. Reagovala je Mreža organizacija za decu Srbije – videćemo da li će to imati i kakav efekat na Ministarstvo.
Petak, 1. jun
Mladi profesor psihologije na novosadskom fakultetu, Veljko Jovanović, održao je nadahnuto predavanje, zanimljivog naziva – Budućnost psihologije između molekula i socio-kulturnog konteksta. Podsetio nas je na vodeća stanovišta o psihologiji kao nauci, o predstavi o čoveku i ljudskoj aktivnosti – da li je čovek "biološka mašina" ili je socio-kulturno biće, biće simbola, i šta su implikacije takvih predstava.
Da li je psiholog objektivni, vrednosno neutralni istraživač i posmatrač, što implicira nezainteresovanost za društvena dešavanja, ili je subjekt koji se bavi subjektom, koji se menja svakog trenutka dok se psiholog njim bavi, dakle, istraživač sa svim svojim vrednostima i uverenjima, zainteresovan za društveno relevantne teme. Otvoreno postavlja pitanje da li bi psiholog(ija) trebalo da zauzme etičku i političku poziciju, da bude na strani ugnjetavanih, isključenih, zlostavljanih, eksploatisanih?
Ja nemam dilemu – nikada nisam ni smatrala da možemo da budemo neutralni. Važno mi je da pokušam da razumem ljudsko biće u njegovom kontekstu i da budem svesna svoje vrednosne pozicije.
Facebook Forum