Toksični svet

Javni govor i politički odnosi u svetu su sve zagađeniji, pa je “toksično” (toxic) reč ove godine prema odabiru “Oksford univerziti presa” (Oxford Univeristy Press). Među ozbiljnim kandidatima je bio i termin “pravljenje nekoga ludim” (gas-lighting).

S obzirom da je prethodne godine reč godine bila “lažne vesti”, a u 2016. “post-istina”, to pokazuje da je u komunikaciji sve više strasti, uključujući netrpeljivost pa i mržnju, zatim laži i podmetanja, a sve manje istine, argumenata, poštovanja prema drugome i tolerancije, koji bi trebalo da budu ključni element političke kulture u demokratiji, na koju se svi tako zdušno pozivaju.

Zato raste nepoverenje građana prema političarima jer ne znaju više da li ikome mogu da veruju. Zbog toga je jedno drugo istraživanje, čije rezultate prenosi “Vošington post” (The Washington Post), u kome je analizirano 600 miliona poruka na Tviteru, pokazalo da je ljudima najvažnija ljubav, zatim vreme da se posvete sebi i najmilijima, te dobri odnosi. Najčešće je upotrebljavana rečenica: “Voleo bih da je nekome stalo do mene”.

Naličje te zagađenosti javnog govora i netolerancije, jeste odsustvo konsenzusa o osnovnim vrednostima i principima na kojima bi svet trebalo da počiva i funkcioniše, kao i odsustvo vizije ključnih aktera u suočavanju sa sve ozbiljnijim izazovima sa kojima se čovečanstvo suočava.

U nedostatku te saglasnosti intenzivirano je nadmetanje i surevnjivost velikih sila pre svega SAD sa Kinom i Rusijom o nizu pitanja, počev od Ukrajine, preko Sirije, Južnokineskog mora, zatim sporazuma o ograničenju nuklearnog naoružanja, carina na uvoz. U međuvremenu, EU posrće pod teretom problema kao što su Bregzit, migrantska kriza i protesta nezadovoljnih građana širom kontinenta.

Novi svetski nered

Osim nesaglasnosti, problem današnjeg sveta je i poremećena ravnoteža moći. Naime, od antičkih vremena pa do danas, čovečanstvo je živelo u relativnom miru ako je postojao načelni konsenzus o principima na kojima međunarodni odnosi treba da funkcionišu i balans snaga, kao u slučaju Hladnog rata između SAD i Sovjetskog Saveza. Druga situacija je postojanje super sile koja je u stanju da nametne svoju verziju svetskog poretka, da garantuje njegovo funkcionisanje i predvodi ga. Primer za to je Velika Britanija koja je vešto balansirala takozvanim “Koncertom Evrope” uspostavljenim na Bečkom kongresu 1815. nakon pobede nad Napoleonom, ili SAD u 1990-im posle završetka Hladnog rata.

Problem je što su veoma kratki periodi stabilnosti određenog svetskog poretka, između ostalog, i zbog “Tukididove zamke”. Naime, ovaj slavni starogrčki istoričar je u delu “Istorija Peloponeskog rata” dalekovido zaključio da je “rast moći Atine - te strah koji je to izazvalo u Sparti – učinio rat neizbežnim”.

Taj obrazac se potvrdio više puta kasnije kroz istoriju. Ujedinjenje i uspon Nemačke nakon 1871., narušio je tadašnji balans moći u Evropi što je rezultiralo Prvim svetskim ratom.

Unipolarni svet predvođen SAD-om, stvoren nakon završetka Hladnog rata, sada je u tranziciji i nejasno je šta će se iz njega izroditi. Naime, moć Kine je u usponu. Ona i Rusija nastoje da dovedu u pitanje zapadnocentrični međunarodni poredak.

To je cilj još nekolicine zemalja koje pretenduju da dominiraju u određenim regijama, pre svega Iran i Severna Koreja. Tu su i nedržavni akteri, poput narko kartela i terorističkih organizacija koji predstavljaju ozbiljnu pretnju.

SAD su nastojale da pomire svoje interese i ideale kreiranjem liberalnog međunarodnog poretka, kao mreže isprepletanih i recipročnih odnosa, zamišljenog kao “igra sa pozitivnim ishodom” (positive sum game), u kojoj se dobitak ne ostvaruje na štetu drugog. To je bila zamisao američkih predsednika Vudroa Vilsona, nakon Prvog svetskog rata, potom Franklina Ruzvelta i Harija Trumana posle Drugog svetskog rata, te Džordža Buša Starijeg i Bila Klintona po završetku Hladnog rata.

