U najnovijem Mostu Radija Slobodna Evropa razgovaralo se o tome da li medijska situacija u Srbiji podseća na onu iz devedestih godina kada je Milošević uspostavio apsolutnu kontrolu nad štampom, radijom i televizijom. Sagovornici su bili Miloš Vasić, novinar nedeljnika Vreme, i Vukašin Obradović, predsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije.
Bilo je reči o tome zašto Vučić nije bio zadovoljan program Radio televizije Vojvodine, pa su smenjeni celo rukovodstvo i urednički tim, da li te smene podsećaju na Miloševićeve čistke devedesetih godina, da li je nakon vojvođanskog javnog servisa na redu Radio televizija Srbije koju vladajuća partija često kritikuje, zašto su predstavnici Evropske Unije i Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju mlako reagovali na atak na vojvođansku televiziju, da li je danas manje nezavisnih medija nego u Miloševićevo vreme, o povratku kompromitovanih novinara iz devedestih, kako je Ratko Dmitrović, direktor Večernjih novosti, optužio Nezavisno udruženje novinara da su njegovi članovi devedesetih godina bili simpatizeri ustaške Hrvatske, da li najviše slobode ima na internetu, kako je privatizacija državnih medija iskorišćena da Vučić pojača kontrolu nad štampom, radijom i televizijom, kao i o tome da li će protesti novinara protiv smena na vojvođanskoj televiziji imati ikakvog efekta.
Omer Karabeg: Sve do pre neki dan činilo se da je danas stanje u medijima ipak bolje nego u Miloševićevo vreme, ali nakon čistki u Radio televiziji Vojvodine, koje su izvedane u Miloševićevom stilu, više nisam siguran da se nećemo vratiti u to vreme. Kakav je vaš utisak?
Miloš Vasić: I meni se tako činilo, međutim ovo što se ovih dana događa je nervozna i histerična potreba režima Aleksandra Vučića da sedne apsolutno na sve, pogotovo kada su mediji u pitanju. Za vreme Miloševića postojali su barem neki ventili - Vreme, Radio B92, jedan izvestan period Radio Pančevo, Naša borba i Danas. Međutim, ovi su zapeli da uzmu baš sve.
Vukašin Obradović: Mene čudi što se srpska javnost stalno i iznova iznenađuje potezima Aleksandra Vučića. Podsetiću vas da je još početkom godine bilo osnova da se sumnja da će se ovo desiti sa Radio televizijom Vojvodine, kada je Regulatorno telo za elektronske medije imenovalo novi Upravni odbor te televizije. To je bila priprema terena. Taj Upravni odbor je ovih dana krenuo sa čistkom u Radio televiziji Vojvodine. Bilo je sasvim iluzorno očekivati da će Aleksandar Vučić nakon pobede na izborima u Vojvodini ostaviti vojvođansku televiziju da i dalje izvešatava profesionalno i objektivno, što je zadatak svakog javnog servisa. Vučić traži od medija da budu otvoreno na njegovoj strani - da budu poput Pinka i Informera.
Omer Karabeg: Vučić je ipak ostavio nekakvu malu slobodu Radio televiziji Srbije, pa se u njenim emisijama povremeno može čuti poneki opozicioni glas. Mislio sam da mu je dovoljno što ima veoma gledani Pink i ostale televizije na kojima je svakodnevno prisutan, pa mu Radio televizija Srbije nije toliko važna. Osim toga Briselu uvek može da kaže - evo, vidite, javni servis nije pod mojom kontrolom. Međutim, nakon onoga što se dogodilo sa Radio televizijom Vojvodine nisam siguran da neće biti pritiska i na RTS. Uostalom, pojedinci iz Srpske napredne stanke često tu televiziju nazivaju žutom, što će reći da je optužuju da je u službi opozicione Demokratske stranke.
Vučić ne trpi ni najmanju kritiku
Miloš Vasić
Miloš Vasić: Problem je u tome što Vučić nije u stanju da otrpi ni najmanju i najsitniju kritičku reč. Počelo je tako što je prvo Radio televiziji Vojvodine zakrenut vrat, a onda Radio televizija Srbije dolazi na red. Sve smo mi to već videli 1992. i 1993. godine. Treba samo pažljivo gledati Pink i čitati Informer. Jer ako glavni urednik Informera Dragan Vučićević naziva ljude sa Radio televizije Srbije - žuti Bujke, žuta Olja i žuti Stanojko, onda je jasno šta sledi. Znači, oni su zapeli da svojim kopitom stanu na sve što postoji i nad čim nemaju kontrolu. Ono nešto medija u privatnom vlasništu će se možda provući ovako ili onako, mada i njima neće biti lako s obzirom na uskraćivanje reklama, ali nisam baš sasvim siguran da će SNS odustati od svoje politike upodobljavanja. Znači, upodobljavaće oni nas - to tek sada počinje.
Omer Karabeg: Mislim da je Vučić uveren da ga Brisel neće previše kritikovati zbog ataka na vojvođansku televiziju, ako ga uopšte bude kritikovao. Da nije u to uveren ne bi onako otvoreno podržao smene na toj televiziji.
Vukašin Obradović: Nažalost, biće da je gospodin Vučić u pravu. Saopštenje Delegacije EU i Misije OEBS-a u Srbiji, koje je usledilo nakon svega onoga što se dešavalo u Radio televiziji Vojvodine, može se svesti na jednu rečenicu - da oni pažljivo prate šta se dešava u javnom servisu i ništa više. Moje je uverenje da međunarodni faktor, tu pre svega mislim na Evropsku uniju, neće ići dalje od toga, jer je njima očigledno sada u prvom planu regionalna stabilnost, dakle - Bosna i Hercegovina i Kosovo, i dokle god oni budu zadovoljni ponašanjem Aleksandra Vučića neće se previše mešati u unutrašnje stvari Srbije, niti će se baviti medijskim slobodama. Imamo reprizu devedesetih kada je i Milošević proglašavan faktorom mira i stabilnosti. Ne mogu da prihvatim da jedna nedemokratska država, kakva je bila Miloševićeva i kakva je ova danas, može da bude faktor stabilnosti. Duboko sam uveren da mir na Balkanu mogu da donesu samo države koje imaju unutrašnju stabilnost, gde postoji slobodu medija i vladavinu prava.
Miloš Vasić: Mislim da su reakcije Evropske unije na medijsku situaciju u Srbiji ritualne i ceremonijalne. Oni su ispustili nekoliko zvukova, a zapravo im je svejedno. Pogledajte šta se događa u zemljama članicama - