Dejtonski sporazum je prekinuo rat u Bosni i Hercegovini, ali nije obezbedio uslove za trajan i stabilan mir - izjavio je jednom prilikom i sam njegov tvorac, nekadašnji američki izaslanik za Balkan, Ričard Holbroke. Entitetske linije, određene Dejtonskim ustavom, nakon surovog, prethodno izvršenog etničkog čišćenja, poklapaju se sa etničkim linijama podela i ta etnička ukopanost onemogućava stvaranje temelja za izgradnju funkcionalne države. Već etablirani, niži nivoi entitetske vlasti, svaki pokušaj međunarodne zajednice da deo suverenosti prenesu na organe centralne države, tumače kao nameru da se ukinu entiteti i Dejtonski sporazum.
Najglasniji dejtonski „ustavobranilac“ svakako je premijer Republike Srpske, Milorad Dodik, koji ne pristaje da prenese ni pedalj entitetskih ovlašćenja na centralne državne organe zemlje, uprkos tome što Bosna i Hercegovine, zbog ugrađene dejtonske blokade, ne može da funkcioniše kao normalna država, pa se tako našla na začelju regionalne kolone na putu ka evro-atlantskim integracijama.
Istoričar Nikola Samardžić ocenjuje da je Dejtonski sporazum ponovio paradigmu raspada Jugoslavije:
„Dejtonski mirovni sporazum je zapravo legalizovao etnička čišćenja, koja su dovela do novih etničkihodnosa na prostoru Bosnu i Hercegovine, tako što su Bošnjaci proterani iz istočnog dela, a Srbi su nestali u najvećim bosansko-hercegovačkim gradovima, iz Sarajeva i Mostara, u čijoj su istoriji, u poslednja tri veka, imali izuzetno značajno mesto. U tom smislu Dejtonski mirovni sporazum nije mogao da proizvede dovoljno blagotvorne posledice jer je nastao u jednoj situaciji ravnoteže snaga, koja je bila nepovoljna za sve strane učesnice. Dejtonom su SAD i Evropska unija legalizovale etničko čišćenje i genocid, tako da se mi danas suočavamo sa konceptom Bosne i Hercegovine koji je potpuno neodrživ, budući da njene centralne institucije ne funkcioniše, one su u namernoj blokadi koju sprovodi Banja Luka. Tu je i jedna frustriranost bosanskih Srba, koji smatraju da im kosovski presedan daje pravo da se otcepe od Bosne i Hercegovine i priključe Republici Srbiji.“
Aleksandar PopovJoš 2005. godine, obeležavajući desetu godišnjicu Dejtonskog sporazuma u Sarajevu, Igmanska inicijativa je konstatovala da taj sporazum nije obezbedio uslove za trajan i stabilan mir, kaže Aleksandar Popov, član rukovodstva ove regionalne nevladine organizacije i predsednik novosadskog Centra za regionalizam:
„Baš te godine je bio pokušaj od strane velikih sila da se izmeni Dejtonski sporazum u pravcu stvaranja funkcionalne države Bosne i Hercegovine. Na žalost taj pokušaj je propao jer dva poslanika, baš Bošnjaka, nisu glasali za to da se promjeni Dejtonski ustav i sada imamo stanje kakvo imamo. U međuvremenu je međunarodna zajednica propustila priliku da pacifikuje stanje u Bosni i Hercegovini, time što bi omogućila da politički lideri ne mogu da izazivaju stalne krize, mislim na Silajdžića i Dodika. Vidim izjavu američkog ambasadora u Bosni i Hercegovini da se Bosna nalazi u jednoj beznadežnoj situaciji. Četrnaest godina nakon Dejtonskog sporazuma stanje u Bosni i Hercegovini je veoma teško, unutrašnja kriza traje, a međunarodna zajednica ne zna šta da uradi. Butmirski proces traje već neko vreme, ali ne daje baš nikakve rezultate.“
Da li susedi Bosne i Hercegovine, pre svega Srbija, koja je i potpisnica Dejtonskog sporazuma, svojim činjenjem i nečinjenjem produžavaju stanje blokade Bosne i Hercegovine? Da li Beograd specijalne veze sa Banja Lukom koristi kao šansu da dodatno oslabi Bosnu i Hercegovinu?
