Dnevnik: Opet u mitovima, nesvesni kuda ide svet

Željko Stanetić, aktivista za ljudska prava iz Novoga Sada i direktor Vojvođanskog građanskog centra dnevnik je počeo voditi na godišnjicu demonstracija u Beogradu koje su se, podseća autor, dogodile 9.marta 1991. godine. Danas, 2013. godine se zapitao - da li je bilo moguće baš tog 9. marta stati na put Slobodanu Miloševiću i preduprediti događaje koji su sledili?

Na još jednu godišnjicu, desetu, od ubojstva Zorana Đinđića, je zapisao: "Danas je dan kada se u pristojan svet uvuče fukara, kada se nad zločinom okupe i lešinari i saučesnici u zločinu".

Stanetić nam kroz dnevničke zapise približava i stanje u Vojvodini, te objašnjava zašto voli Novi Sad i šta je radio pet dana u Sarajevu.


09. 03. 2013. Subota

Deveti mart je dobar dan za pisanje.
Deveti mart u ovoj zemlji nije jednostavno običan dan pose osmog. Kada se ovde spomene deveti mart, svaka iole politički obrazovana osoba će znati da govorite o demonstracijama u Beogradu iz 1991. godine.
Za mene predaleka godina da bih je se sećao, ali sa svakim novim čitanjem nekog štiva o ovim događajima meni se nameće samo jedno pitanje. Da li je bilo moguće baš dog devetog marta stati na put Slobodanu Miloševiću i preduprediti događaje koje su usledili? Isprva deluje kao da je bilo moguće. Deseti mart 1991, bi na taj način postao taj toliko spominjani (i takođe nikad dočekani) šesti oktobar 2000. Na žalost u realnosti su stvari bile drugačije – građani su podneli izlazak tenkova pred njih, rekao bi čovek – sve će progutati I podneti. I jesu.
Pored toga, ono čega se sećam, a jednako je vezano za mart jeste 1999. godina i bombardovanje Srbije. Te godine smo izgubili poslednju šansu da budemo dostojanstveni ljudi, bar da probamo biti. Horde koje srljaju u skloništa zgrada i kuća, tako olako pristajući na činjenicu da je „sada rat“. Majke koje panično traže decu, skupljaju osnovne potrepštine i po koje ćebe i pristaju biti pacovi zbog toga što se nekome baš previše usijala glava. I niko se ne pita kako je moguće da je ceo svet u krivu – samo ovo parčence planete u pravu. Moj otac voli reći: da su svi oni ljudi koji su trčali u podrume, otišli do Beograda, za uši uhvatili budalu, izvukli ga iz rezidencije i poslali pred sud – mirnije bih spavao i danas. Nista ne bi bilo spašeno, ali znao bih da još postoje ljudi. Da je bar sopstveni život cenjen.
On i ja se ne slažemo često u tumačenju nekih događaja, ovde bih ipak potpisao svaku njegovu reč.
Nasuprot pomenutim teorijama, realno stanje stvari je sasvim drugačije.

Vikend ću iskoristiti za pripreme organizma za dane koji će uslediti sa početkom radne nedelje.
Lepe i one manje lepe.

10.03.2013. Nedelja

Nedelja je dan kada se ne radi, kada nema vesti, kada se malo šta dešava...
Odlučio sam ceo dan provesti sa Besom napolju, idemo na Dunav. Besa je inače, vojvođanski građanski pulin. U drugoj ulici od moje nalaze se plakati jedne od mnogobrojnih ekstremističkih organizacija, koje po Vojvodini u poslednje vreme niču poput pečuraka (U Vojvodini i Aranđelovcu zapravo). Na plakatima Zoran Đinđić, sa tekstom: Strani agent, a ne državni heroj!
Reklo bi se da su klipani radili celu noć, fasade od plakata nema. Ukoliko se i desi da su promašili koji kvadrat, sa njega vam maše:
- Smrt ciganima
- Kukasti krst
- Pa opet plakat sa Zoranom
- Kukasti krst
- Kukasti krst
- Srbija bez pedera
- Pravoslavlje ili smrt (najnovija baljezgarija)
- Kukasti krst
- Stop manjinskom teroru
- Pa opet red plakata o Zoranu
Vojvodina u poslednjim godinama dobija izgled starog i izrnđalog džaka na kome se udarcima ređa ko i kako stigne. Test područje za razne bizarne egzibicije naših, vaših, njinih i ostalih. U Novom Sadu evo recimo smatramo da su knjige kao sredstvo čuvanja kulture i pisma totalno prevaziđene, pa prelazimo na autobuse sa ćiriličnim tablama. Verujem da bi im se najviše obradovali stranci u gradu kojih eto još ima.

