Svetski ekonomski forum u Davosu (SEF) je postao neka vrsta hodočašća za najmoćnije i najbogatije jer ko nije na njemu učestvovao ne može se smatrati važnim igračem na globalizovanoj planeti – kao što svaki istinski vernik žudi da poseti sveta mesta u Meki, Medini, Jerusalimu ili drugde u svetu.
Doduše, pitanje je koliko pripadnika ove elite i sveta glamura zna da je ovo nekada malo planinsko selo najpre postalo poznato kao mesto radnje čuvenog romana Čarobni breg Nobelovca Tomasa Mana, objavljenog nakon Prvog svetskog rata.
U svakom slučaju, najvažnije je koliko ostatak sveta ima koristi od razgovora i dogovora političke i ekonomske elite s obzirom da se isti problemi provlače godinama, a neki čak i pogoršavaju i ne nazire se njihovo rešenje. Kako ističe ekonomista Branko Milanović, poslovna elita će "usputno, na marginama zvaničnog programa, pomenuti monopolski i monopolistički položaj svojih kompanija, kako ucenjuje državne uprave da bi izbegla plaćanje poreza, kako zabranjuje organizovanje radnika u svojim firmama, kako koristi državnu hitnu pomoć za prevoz radnika koji se onesveste od vrućine (zbog štednje na troškovima klimatizacije), kako primorava zaposlene da koriste socijalnu pomoć ili kako se bore za poreske stope od 0 do 12 odsto (od Trumpa do Romneya)".
Takođe, razmeniće iskustva i kako da odlože isplatu nadnica za nekoliko meseci i u međuvremenu najpovoljnije investiraju novac, uštede na standardima zaštite na radu, ili prebace sredstva na ofšor račune na Karibima, konstatuje Milanović.
Klaus Švab, osnivač i izvršni direktor SEF-a, i Bjorn Brend, predsednik te švajcarske neprofitne organizacije, upozoravaju da u trenutku kada svet konačno, ali još uvek skromno, izlazi iz desetogodišnje finansijske i privredne krize, danas je nastupila epoha "mišićavih moćnih lidera i sve nestrpljivijih ekonomski osnaženih država".
"Sve uočljiviji ekonomski oporavak sveta nudi priliku koju ne smemo proćerdati: da se pozabavimo naprslinama globalnih institucija, društva i prirodne sredine koje smo dozvolili. Treba se ozbiljno pozabaviti rizikom od kolapsa međunarodnog poretka. Imamo sredstva i nova naučnotehnološka rešenja da to sprečimo. Iznad svega izazov današnjice je da nađemo volju da sarađujemo radi zajedničke budućnosti", apeluje Švab.
Međutim, on je i pre šest godina upozoravao na ozbiljne probleme sa kojima se svet suočava, ističući čak da "kapitalizmu u sadašnjem obliku nema mesta u svetu oko nas". Švab je tada istakao da bi rešavanje problema u kontekstu zastarelih i odumirućih modela samo bi još više produbilo ponor.
"Nalazimo se u eri temeljnih promena koje hitno zahtevaju nove načine razmišljanja umesto uobičajenih. Imamo opštu krizu morala, nismo voljni da investiramo u budućnost, podrili smo socijalnu skladnost i u opasnosti smo da u potpunosti izgubimo poverenje budućih generacija", upozorio je Švab 2012. godine.
U međuvremenu, "kapitalizam u sadašnjem obliku", koji pominje osnivač Foruma u Davosu, ne samo da i dalje ima mesto, već je još žilaviji, što se najdrastičnije ogleda u konstantnom produbljivanju nejednakosti u svetu. Naime, dok je u vreme izbijanja globalne ekonomske krize 2008. godine jedan odsto najbogatijih posedovalo 42,5 procenata svetskog bogatstva, u 2017-oj ono se uvećalo na 50,1 odsto, navodi se u izveštaju švajcarske banke Credit Suisse. Takođe, 42 najbogatije osobe poseduju imovinu koju ima i siromašnija polovina čovečanstva od 3,7 milijardi ljudi.
Prema istraživanju humanitarne organizacije Oksfam (Oxfam), 82 odsto bogatstva stvorenog prošle godine otišlo je jednom procentu najimućnijih na svetu.
