Pre 25 godina potpisan je Kjoto protokol kao prvi međunarodni pravno obavezujući sporazum za borbu protiv klimatskih promena.
Tome je prethodila Okvirna konvencija Ujedinjenih nacija o klimatskim promenama (UNFCCC) usvojena 1992.
Ovo pitanje počinje ozbiljnije da se razmatra krajem 1980-ih jer se sve više uviđao negativni učinak rastuće koncentracije gasova sa efektom staklene bašte.
Prema Međuvladinoj komisiji za klimatske promene, koju su osnovali Program Ujedinjenih nacija za životnu sredinu i Svetska meteorološka organizacija 1988. godine, dugoročni efekti su višestruki:
- porast nivoa mora širom sveta, što bi rezultiralo poplavama obalnih područja i mogući nestanak nekih ostrvskih država,
- otapanje glečera i arktičkog permafrosta,
- povećanje ekstremnih vremenskih nepogoda, kao što su poplave i suše,
- povećan rizik od izumiranja 20 do 30 odsto svih biljnih i životinjskih vrsta.
Zbog toga je godinu dana ranije 1987., potpisan Montrealski protokol kojim su se zemlje obavezale da postupno ukinu upotrebu freona (CFC) - hemikalije koja se koristi u frižiderima i klima-uređajima a koja uništava ozonski omotač.
To je dovelo do proširenja rupa u ozonskom omotaču, pa ultraljubičasti zraci ugrožavaju zdravlje ljudi.
Prema izveštaju Agencije Ujedinjenih nacija za zaštitu životne okoline, ostvareni su impresivni rezultati.
Kao posledica uklanjanja 99 odsto supstanci koje uništavaju ozonski omotač, ovaj zaštitni sloj iznad Zemlje se obnavlja.
Očekuje se da će se ozonska rupa na Antarktiku zatvoriti do 2060-ih, dok će se drugi regioni vratiti na vrednosti pre 1980-ih još ranije, navodi Agencija UN.
Kjoto protokol u startu bio osuđen na propast
Prema sporazumu koji je potpisan u japanskom gradu Kjoto 11. decembra 1997, razvijene zemlje su se obavezale da smanje emisiju gasova u periodu od 2008. do 2012. u proseku za 5,2 procenata u odnosu na 1990.
Istovremeno, u drugoj grupi su bile zemlje koje nisu imale tu obavezu kako bi se nesmetano ekonomski razvijale u cilju dostizanja bogatijih, nakon čega bi i one morale da režu emisiju gasova.
Kada je Kjoto protokol potpisan, države koje su se obavezale na smanjenje emisije ispuštale su dve trećine gasova na globalnom nivou sa efektom staklene bašte, pa se činilo da će ovaj sporazum imati efekta.
No, prepreke su se pojavile na samom početku, jer su SAD formalno odbacile Protokol 2001, zato što Senat nije želeo da ratifikuje potpis predsednika Bila Klintona.
Deset godina kasnije i Kanada se povukla iz ovog sporazuma. Takođe, on je stupio na snagu tek 2005. kada ga je ratifikovao dovoljan broj zemalja.
Na kraju, 36 razvijenih zemalja se obavezalo na smanjenje emisije.
Međutim, samo 17 njih je ispunilo obećane ciljeve, navodi se u izveštaju Komiteta američkog Senata za životnu okolinu i javne poslove (The United States Senate Committee on Environment and Public Works) iz 2016. godine.
Povećanje umesto smanjenja emisije gasova
Neke zemlje koje su se pridružile Kjotu, poput Islanda, postavile su ciljeve koji su, zapravo, omogućili povećanje emisija, dok su druge, poput Rusije, imale cilj na nuli – tako da se od njih nije zahtevalo da bilo šta čine na ovom planu.
"Isto važi i za Rusiju danas sa Pariskim sporazumom. Rusija je obećala da će redukovati ispuštanje ugljenika za 30 procenata, ali je za osnovu uzela 1990. godinu – a ne sadašnji nivo emisije.
Igrajući se brojkama, to će u Rusiji da poveća emisije u narednih nekoliko godina," navodi se u izveštaju ovog senatskog komiteta.
Drugi, uključujući Japan — zemlju domaćina potpisivanja Kjota — takođe su umesto smanjenja, povećali emisije gasova.