Dunav je spas, nema zidova koji bi se mogli oskrnaviti. Pravda za zidove! Sloboda umu!

Uveče na Fejsbuku vidim, komandant žandarmerije Dikić (u stvarnom životu poznatiji kao Mali Legija) se oglasio – to je onaj što smišlja najoriginalnije zakletve na svetu. Čitam oglasio se... Kanda je neko nanjušio taj svepatriotski lopovluk, pa je ovaj brže bolje smislio status koji uključuje braću, sestre, srpstvo, Kosovo i naravno narod. Nije mi jasno samo kako svima nije jasno da kada neko pomene narod u javnom govoru, pa... Tu najblaže rečeno nisu čista posla. Dok je kod generala Dikića situacija čista. Dovoljno je da vidite nastup pomenutog pa da vam bude jasno o kakvom tipu ličnosti se radi. Ne znam da li pomenuti ima ženu, ali ako ima deluje mi kao da je žestoko je mlati i jadna ona. Deluje kao da mnoge mlati.
Kasnije upoznajem jednu novu osobu. Kažu mi da se zove Aleksandar Vučić. Fin čovek. Citira Zorana Đinđića, čita Vebera, sluša Žan Mišel Žara i skroz mu je nešto mutan lik Slobe Miloševića i eto ta slučajnost da je sutra godišnjica njegove smrti usled srčanog udara. Kaže, teška su vremena baš, ali je super što bar imamo Asmira Kolašinca i valjalo bi da ih je više, to je njemu utisak. Sećam se jednog čoveka, mnogo je ličio na ovog Vučića inače, kako kaže: Ubijte jednog Srbina, mi ćemo stotinu muslimana – pa da vidimo ko sme da udari na srpske položaje i može li se tako ponašati sa srpskim narodom. I to ovaj reče 20.07.1995. Što je jedva jače od nedelju dana nakon 11. jula 1995.
Nego, ne verujem da se radi o istom čoveku. Takva izjava vas lišava mogućnosti da vodite i mesnu zajednicu, a ne ministarstvo odbrane ili (daleko bilo?) državu.
Ili ne?

11.03.2013. Ponedeljak

Ponedeljak mi je uvek bio najgori dan u pogledu inspiracije za bilo šta, ali ponedeljkom uvek hvatam zalet, radim više nego što treba kako bi mi sa odmicanjem nedelje bilo lakše. Nema možda mnogo logike ali sam ja umislio da je tako super. Pre podneva sam popušio gotovo paklu cigareta. Bar mleko ne pijem, a i cigarete ću ostaviti.
Tamo po Požarevcu se opet šeću državni službenici. Televizija prenosi grotesku. U kratkom video izveštaju natpis sa nadgrobne ploče Slobodana Miloševića kaže: Ubijen u haškom kazamatu. Da se čoveku stomak prevrne. Ne sporeći pravo bilo kog pojedinca da na svom privatnom posedu i na čemu hoće piskara šta mu padne na pamet, ovo je previše. Ne radi se o simpatisanju ili ne simpatisanju ovog suda već o kompletnoj ikonografiji događaja koja, čak sa samo Mrkonjić Milutinom i onim sumanutim Vulinom predstavlja jedan ogavni pir relativizacije i laži. Mira eto, ni ove godine nije mogla... Marija je u Crnoj Gori.
Kasnije kreće manija sa fotografijom dečka i devojke ogrnutih srpskom i hrvatskom zastavom kako se ljube. Dele je svi, lajkuju, prave priču o njoj i ona po jenom od naslova pali internet. Čak američki i razni svetski mediji to karakterišu kao najhrabriji čin u poslednje dve decenije.
Razmislim ja malo o svemu tome....Ma ovde bre ništa više nije normalno. Ako nam je poljubac dvoje mladih ljudi koji su (gle čuda) uspeli izaći iz nacionalnog tora - senzacija, pa ne znam….Jao nama.