Bogatstvo milijardera je u proseku raslo po stopi od 13 odsto godišnje u periodu od 2006. do 2015. godine, a samo prošle godine njihovo bogastvo je uvećano za 762 milijarde dolara.
Stoga Švabov cilj, koji je postavio 1971. na početku Foruma u Davosu - "da se barem malo popravi svet u kome živimo" – iz ove perspektive izgleda utopistički, jer je pitanje koliko je današnji svet bolji nego onaj od pre 47 godina: pre svega koliko manji ili veći rizik od sukoba, koliko je slobodniji i pravedniji? U najmanju ruku, siromašniji deo planete dao bi negativan odgovor.
Rat verovatniji zbog "politike mišićavih lidera"
Sve veći rizik od sukoba najjačih država sveta zbog rastućeg populizma i nacionalizma, uklljučujući i ekonomski protekcionizam, sajber rata, prirodne kataklizme, migracije, rast nejednakosti – sumorna su slika sveta u 2018, ocenjuje se u Izveštaju Svetskog ekonomskog foruma o globalnim rizicima.
Čak 93 odsto od 1.000 ispitanika-eksperata smatra da ove godine "znatno raste rizik" od sukoba velikih sila koje su sve manje sklone kompromisu. Istovremeno, 79 odsto anketiranih procenjuje da je moguć oružani sukob, pre svega na Korejskom poluostrvu i Bliskom istoku.
U trenutku kada svet konačno, doduše još uvek skromno, izlazi iz desetogodišnje finansijske i privredne krize, nastupila je sezona "politika u kojoj lideri pokazuju mišiće", i sve "nestrljivijih ekonomski osnaženih država". Kao "mišićavi lideri" i "nasrtljive ekonomske sile" koji vode sve agresivniju međunarodnu politiku, označeni su Kina, SAD. Francuska, Japan, Rusija, Turska...
"Na jednoj strani, kineski predsednik Si Đinping se zalaže na ‘veliko podmlađivanje kineske nacije’ kako bi definitivno iza sebe ostavila ‘vek ponižavanja’. U SAD, predsednik Tramp teži da ‘Ameriku ponovo učini velikom’, nakon što je decenijama ‘bila iskorišćavana od drugih’.
Slični pozivi za jačanjem sopstvenih država mogu se videti širom sveta: među njima je nastojanje Emanuela Makrona da ojača poziciju Francuske sa njegovim "jupiterovskim" predsednikovanjem; želja Velike Britanije da ‘povrati kontrolu’ izlaskom iz Evropske unije; sve snažniji nacionalizam u Japanu pod vođstvom Šinzoa Abea; usredsređenost Vladimira Putina na obnovu međunarodnog statusa Rusije na ruševinama Sovjetskog Saveza; erozija pluralizma u Turskoj jer se Redžep Tajip Erdogan obrušava na domaće i međunarodne oponente", navodi se u izveštaju SEF-a.
Veze među državama se podrivaju, a podele unutar društava su sve dublje. Politika je sve polarizovanija - od SAD, preko Evrope do Azije.
Stoga čovečanstvo nema mnogo razloga za optimizam, s obzirom da međunarodni poredak ne raspolaže više jasnim pravilima ni za saradnju niti za rešavanje sukoba. Nepredvidivi potezi lidera i država koji sve više pažnje posvećuju nacionalnim prioritetima predstavljaju dodatni problem jer svet istovremeno sve više pogađaju katastrofalne klimatske promene a problem su i sve učestaliji sajber-napadi u virtuelnom prostoru koji nema zajedničku regulaciju.
Čovečanstvo je razvilo mehanizme kako da ublaži i otkloni tradicionalne rizike. Međutim, "mnogo smo manje kompetentni u suočavanju sa složenim rizicima u međusobno povezanim sistemima koji podupiru funkcionisanje našeg sveta, kao što su organizacije, ekonomije, društva i prirodna okolina", navodi se u izveštaju.
Dakle, radi se o "koktelu" razlitičih rizika zbog kojih ova godina može da bude veoma nepredvidiva i turobna.
"Da budemo iskreni: izgledi za 2018. nisu dobri…da, tržišta rastu i ekonomija nije u tako lošem stanju. Međutim, građani su podeljeni, vlade ne čine mnogo na rešavanju problema, a globalni poredak se raspada", upozorava Jan Bremer (Ian Bremmer), predsednik konsultantske "Evropazijske grupe" (Eurasia Group).