Međutim, okolnosti su se znatno promenile, naročito nakon finansijske krize 2008. Naime, globalizacija ima i destabilizirajući efekat – počev od klimatskih promena do širenja tehnologije u čiji posed dolaze i oni koji žele da unište postojeći poredak.

“Jačaju nacionalizam i populizam kao rezultat produbljivanja nejednakosti unutar država uzrokovane finansijskom krizom iz 2008., gubitka radnih mesta kao posledica trgovine i razvoja tehnologije, te povećanog priliva protoka migranata i izbeglica i moći društvenih medija da šire mržnju”, navodi Ričard Has (Richard Haas), predsednik Saveta za spoljne odnose (Council on Foreign Relations).

Početkom ove decenije, postojeći sistem je doživeo kolaps, ali se zbog političke blokade ništa nije promenilo. Tadašnji predsednik SAD Barak Obama je pokušao da zaštiti jezgro poretka smanjenjem preteranog širenja SAD na periferiji.

Pobeda Donalda Trampa na predsedničkim izborima i Bregzit 2016. u velikoj meri su označili kraj postojećeg poretka. Za razliku od dosadašnje “igre sa pozitivnim ishodom”, njegova politika se svodi na “nultu igru” (zero sum game”, u kojoj se, kako ističe Gideon Rouz (Rose) u Forin afarsu (Foreign Affairs), dobitak ostvaruje na štetu drugog.

„Tramp daje prednost nadmetanju nad saradnjom, protekcionizmu umesto slobodnoj trgovini, autoritarizmu nad demokratijom. Smatra da mu izborna pobeda dozvoljava da kontroliše celu vladu naredbodavno i hirovito, na isti način na koji kontroliše sopstvenu kompaniju”, ocenjuje Rouz.

Očito je da danas nedostaju državnici vizionari poput austrijskog kancelara Meterniha i šefa britanske diplomatije lorda Kaslera (Castlereagh), koji su dalekovido shvatili da nije moguć trajniji mir u Evropi nakon pobede nad Napoleonom ukoliko se Francuska ne integriše u taj sistem, te su na tome zajedno radili sa njenim ministrom inostranih poslova Taljeranom. Sličan plan je imao Vudro Vilson sa Nemačkom nakon Prvog svetskog rata, ali nije naišao na razumevanje tadašnjih evropskih saveznika, što je verovatno jedan od uzroka uspona Hitlera i izbijanja Drugog svetskog rata. Gubljenje iz vida da živimo u svetu velike međuzavisnosti u kome su mir i prosperitet mogući samo ako se poštuju pravila “positive sum game”, može imati katastrofalne posledice.

Bipolarni, američko-kineski svet

Nakon višedecenijskog uspona, Kina se sve više nameće kao ozbiljan takmac SAD, te se umesto unipolarnog sveta u kome dominira Vašington, sve učestalije govori o bipolarnom svetu u nastajanju u kome se ove dve zemlje bore za premoć. Da li će i kada Kina uspeti da u svim oblastima dostigne i premaši moć SAD, na to pitanje niko ne može pouzdano da odgovori.

Međutim, taj prelazni period će svakako karakterisati napeta koegzistencija i primirje pa i sukobi, jer su interesi dve zemlje protivrečni u gotovo svim oblastima, počev od političkih pitanja kao što su kontrola Južnokineskog mora i Tajvan, preko trgovine, tehnologije i špijunaže.

Kako ističe Gideon Rahman (Rachman) u “Fajnenšel tajmsu” (Financial Times), ove nesuglasice se mogu interpretirati na dva načina. Prvi je da Trampova administracija želi da resetuje odnose SAD i Kine, a drugi da pokušava da blokira njen dalji uspon kao rivalske supersile. Resetovanje odnosa bi trebalo da vodi ka sporazumu dve zemlje o odnosima na novim osnovama. Međutim, drugi pristup da se ometa jačanje Kine dovešće do produbljivanja antagonizma.

Tramp je u više navrata nagovestio da želi “veliki i sveobuhvatni sporazum” sa Kinom na novim osnovama. No, izjave njegovih najbližih saradnika ukazuju da se Vašington sprema za dugoročnu konfrontaciju sa Pekingom. Oni smatraju da su SAD pogrešno shvatile politiku Kine, naivno pretpostavljajući da će sa rastom njenog bogatstva biti obezbeđena njena integracija u svetski poredak zasnovanom na američkim principima. Posledice tih pogrešnih kalkulacija su vidljive u agresivnom kineskom ponašanju – počev od gradnje vojnih baza u Južnokineskom moru do industrijske špijunaže.