12.03.2013. Utorak

Danas je taj dan. Danas je parada.
Danas je dan kada se u pristojni svet uvuče fukara, kada se nad zločinom okupe i lešinari i saučesnici u zločinu. Danas je onaj dan koji je savršen da se o njemu govori iako se o uglavnom uspešno ćuti. Prezirem datumske pogodnosti. Danas je dan kada je zaćutao onaj koji je govorio. A mi nemamo takvih mnogo.
Svakog dvanaestog marta mi je pomalo neprijatno na neki čudan način. Kao kada prijatelji kod kojih ste u poseti odluče po guzici istabati decu, tako nekako. Tu ste gde ste, hoćete nešto da uradite da prestane, ne znate šta i kako i pritom vam je užasno neprijatno – izleteti samo ne možete.
Neprijatno zbog svog lešinarenja u kome su se izmešali i crni i beli i čisti i prljavi i više ne znate ko je ko.
Ivica Dačić i prvi potpredsednik Vlade zadužen za korupciju i ministar odbrane, položili su vence na mestu na kome je Zoran Đinđić ubijen. Ne znam ni kako bih to prokomentarisao. Ustvari znam, nego bolje ne...
Predsednik Srbije je za to vreme kod starog poštovaoca ljudskih prava, kolege Lukašenka. Njih dvojica su mislili da unaprede malo saradnju u sferi medija!? OK.
Demokratska stranka je naprasno odlučila da „ŠETA“. Na stranu šta ja inače mislim o šetnji, ali zar nije sasvim legitimno pitanje – šta se to desilo pa odlučiše i oni poći i pozvati (kako se to kaže) simpatizere?
Desetogodišnjica je dobra da se počne ili šta? Hoće li to sprati teret odgovornosti za i dalje skrivenu političku pozadinu ubistva? Hoće li izbrisati „gutanje“ slike Slobodana Miloševića u kabinetu jednog od ministara u prethodnoj vladi? Hoće li slike zagrljaja usled oduševljenja potpisanim pomirenjem sa nereformisanim SPS-om nestati iz glava ljudi? Na kraju krajeva, hoće li ih abolirati za to nesrećno prepuštanje jednog od NAJBITNIJIH sektora kao što je obrazovanje bilo kome ko digne ruku? A diže je vazda Žarko Obradović.
Rezultat svega jeste činjenica da su novim klincima Slobodan Milošević i Zoran Đinđić prilično apstraktne osobe iz sveta koji ih baš i ne zanima. Verujem da kada bi se napravilo neko istraživanje među srednjoškolcima o vrednosnim stavovima koje imaju o ova dva čoveka, od rezultata svima bi bilo mar malo neprijatno. Osim Milutinu Mrkonjiću i Vulinu. To je direktna krivica Demokratske stranke za koju će nam budućnost tek ispostaviti račun. Deca rastu.

13.03.2013. Sreda

Prošla je šetnja i svi su ponovo seli. Dok neki ljudi za ideju šetaju svaki dan. I hvala im.
Danas mi valja uraditi mnogo stvari sa kojima kasnim. Dogovorio sam intervju koji mi je nedostajao za emisije o procesu suočavanja sa prošlošću koje Vojvođanski građanski centar emituje već neko vreme na Javnom servisu Vojvodine i kao da sam planinu prevalio jer me je dosta pritiskao rok. Isto je tako bilo i prošle srede koju sam čitavu proveo na relaciji Sarajevo – stanica Centrotrans Istočno Sarajevo. Paklena sreda.
Njoj su prethodili sjajnih pet dana u mom omiljenom gradu. Pet dana, sa nekoliko odličnih intervjua, starim prijateljima sa kojima sam se uspeo videti i predstavom Tajna džema od malina u Sarajevskom ratnom teatru koja je blago rečeno neverovatna. Svi bi kroz nju trebali… Morali upoznati Karima Zaimovića.
Elem, te srede koju pominjem sam propustio jedan autobus za Novi Sad zbog sopstvene nepromišljenosti, drugi zbog pogrešne informacije dobijene na staničnom šalteru za informacije. Onda je nastala drama u pokušajima da nađem ikakav prevoz u ovom pravcu, ka Srbiji. Ništa. E to je super pokazatelj kako smo i gde dve decenije nakon brlje koja je napravljena. Kad se osećate kao da putujete iz Singapura za Novi Sad, a ne Sarajeva.