Začarani krug sve veće nejednakosti
Globalna ekonomija se postepeno oporavlja, ali njene blagodeti mnogi još ne osećaju (trickle down effect). Nije problem samo u ogromnom rasponu između plata menadžera velikih korporacija, koje iznose milione dolara, i radnika. Još su veće razlike u raspodeli bogatstva stečenog od renti na imovinu, berzi i drugih poslovnih aktivnosti, što je većini običnih ljudi uglavnom nedostupno.
Tako su plate zaposlenih u Nemačkoj od 2000. godine u proseku povećane samo za 5 odsto, dok su prihodi investicija i drugih biznis transakcija uvećane za 30 procenata!
Mada je jedan od pet ciljeva strategije "Evropa 2020" bio da se smanji broj onih kojima preti siromaštvo za 20 miliona (od 115,9 u 2008-oj godini na 95,9 do 2020.), broj ugroženih raste i u 2015-oj je dostigao 117,6 miliona.
Tome je doprinelo više faktora, pre svega promene na tržištu rada: sve više "atipičnih poslova", uglavnom privremenih i slabo plaćenih; pogoršanje radnih uslova, slabljenje pregovaračke pozicije sindikata. Kako ističe Havijer Lopez u "Social Europe", tržište rada je prestalo da bude stabilan izvor prihoda i prosperiteta za mnoge ljude.
Istovremeno, globalizacija i otvaranje međunarodnih tržišta ostavila je nezaštićenim pojedine tradicionalne i industrijske sektore u zapadnim ekonomijama. Dobit je nejednako i nepravično deljena zbog nedostatka neophodnih mehanizama kompenzacije. Sličan efekat ima i robotizacija i digitalizacija. Takođe, rigorozne mere finansijske konsolidacije, pre svega štednje, oslabile su redistributivnu moć države zbog čega su se milioni ljudi našli u nezavidnoj situaciji.
Na rastući problem nejednakosti ukazuju i oni koji svojim odlukama mogu da utiču na svet u kome živimo. Tako je Barak Obama, dok je bio predsednik SAD, upozorio da je nejednakost "presudni izazov našeg vremena" (2013. godine). Kineski predsednik Si Điping je pozvao 2014. da se "kolač deli korektno". Potom je papa Franjo 2015. podsećao "da je pravedna raspodela plodova zemlje…(božja) zapovest".
I sam Svetski ekonomski forum je u izveštaju za prošlogodišnji skup u Davosu upozorio da "rastuće nejednakosti ugrožavanju globalnu ekonomiju". Tačnije, otežava održivi privredni rast i društvenu mobilnost. Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD) je izračunala da bi smanjenje nejednakosti za takozvani jedan "Gini" poen, pomogla ekonomskom rastu od 0,8 odsto u narednih pet godina. Međutim, trendovi u Evropi su išli u suprotnom smeru pa je između 2005. i 2015, "Gini" koeficijent porastao sa 30,6 na 31.
Filantropija bogatih kao hipokrizija
Začarani krug nejednakosti je počeo još 1970-ih kada su, kako ističe Sandro Skoko (Scocco) iz Instituta "Arena Ide" u Stokholmu, počele da opadaju investicije u realnu ekonomiju i znanje, odnosno ljudski kapital a da rastu ulaganja u politiku, za šta su najupečatljiviji predsednički izbori u SAD. Finansijska podrška političarima u kampanji se kasnije višestruko vratila kroz smanjenje poreza najbogatijima, dok su zbog sve praznijih državnih kasa rezani različiti socijalni programi. Stoga se već sredinom 1990-ih uočilo da je rastuču nejednakost uglavnom izazivala smanjena javna redistribucija bogatstva, a ne tržišne snage, odnosno vrednoća i genijalnost bogatih.
U tom kontekstu, troškove spajanja i ukrupnjavanja velikih korporacija treba posmatrati pre svega kao investiciju za ostvarivanje profita od renti a ne od rasta produktivnosti i proizvodnje. One time kupuju moć da redukuju tržišnu konkurenciju i preusmere dobit ka menadžerima i vlasnicima.
Sve to vodi produbljivanju nejednakosti koja podriva poverenje građana u društvo i državu i smanjuje njihovu podršku demokratskim institucijama. Time se svakako može objasniti uspon identitetske politike i populističkih partija.