“Ove ozbiljne američke primedbe se ne mogu otkloniti tako što će Peking smanjiti tarife na uvoz ili kupovati više soje (iz SAD). Nije realno očekivati da SAD mogu da spreče uspon Kine. Svaki takav pokušaj vodiće opasnom rastu tenzija koje lako mogu završiti ratom. Takođe, nije realistično očekivati da se mogu postići znatne promene u ponašanju Pekinga velikom nagodbom u naredna tri meseca”, ocenjuje Rahman.

Prema nešto optimističnijim analizama bipolarni američko-kineski svet nije na ivici apokaliptičnog rata, jer su ambicije Pekinga mnogo uže nego što na Zapadu procenjuju. Tako profesor Jan Sidong, potpredsednik kineske Asocijacije za studije međunarodne politike, smatra da će se spoljna politika Pekinga umesto potiskivanja SAD sa pozicije najjače svetske supersile, fokusirati na obezbeđivanje uslova za nastavak ekonomskog rasta i izbegavanje otvorene konfrontacije sa Vašingtonom i njegovim najbližim saveznicima.

Međutim, desila se velika promena odustajanjem Trampove administracije od dosadašnje američke tradicije promovisanje svetskog poretka zasnovanog na liberalnim principima. Posledica trampizma, koji dovodi u pitanje vrednost slobodne trgovine i oslanja se na nacionalni suverenitet, jeste neočekivani razvoj događaja: na primer, promena pozicije Japana prema Kini od jedva prikrivenog neprijateljstva ka saradnji, pa je premijer Šinzo Abe tokom posete Pekingu u oktobru potpisao više od 50 ekonomskih sporazuma sa domaćinima.

Međutim, pogrešno su protumačene i neke izjave kineskih zvaničnika o podršci globalizaciji, što bi značilo da ona želi da preuzme ulogu novog zaštitnika globalnog liberalnog ekonomskog poretka u situaciji kada se SAD povlače iz različitih multilateralnih trgovinskih sporazuma. Profesor Sidong ističe da će Kina i ubuduće naglašavati značaj nacionalnog suvereniteta u međunarodnom pravu jer je i dalje podozriva prema mešanju sa strane, pre svega kada je reč o Hong Kongu, Tajvanu i Tibetu, zatim pitanjima kao što su medijske slobode i regulacija sajber prostora. To potvrđuje i nedavna izjava kineskog predsednika Si Đipinga povodom 40-te godišnjice od početka ekonomskih reformi, da se njegova zemlja neće razvijati na štetu drugih država. Međutim, on je dodao da Kini, kao globalnoj sili, niko neće diktirati kako će da se ponaša.

Takav stav će, uz Trampovu politiku, svakako biti dodatni udar na multilateralizam.

“Razlike u ideologiji i sukobljeni interesi u bezbednosti, onemogućiće Peking i Vašington da predvode svet zajedno, a neće imati dovoljno ekonomske ili vojne moći da to čine sami. U meri u kojoj će u takvom svetu postojati multilateralne inicijative, one će biti ograničene na sfere uticaja jedne ili druge strane. U budućnosti američko-kineska bipolarnost neće biti ideološki određena, odnosno neće se ticati suštinskog sukoba oko prirode svetskog poretka, već će pre biti nadmetanje oko tržišta i tehnoloških prednosti,” ističe profesor Sidong.

To znači da će bipolarni američko-kineski svet biti mnogo fluidniji nego za vreme, recimo, Hladnog rata i samim tim nepredvidiviji, a u takvim okolnostima sve su opcije moguće.

EU: Metež kao redovno stanje

EU se suočava sa mnoštvom problema, tako da su previranja i metež postali uobičajeno stanje stvari na starom kontinentu. Francuskog predsednika Emanuela Makrona su, nakon ubedljive pobede na izborima prošle godine, mnogi doživljavali kao novog političara koji će konačno uspeti da, zajedno sa nemačkom kancelarkom Angelom Merkel, odbrani evropski blok od populizma i osnaži ga u borbi sa ozbiljnim izazovima kojima je već godinama izložen. Međutim, godinu dana kasnije Makronova pozicija je poljuljana zbog nezadovoljstva masa njegovim merama.

Merkelova, koja uskoro odlazi sa scene, sve ređe se čuje. U međuvremenu, populizam ne jenjava, a u zemljama, poput Mađarske i Poljske, nastavlja se autoritarna vladavina i tamošnje vlasti se oglušuju na zahteve Brisela o poštovanju vladavine prava.

