Pored Vojislava Šešelja, i drugi haški optuženik, Goran Hadžić pušta se pre kraja sudjenja na privremenu slobodu iz haškog pritvora zbog teškog zdravstvenog stanja. Ali, za razliku od Šešelja, Hadžićevo puštanje i boravak u Srbiji je po striktnim pravilima Tribunala. Ne dovodeći u pitanje humanitarne razloge ovih odluka Tribunala, postavlja se pitanje da li zbog besmisleno dugih sudskih procesa i neopravdano dugog čekanja na izručenja optuženih, pravda za mnoge žrtve ostaje nedostižna, a kazna za mnoge zločince prazna pretnja.
Garanciju za Gorana Hadžića obolelog od karcinoma na mozgu dala je Vlada Srbije, predstavnik vlasti odnosno policije će biti u njegovoj pratnji od kako izadje iz Ševeningena ( u utorak uveče ili najkasnije u sredu 15. aprila) pa sve dok ne stigne na svoje odredište u Novi Sad. Izabrani lekar iz Doma zdravlja dobiće njegovu zdravetvsenu dokumentaciju. Hadžić se mora pridržavati strogih pravila, boravak isključivo u Novom Sadu, svakodnevno javljanje policiji, zabrana komunikacije sa svedocima ili medijima. Ukoliko prekrši neko od pravila, privremena sloboda biće mu ukinuta. Nataša Kandić iz REKOM-a kaže da su slučajevi puštanja na uslovnu slobodu bez konačne presude teško obolelih haških optuženika Šešelja i Hadžića, kao i prethodni prekinuti procesi zbog smrti optuženih, posledice besmilseno dugih sudjenja:
“Očito da Haški tribuna ne želi da postane mesto za umiranje onih koji su optuženi. Sudjenja ne smeju da se odugovlače, inače krivična pravda postaje potpuno besmislena. Imaćemo činjenice ali bez pravnih odluka. Celu krivičnu pravdu na ovaj način možemo dovesti u pitanje odugovlačenjem postupka.”
Za razliku od Vojislava Šešelja koji je pušten uz nejasne uslove, odnosno i pored toga što je otvoreno govorio da neće poštovati nikakva haška pravila, pa to i svakodnevno potvrdjuje rugajući se Tribunalu i ponavljajući da ga je pobedio, pa sve do odbijanja da se povinuje novoj odluci i vrati u Ševeningen, sa Hadžićem stvari stoje drugačije. On je sam tražio privremeni povratak u zemlju radi nastavka lečenja.
Podsetimo, Goran Hadžić se skrivao pošto mu je dojavljeno 2004. godine da je stigao zahtev za njegovo hapšenje, izručen je Tribunalu tek sedam godina kasnije, 2011. kada se u Hagu izjasnio da nije kriv ni po jednoj optužnici. Oktobra 2014. privremeno je prekinuto suđenje zbog lošeg zdravstvenog stanja optuženog. Sonja Biserko, predsednica Helsinškog odbora Srbije za naš program kaže da ratni dogadjaji u Hrvatskoj nisu dobili pravi epilog pred Haškim sudom:
„Veoma je neobično da toliko dugo traje taj slučaj pred Haškim tribunalom zato što su već svi slučajevi, znači Babiću, Martiću i vukovarskoj trojki dokazani mnogi od tih navoda kojim se on tereti. Neobično je da sa njim nije napravljen dogovor kao što je inače slučaj sa nekima u prethodnim situacijama. Mislim da je tu Tužilaštvo propustilo priliku. Bilo je govora o tome ali se kasnije od toga odustalo, ne znam iz kojih razloga. Njegovo puštanje na slobodu: ti razlozi koji su naveli.... objektivno je bolestan kao i Šešelj. Možda će ovde lečenje biti adekvatnije s obzirom na to da su u svojim porodicama. Međutim, ostaje pitanje kako će se uopšte završiti sva ta suđenja koja se odnose na Hrvatsku. Zato što nijedno suđenje zapravo nije dovedeno do kraja. Nemate nekako zaokružene priče o onome šta se dešavalo u Hrvatskoj. Nema optužnice za vrh jugoslovenskog predsedništva i armije. Pa svi ovi slučajevi polako otpadaju ili se stavljaju na stend baj“, smatra Sonja Biserko iz Helsinškog odbora za ljudska prava.
Odluku Tribunala da pusti na privremenu slobodu Gorana Hadžića, usred lošeg iskustva sa njegovim prethodnikom Vojilsavom Šešeljem, objašnjenu humanitarnim razlozima razumeju i oni koji sada već decenijama čekaju presude najodgovornijim za počinjene zločine u Hrvatskoj. A medju njima je svakako i Goran Hadžić koji je od magacionera vrtoglavim usponom, kakav je jedino moguć u smutnim vremenima, postao prvi čovek dela Hrvatske koja je proglašena Republikom Srpskom Krajinom. Nataša Kandić:“Goran Hadžić je postavljen na najviše pozicije u trenutku kada je bila aktuelna opcija stvaranja saveza srpskih država“ kaže Nataša Kandić objašnjavajući meteroski uspon nekih ljudi na ratnim područjima bez ikakve političke težine: ”U Srbiji su u vreme rata, posebno te 1991. godine u srpskoj zajednici u Hrvatskoj postavljani ljudi koji su služili za sprovodjenje odluka donošenih u Srbiji.”
Ministar hrvatskih branitelja Predrag Matić rekao je povodom slučaja Hadžić da "Hag pokazuje humanost prema ljudima koji su teško oboleli, iako ti ljudi nisu 90-ih pokazivali humanost prema svojim žrtvama.” Matić je aludirao na ono po čemu će Goran Hadžić i njegova tadašnja samoproglašena vlada, kako kaže Nataša Kandić, ostati zapamćeni: odluka da se zarobljenici iz vukovarske bolnice predaju prekim sudovima, što je praktično značilo likvidaciju.
Jezikom haške optužnice, Hadžiću se sudi zato što je kao predsednik Vlade samoproglašene Srpske autonomne oblasti Slavonija, Baranja i zapadni Srem a nakon toga kao predsednik takozvane Republike Srpske Krajine, učestvovao u udruženom zločinačkom poduhvatu čija je svrha da se silom trajno ukloni većina hrvatskog i drugog nesrpskog stanovništva iz velikog dela Republike Hrvatske s ciljem da to postane deo nove države pod srpskom dominacijom. Hadžić se tereti za progone na političkoj, rasnoj i verskoj osnovi; istrebljenje, ubistvo, zatvaranje, mučenje, deportacije i prisilno premeštanje, pljačkanje javne ili privatne imovine...
Iz rata je izašao, kako pišu domaći mediji, kao bogat čovek. Od poslova za koje javnost zna, bavio se trgovinom drvenom gradjom, a zatim, kad je postao gradjanin Novog Sada dobio dobro plaćen posao u Naftagasu. Njegova porodica, kažu, ima pozamašnu imovinu. Uostalom, rat je za mnoge “patriote” sa puškom, opskurne likove koji su postajali ratne vodje, bio unosan biznis u čijim su plodovima još dugo posle rata uživali. A onda je neke od njih sustigla haška optužnica, mnoge i bolest, koja se potom isprečila pravdi.