I na ovogodišnjem samitu – šesti ili sedmi put po redu – jedna od glavnih tema je nejednakost o kojoj razgovaraju najmoćniji ljudi čije bogatstvo, dostiže hiljadu milijardi dolara. Kako ističe Branko Milanović, nikada se u istoriji do sada nije na jednom mestu okupila tolika suma novca.
"Ipak, iz nekog razloga oni ni ovoga puta neće uspeti da pronađu dovoljno novca, vremena ili lobista za usvajanje politika za koje se zalažu u zvaničnom delu programa: povećanje poreza za 1% najbogatijih i velika nasledstva, obezbeđivanje pristojnih nadnica, smanjenje razlika u dohotku između direktora i radnika, veće ulaganje u državno školstvo, olakšan pristup finansijskim sredstvima za srednju i radničku klasu, ujednačavanje oporezivanja kapitala i rada, suzbijanje korupcije u javnim nabavkama i privatizacijama", ističe Milanović.
Umesto promene neoliberalne paradigme, bogati su skloniji filantropiji. Tačnije, da prepodne stiču bogatstvo pod neravnopravnim uslovima, a popodne da se angažuju u otklanjanju negativnih posledica sistema koji im omogućava da stegnu ogromni imetak – pomažući akcije kao što je iskorenjivanje bolesti i siromaštvo – što je hipokrizija.
Egoizam potiskuje saosećajnost
Pobornici neoliberalne ekonomske ortodoksije trebalo bi da bolje prouče dela rodonačelnika liberalnog kapitalizma i demokratije na čije se ideje pozivaju. Ekonomista ali i filozof morala Adam Smit (Smith) i filozof Dejvid Hjum (David Hume) razvili su u 18 veku koncept "uzajamne saosećajnosti" – sposobnosti da zamislimo sebe u poziciji drugog čoveka.
Smit je u čuvenom delu "Teorija moralnih osećanja" napisao da je ljudska briga za pravdu "glavni stub koji drži čitavu građevinu (društvo). Ukoliko se ukloni, veliko, nenadmašno tkivo ljudskog društva…mora u trenutku da se raspadne na atome". Na pitanje šta čini tržišnu ekonomiju, iz Smitove koncepcije proizilazi da je to tip društva.
Predsednik Irske Majkl Higins (Michael Higgins) podseća da je misliocima iz 18 veka bila strana bilo kakva distinkcija između tržišta i društva. Oni su smatrali da akcije autonomnih pojedinaca treba da rezultiraju proizvodnjom i distribucijom resursa shodno principima pravde u odsustvu centralnog autoriteta za koordinaciju ekonomskih aktivnosti.
Međutim, mesto tog idealistički zamišljenog "saosećajnog" pojedinca sa početaka moderne demokratije – sve više zauzima "samozainteresovana" i "egoistična" jedinka.
Davos: Deo rešenja ili problema
Učesnici Foruma u Davosu ističu njegovu važnost jer omogućava dijalog za rešavanje problema. Međutim, sve je više kritičara koji postavljaju pitanje da li je ovaj skup, kao "vrhovni hram" kapitalističkog slobodnog tržišta kako ga opisuju neki analitičari, izgubio svrhu jer se problemi u svetu produbljuju umesto da se prevazilaze.
Stoga je nakon izbijanja globalne krize 2008. bio organizovan i alternativni samit "Okupirajmo Davos" kao protest zbog okupljanja svetske elite.
"To je veoma nedemokratski skup jer na njemu učestvuju oni koji su izazvali krizu, ali kao i uvek tvrde da oni imaju rešenje za probleme. Nikada se nećemo izvući iz ove situacije jer isti nedemokratski krug ljudi donosi odluke", kazao je 2012. Dejvid Rot (David Roth), predsednik švajcarskih mladih socijalista (JungsozialistInnen Schweiz).
Samjujel Hantigton (Samuel Huntigton) je skovao je 2004. godine termin "čovek iz Davosa" (Davos Man), označavajući njime pripadnike globalne elite koje je kritikovao zbog "neznatne potrebe za nacionalnom lojalnošću, doživljavanja državnih granica kao prepreka koje na (njihovu) sreću nestaju, te tretiranja nacionalnih vlada kao ostataka prošlosti čija je jedina korisna funkcija da olakšaju globalno poslovanje elita".