Populistička italijanska vlada takođe zadaje glavobolje EU, kao i problem migranata. Tu su i spoljašnji izazovi kao što su ruski sajber napadi na zapadne zemlje i ponovno zveckanje oružjem u Ukrajini, zatim sve veće razlike sa SAD-om i prezir koji Tramp pokazuje prema evropskoj politici, te sve očitije nastojanje Kine da pod okriljem investicija na starom kontinentu dođe do najnovijih ali i osetljivijih tehnologija, pre svega u Nemačkoj.

Protest “žutih prsluka” u Francuskoj je lakmus test stanja a pre svega sposobnosti EU da izađe na kraj sa problemima sa kojima se suočava. Makron je pokušao da sprovede reforme neophodne za podsticanje ekonomskog rasta, ali čiji bi teret uglavnom podneo siromašniji deo stanovništva: smanjenje poreza u cilju ohrabrivanja investicija, umanjenje penzija u preglomaznom železničkom sektoru, promene u radničkom zakonodavstvu koje olakšavaju otpuštanje zaposlenih. Dakle, ove tri mere su uglavnom na štetu radnika. U takvoj situaciji, njegov plan za velike javne investicije u dodatno obrazovanje i prekvalifikaciju najugroženijih slojeva, nije naišao na veliki odjek.

Makron se usudio da sprovede reforme, koje njegovi prethodnici nisu, kako bi omogućio ekonomski rast u zemlji, ali, kako ističe francuski ekonomista Lukovik (Ludovic) Subran, “nije shvatio razliku između biti u pravu i uraditi nešto na pravi način. Nije shvatio kako se njegova politika na različite načine odražava na one ‘koji piju pivo i vino’”.

U tipičnom maniru “predsednika bogatih”, Makron kao da je zaboravio kako se njegove mere odražavaju na obične ljude, pre svega na ruralno stanovništvo koje se oseća zapostavljenim. S obzirom da nije imao partiju do izbora za predsednika, onda su mu nedostajali gradonačelnici u manjim mestima koji bi mu predočili raspoloženje naroda, tačnije da će “kraljevski nastup sa visine”, kako je okvalifikovao novinar “Monda” Alen Frahon, odnosno smanjenje poreza bogatima i korporacijama što je u budžetu pokušao da nadomesti povećanjem nameta na dizel i penzije – izazvati gnev naroda, pre svega ruralne radničke klase koja mora da koristi svoje automobile svaki dan jer nema na raspolaganju javni prevoz kao u gradovima, pa ju je ražestilo povećanje cena dizela, bez obzira što je to bilo u funkciji borbe protiv klimatskih promena.

Makron je “mislio da vlada Singapurom, a ne Francuskom – revolucionarnom zemljom”, ističe Fahon.

Populizam simptom, a ne uzrok problema

Francuski predsednik je privremeno odustao od pomenutih mera jer je, sa zakašnjenjem, shvatio da one idu u prilog ultradesničarskom Nacionalnom frontu i ostalim populistima, a borbu protiv njih je označio kao jednu od ključnih tačaka svog programa. I to je začarani krug u kome su se našla današnja društva. Kako se ističe u Manifestu grupe intelektualaca, među njima i čuvenog ekonomiste Tomasa Piketija, Evropa se pokazala nesposobnom da odgovori izazovima s kojima je suočena: rastuće nejednakosti širom kontinenta, ubrzan rast globalnog zagrevanja, priliv izbeglica, strukturni manjak investiranja u javni sektor (pre svega u univerzitete i istraživanja), poreske prevare i izbegavanje poreza.

“Danas je naš kontinent zarobljen između, s jedne strane političkih pokreta čiji se program svodi na progon stranaca i izbeglica, a koji se već sprovodi, dok s druge strane imamo partije koje za sebe tvrde da su evropske, ali koje zapravo i dalje misle da su tvrdokorni liberalizam i širenje konkurencije – na države, firme, teritorije i pojedince – dovoljni da definišu politički projekat. Nikako da shvate da upravo taj nedostatak socijalnih ambicija stvara kod građana osećaj napuštenosti”, navodi se u pomenutom Manifestu.

Dakle, populizam nije uzrok i izvor već simptom problema sa kojim se suočavaju EU i svet. Za jačanje populizma najodgovornije su demokratske snage koje su izneverile temeljne demokratske vrednosti, pre svega jednakost šansi. Ukoliko to ne shvate, onda će to označiti ne samo kraj demokratije, već i EU.