Ove srede su u Novom Sadu otvoreni Antićevi dani u Kulturnom centru Novog Sada. Htedoh da prokomentarišem neki link koji je ova ustanova okačila na svoju zvaničnu stranicu, ali se setih da mi to nije dozvoljeno jer novi, ćirilizovani administrator, sporadično blokira građane čiji se komentari baš ne dopadaju novom direktoru ove ustanove kulture, gospodinu Fajgelju. Samoproklamovanim čuvarem ćirilice koje košta 10.000 evra. Čoveku koji svojim najvećim podvigom smatra uspostavljanje Međunarodne inicijative za praćenje antisrbizma, koji čak ni skrnavim Dverima nije bio dobar. Ovde je tako najlakše. Ne dopada ti se šta ti neko govori, iako te u suštini on plaća, ti mu lepo zalepiš usta i to je to – malo ko će se pobuniti.
U skladu sa današnjim danom, gospodinu Fajgelju i Trećoj Srbiji koja ga je donela toplo preporučujen pesmu Mike Antića – Vojvodina. Verujem da se može naći i na ćirilici.

14.03.2013. Četvrtak

Dan je toliko odvratan da na ovoj ulici nema nikog sem mene i Bese kojoj dobro dođe ovakav dan da bez povodca malo provršlja novosadskim ulicama jer komunalaca nema da nam uzmu pet hiljada dinara. Ceo dan ću provesti u kancelariji, nekad je tamo najbolje.
Tu i tamo na internetu pročitam da su se Srbija i Kosovo dogovorili i da se nisu dogovorili. O čemu…? Ne zna niko.
Završavam posao na kome radim dve godine ili bi se moglo reći da ga tek počinjem. Sve u svemu, veliki korak je napravljen i mnogo sam ponosan na ljude sa kojima radim. Mislim da zbog njih verujem da spakovati kofere i pobeći sa ovog prostora glavom bez obzira nije najbolje rešenje, da ima šanse za promenu stvari. Ljudi koji ne ćute. Jer šta si kad ćutiš, ako ne učesnik onoga što se dešava čak iako se ne slažeš sa tim?
U poslednje vreme, Vojvodina je loše mesto za ćutati jer fabrike rade punom parom. Nažalost ne one koje oživljavaju skoro zaboravljenu industrijsku proizvodnju i zapošljavaju radnike osiromašene Vojvodine, već one druge, koje proizvode isključivo spinove i maglu. Maglu koja zaklanja pogled sa Fruške Gore, i koja ne dozvoljava da se racionalno i svedeno pokuša organizovanje diskusije o tome, šta je nama Vojvodina, kuda ide i čemu služi (a uz to i ne radi). Ponovo se ovde vrte priče o nacionalnim identitetima, a teškom mukom sačuvan suživot građana Vojvodine i u onim vunenim vremenima od pre dve decenije, ponovo dobija nove izazove. Pomenute fabrike proizvode instant smešu, zgotovljenu po ukusima opet onih koji ne vide dalje od svog čopora, da je pokušaju razneti još po nekome i još nekome…
U takvoj atmosferi, napredni klubovi nazadnih ideja traže da se ukine Autonomna pokrajina Vojvodina, sa svim njenim organima.
Kao da imaju šta da ukidaju.
Za čas smo opet u mitovima nesvesni kuda ide svet, koji svoje mitove ostavlja u knjigama i drugim umetničkim delima i zašto taj svet treba slediti.
Ne podgrevati mitove, kako bi se tako reciklirani koristili opet, po poznatim obrascima.
Ni mitove, ni jogurt. Stvara mučninu, a i nije zdravo.

15.03.2013. Petak

Sneg, puno snega. I zima je.
Svake godine se ponadam da je više nema kada naiđe par lepih dana. Svake godine me prevari. Voleo bih malo Španije.
Kafa, dve, i sređivanje svega što sam napisao u prethodnoj nedelji. Uvek mi je bilo čudno da čitam spostveno pisanje u formi dnevnika.
Večeras idem do roditelja, mislim da nisam bio kod njih mesec dana, čini se i duže. Majka za koji dan kreće na neki put u inostranstvo pa je ponovo hvata manija organizovanja svega jer neće tu biti čitavih 5 dana. Danas i Marko postaje punoletan i što se mene tiče, ovaj vikend je podređen samo njemu.