Američki pregovarač o klimatskim promenama početkom 2000-ih, Harlan Votson (Watson) je istakao da su u to vreme samo dve članice EU – Velika Britanija i Švedska – bile na putu da ostvare svoje ciljeve.
On je takođe primetio da je najmanje 15 od tadašnjih 25 članica EU zapravo povećalo svoje emisije od potpisivanja Kjota.
Tako je EU, iako jedan od najvatrenijih pobornika smanjenja emisije gasova, jedva ostvarila polovinu ciljeva preuzetih sporazumom iz Kjota.
Sveukupno, emisija gasova je do 2012. povećana za 38 odsto u odnosu na 1990, jer su u međuvremenu, zemlje poput Kine, Indije i Brazila su sa ubrzanim ekonomskim razvojem znatno povećavale njihovo ispuštanje, tako da je Kina sada najveći zagađivač na svetu.
Zbog svega toga, kada je istekao ugovor iz Kjota 2012, zemlje koje su se obavezale na redukcije bile su, po rečima Endrju Lajta (Andrew Light), analitičara Instituta za svetske resurse (the World Resources Institute), odgovorne tek za četvrtinu emisije gasova na globalnom nivou, što ni izbliza nije bilo dovoljno da se ublaže klimatske promene.
Utopija postala realnost
Ipak, kada je reč o obnovljivoj energiji, sporazum iz Kjota je promenio "pravila igre", rekao je Karsten Nojhof (Neuhoff) iz nemačkog Instituta za ekonomska istraživanja.
"Godine 2007. svi su još uvek govorili da bi proizvodnja 20 odsto energije u Evropi iz obnovljivih izvora 2020. bila utopija. Danas je to realnost," kazao je Nojhof za Dojče Vele.
"Kjoto nije isključivo odgovoran za ulaganja u energetsku tranziciju, ali je to bio važan podsticaj", dodao je nemački ekspert.
Neuspeli pregovori u Kopenhagenu 2009.
Pokazalo se da je bilo mnogo komplikovanije i teže smanjiti korišćenje fosilnih goriva od postepenog ukidanja CFC-a za frižidere i klima uređaje (koji su imali gotovu zamenu do 1987. godine).
Takođe, da svaki budući sporazum o borbi protiv klimatskih promena apsolutno mora da uključi zemlje u razvoju, pre svega Kinu i Indiju.
Stoga su na pregovorima u Kopenhagenu 2009. godine, predstavnici UN-a pokušali da naprave ugovor koji bi nasledio Kjoto 2012, ali da sve zemlje, bogate i siromašne, preuzmu obaveze.
Ali, ni to nije uspelo. Zemlje poput Kine i Indije bile su spremne da predlože neke akcije, ali nisu htele da se povinuju pravno obavezujućim ciljevima.
Štaviše, insistirale su da bogate zemlje poput Sjedinjenih Država i Evrope snose najveći deo tereta.
Kina, Indija i ostale države u razvoju ističu da su se, pre svega zapadne države, obogatile "sagorevanjem" uglja kroz istoriju.
Stoga su smatrale da je sada "red na njih" kako bi smanjili jaz u razvoju.
Zbog toga su pregovori u Kopenhagenu završeni samo uopštenom rezolucijom.
Put ka Pariskom sporazumu 2015.
Na 18. međunarodnoj konferenciji o klimatskim promenama (COP18) u Dohi u Kataru 2012. godine, delegati su se složili da produže Kjoto protokol do 2020.
Oni su takođe ponovo potvrdili svoje obećanje sa COP17 u Durbanu u Južnoj Africi 2011., da se pripremi novi, sveobuhvatni, pravno obavezujući sporazum o klimi do 2015. koji bi zahtevao od zemalja - uključujući velike emitere ugljen dioksida koje se ne pridržavaju Kjoto protokola (kao što su Kina, Indija i Sjedinjene Države) - da ograniče i smanje emisije ovog i drugih gasova sa efektom staklene bašte.
Novi ugovor, planiran da se primenjuje od 2020. godine, u potpunosti bi zamenio Kjoto protokol.
Nakon fijaska u Kopenhagenu i na kasnijim skupovima, kreatori politike počeli su da traže alternativni pristup.