Na tom globalističkom duhu insistira i kineski predsednik Điping, kao i nova zvezda evropske politike francuski predsednik Emanuel Makron koji je, kako ocenjuju analitičari, otkrio privlačnost poslednje faze tačerizma.
U tom kontekstu, posebno će biti zanimljivo najavljeno učešće predsednika SAD Donalda Trampa poslednjeg dana skupa u petak. Naime, on se protivi globalizmu koji se propoveda u Davosu – zalažući se za politiku "Amerika na prvom mestu", zbog čega se povukao iz Transpacifičkog trgovinskog sporazuma i preispituje ugovor NAFTA sa Kanadom i Meksikom. Istovremeno, nedavno je izdejstvovao drastično smanjenje poreza što će najviše ići u prilog, upravo, globalnoj poslovnoj elilti okupljenoj ove sedmice u ekskluzivnom švajcarskom skijalištu.
Plate, filharmonija i "Čarobni breg"
U svakom slučaju, kako ističe Branko Milanović, bogataši će i dalje istrajavati na neoliberalnoj ekonomskoj dogmi i "ne žele da daju plate od kojih se može živeti, ali će rado pomoći filharmonijski orkestar. Organizuju radionice o transparentnosti u državnoj upravi, ali zabranjuju sindikate. Sledeće godine će se ponovo okupiti i možda oboriti rekord u koncentraciji dolarskog bogatstva po kvadratnom metru. Teme u konferencijskim salama i na marginama skupa biće iste. I to će se ponavljati unedogled… sve dok mu ne dođe kraj".
A taj, eventualni, kraj može poprimiti i ekstremne oblike. Tako Majkl (Michael) Stroabek, šef odeljenja "Credit Suise" za globalne investicije, upozorava da ukoliko se ništa ne preduzme na otkalanjanje sve neizdrživijeg stanja za većinu ljudi, oni bi mogli da se pobune kao u vreme Francuske buržoaske revolucije "kada su odvukli plemstvo na giljotinu".
Ekonomska istorija 20. veka prepuna je primera da put ka globalizaciji nije neizbežan i nepovratan. Često se povodom aktuelnih geopolitičkih tenzija pominje paralela sa trkom u naoružanju i pogrešnim kalkulacijama velikih sila koja je dovela do Prvog svetskog rata. Međutim, manje je poznato da su krajem 19 i početkom 20 veka u svetu dominirali slobodna trgovina i globalna ekonomska integracija – u nekim segmentima možda čak i veće nego danas. Međutim, tome je došao kraj 1914. Smatra se da su posledice Velike Depresije 1930-ih bile još bolnije nego što je bilo nužno, zbog sebičnih nacionalnih politika po sistemu da "komšiji crkne krava", odnosno odsustva solidarnosti.
Stoga nije nemoguće zamisliti da reakcija na neobuzdanu globalizaciju bude protekcionizam – što bi podjednako bila loša ekonomska mera koja bi pre svega pogodila građane, koji sada podržavaju populističke lidere a čija je to glavna politika.
Naravno, kao u pesmi Pink Flojda Ima li tamo koga? (Is there anybody out there?), postavlja se pitanje ima li koga da predlože mere koje će izbeći ove krajnosti a u cilju boljitka većine – a pre svega ima li koga da ih podrži. U suprotnom, to bi bile samo usamljene ideje raznih teoretičara, kojih je napretek.
Glavni junak "Čarobnog brega" – od sveta umorni 23-godišnji student Hans Kastorp – došao je na tronedeljni tretman u sanatorijum "Berghof", gde se danas inače nalazi luksuzni hotel u kome učesnici Foruma nastavljaju noćno druženje.
Kastorp je umesto tri sedmice ostao sedam godina. Prema Manovom opisu, ljudi iz sanatorijuma samo naizgled vode običan život bolesnika a u stvari predstavljaju sliku bolesne Evrope uoči Prvog svetskog rata. Podseća li čovečanstvo danas na sliku iz Čarobnog brega od pre jednog veka, s obzirom da je veoma teško pronaći zajedničku budućnost u sve rascepkanijem svetu, što je tema ovogodišnjeg Foruma u Davosu?
Facebook Forum