Aleksandar Popov:
Foto: Midhat Poturović„Ne samo ja, nego i šira javnost u regionu, a mislim da i Evropska unija to tako tumači, da Srbija zloupotrebljava deo iz Dejtonskog sporazuma koji se odnosi na pravo na specijalne veze. To se pokazuje u više navrata. Jedan od loših gestova u tom pravcu je bilo i otvaranje škole Srbija na Palama, gde je predsednik Tadić zaobišao Sarajevo i otišao direktno na Pale. Jednom prilikom ranije to isto je uradio Koštunica, kada je otišao u Trebinje na otvaranje groba Jovana Dučića. Podrška premijeru Dodiku i nekim njegovim najavama, ili izjavama, koje u dobroj meri ne idu u pravcu stvaranja Bosne i Hercegovine kao funkcionalne države nagoveštava da Srbija zloupotrebava te specijalne veze. U svakom slučaju mislim da bi u interesu Srbije bilo da se i ona ponaša konstruktivnije i da na taj način postane stub sigurnosti u regionu.“
Bivši američki izaslanik za Balkan, Robert Gelbard, pre nekoliko dana je izjavio da je veoma razočaran onim što se događa u Bosni i Hercegovini, naglasivši da posebno razočarava nedostatak novog liderstva:
„To su ljudi istih osobina kao i oni koje sam upoznao i sa kojima sam razgovarao kada sam bio izaslanik predsjednika SAD za Balkan – Dodik, Silajdžić. Tihić je relativno dobar, ali gdje je mlađa generacija? To me strašno brine jer se ne vidi kuda ta zemlja ide. Jako mi je žao naroda u Bosni jer su njihove vođe ostale zaglavljene u svojim navikama iz ranih devedesetih”.
Otuda Nikola Samardžić smatra:
„Da prioritet Beograda, Zagreba, Evropske unije i SAD-a treba da bude uklanjanje Dodika i Silajdžića, kao političkih činioca u Bosni i Hercegovini. Kako će to uraditi, oni to najbolje znaju. Mislim da je to prioritet i Beograda.“
Da li Beograd, srednjoročno ili dugoročno, ispod stola, strpljivo kombinujući, koristeći kanal specijalnih veza sa Banja Lukom, radi na tome da kompenzuje gubitak Kosova Republikom Srpskom?
Aleksandar Popov:
„Mislim da je takva konstrukcija u praksi neizvodljiva jer bi dovela do velikih problema u regionu. Na žalost to visi u vazduhu, a da se dovoljno ne demantuje do strane naših zvaničnika, pa to dovodi i do remećenja ukupnih odnosa u regionu. Mislim da bi Srbija trebala da neguje specijalne veze sa Bosnom i Hercegovinom kao celinom. Nedavno smo uputili zahtev vladama zemalja regiona, među kojima je i Srbija, da podrži kod Evropske unije Bosnu i Hercegovinu, da i ona dođe na belu šengensku listu, čime bi se doprinela unutrašnja stabilnost Bosne i Hercegovine, a samim tim stabilnost regiona u celini. Nadam se da će taj naš apel naići na odjek i kod vlade Republike Hrvatske, Crne Gore, Makedonije, ali i Srbije. Premijeru Cvetkoviću smo direktno uputili ovaj apel.“
Najglasniji dejtonski „ustavobranilac“ svakako je premijer Republike Srpske, Milorad Dodik, koji ne pristaje da prenese ni pedalj entitetskih ovlašćenja na centralne državne organe zemlje, uprkos tome što Bosna i Hercegovine, zbog ugrađene dejtonske blokade, ne može da funkcioniše kao normalna država, pa se tako našla na začelju regionalne kolone na putu ka evro-atlantskim integracijama.