Jedan od ključnih zaključaka, na čemu su dugo insistirali poznati politikolozi poput Dejvida Viktora (David Victor) i Roberta Kiohejna (Keohane), bio je da je težnja za pravno obavezujućim sporazumom, na neki način, prepreka napretku u borbi protiv klimatskih promena.
Posle niza konferencija zaglibljenih u nesuglasice, delegati na COP21, održanoj u Parizu 2015. godine, potpisali su globalni, ali neobavezujući sporazum o ograničavanju povećanja prosečne svetske temperature na najviše 2 stepena iznad predindustrijskih nivoa, nastojeći da se zadrži na 1,5 °C.
Ovaj pristup je takođe omogućio zemljama da napore u sprečavanju klimatskim promena prilagode svojim okolnostima.
Kako je pisao "Njujork tajms" (The New York Times) 2015., Kina bi mogla da se fokusira na mere za smanjenje zagađenje vazduha u gradovima. Indija na dovođenje solarne energije u sela koja nemaju struju.
Tadašnja američka administracija predsednika Baraka Obame bi mogla da napravi kratkoročni cilj na osnovu postojećih ovlašćenja, tako da nije morala da pristane na obećanje koje Kongres neće podržati.
Do kraja 2015. godine, praktično svaka zemlja je priložila neki plan:
• SAD su obećale da će do 2025. smanjiti emisije gasova sa efektom staklene bašte za najmanje 26 procenata, u poređenju sa nivoima iz 2005. godine, kroz politiku poput Plana čiste energije za dekarbonizaciju elektrana.
• Evropska unija se obavezala da će do 2030. smanjiti emisije za 40 odsto u poređenju sa 1990. godinom.
• Kina je obećala da će njene emisije dostići vrhunac oko 2030. godine i da će do tada dobijati oko 20 odsto električne energije iz izvora bez ugljen dioksida.
• Indija bi nastavila da smanjuje intenzitet korišćenja ugljen dioksida, odnosno njegovo emitovanje po jedinici ekonomske aktivnosti, u skladu sa istorijskim nivoima (iako će ukupne emisije rasti).
Tako je ovaj poznati sporazum, koji je potpisalo svih 196 potpisnica UNFCCC-a, efektivno zamenio Kjoto protokol.
Predviđena je revizija napretka svakih pet godina i uspostavljanje fonda od 100 milijardi dolara do 2020. godine u cilju pomoći zemljama u razvoju da usvoje tehnologije koje ne proizvode gasove sa efektom staklene bašte.
Problem 'slobodnog jahača'
Međutim, mnoštvo je prepreka na tom putu. Tako je ubrzo po stupanju na dužnost, predsednik SAD Donald Tramp povukao svoju zemlju 2017. iz Pariskog sporazuma.
Takođe, neki eksperti, poput Vilijama Nordhausa (William Nordhaus) sa Univerziteta Jejl, smatraju da su klimatske promene takozvani free rider problem (slobodni jahač), u ovom slučaju nejednako podnošenje tereta.
Stoga je glavni uspeh ovogodišnje konferencije o klimi (COP27) u Egiptu, dogovor o stvaranju namenskog fonda za finansiranje "gubitka i šteta" od klimatskih promena koje su pretrpele "posebno ranjive zemlje", nakon što su bogate zemlje dugo oklevale da prihvate taj mehanizam.
Istovremeno, na ovom skupu se pokazalo koliko je komplikovano smanjivanje i odustajanje od fosilnih goriva, naročito za zemlje kojima donosi gro prihoda, ili najvećim potrošačima.
Zato su mnoge, pre svega Kina i Saudijska Arabija, blokirale usvajanje ključnog predloga za postepeno ukidanje svih fosilnih goriva, ne samo uglja. Situaciju usložnjava i energetska kriza izazvana ruskom agresijom na Ukrajinu.
Uprkos izvesnim pomacima, kako je rekao generalni sekretar UN-a Antonio Gutereš (Guterres) na otvaranju samita u Egiptu, svet se bori za klimatski opstanak, te da se nalazi na 'autoputu do klimatskog pakla'.
To znači da su svi dosadašnji napori nedovoljni da se spreči globalno zagrevanje, uključujući i Kjoto protokol iz 1997.
Ipak, on je bio prvi, važan korak u globalnoj klimatskoj diplomatiji.