Istoričar Nikola Samardžić ocenjuje da je Dejtonski sporazum ponovio paradigmu raspada Jugoslavije:
„Dejtonski mirovni sporazum je zapravo legalizovao etnička čišćenja, koja su dovela do novih etničkih
Dejtonom su SAD i Evropska unija legalizovale etničko čišćenje i genocid, tako da se mi danas suočavamo sa konceptom Bosne i Hercegovine koji je potpuno neodrživ
„Baš te godine je bio pokušaj od strane velikih sila da se izmeni Dejtonski sporazum u pravcu stvaranja funkcionalne države Bosne i Hercegovine. Na žalost taj pokušaj je propao jer dva poslanika, baš Bošnjaka, nisu glasali za to da se promjeni Dejtonski ustav i sada imamo stanje kakvo imamo. U međuvremenu je međunarodna zajednica propustila priliku da pacifikuje stanje u Bosni i Hercegovini, time što bi omogućila da politički lideri ne mogu da izazivaju stalne krize, mislim na Silajdžića i Dodika. Vidim izjavu američkog ambasadora u Bosni i Hercegovini da se Bosna nalazi u jednoj beznadežnoj situaciji. Četrnaest godina nakon Dejtonskog sporazuma stanje u Bosni i Hercegovini je veoma teško, unutrašnja kriza traje, a međunarodna zajednica ne zna šta da uradi. Butmirski proces traje već neko vreme, ali ne daje baš nikakve rezultate.“
Srbija zloupotrebljava specijalne veze
Da li susedi Bosne i Hercegovine, pre svega Srbija, koja je i potpisnica Dejtonskog sporazuma, svojim činjenjem i nečinjenjem produžavaju stanje blokade Bosne i Hercegovine? Da li Beograd specijalne veze sa Banja Lukom koristi kao šansu da dodatno oslabi Bosnu i Hercegovinu?
Aleksandar Popov:
Bivši američki izaslanik za Balkan, Robert Gelbard, pre nekoliko dana je izjavio da je veoma razočaran onim što se događa u Bosni i Hercegovini, naglasivši da posebno razočarava nedostatak novog liderstva:
„To su ljudi istih osobina kao i oni koje sam upoznao i sa kojima sam razgovarao kada sam bio izaslanik predsjednika SAD za Balkan – Dodik, Silajdžić. Tihić je relativno dobar, ali gdje je mlađa generacija? To me strašno brine jer se ne vidi kuda ta zemlja ide. Jako mi je žao naroda u Bosni jer su njihove vođe ostale zaglavljene u svojim navikama iz ranih devedesetih”.
Otuda Nikola Samardžić smatra:
„Da prioritet Beograda, Zagreba, Evropske unije i SAD-a treba da bude uklanjanje Dodika i Silajdžića, kao političkih činioca u Bosni i Hercegovini. Kako će to uraditi, oni to najbolje znaju. Mislim da je to prioritet i Beograda.“
Da li Beograd, srednjoročno ili dugoročno, ispod stola, strpljivo kombinujući, koristeći kanal specijalnih veza sa Banja Lukom, radi na tome da kompenzuje gubitak Kosova Republikom Srpskom?
Aleksandar Popov:
„Mislim da je takva konstrukcija u praksi neizvodljiva jer bi dovela do velikih problema u regionu. Na žalost to visi u vazduhu, a da se dovoljno ne demantuje do strane naših zvaničnika, pa to dovodi i do remećenja ukupnih odnosa u regionu. Mislim da bi Srbija trebala da neguje specijalne veze sa Bosnom i Hercegovinom kao celinom. Nedavno smo uputili zahtev vladama zemalja regiona, među kojima je i Srbija, da podrži kod Evropske unije Bosnu i Hercegovinu, da i ona dođe na belu šengensku listu, čime bi se doprinela unutrašnja stabilnost Bosne i Hercegovine, a samim tim stabilnost regiona u celini. Nadam se da će taj naš apel naići na odjek i kod vlade Republike Hrvatske, Crne Gore, Makedonije, ali i Srbije. Premijeru Cvetkoviću smo direktno uputili ovaj apel.“
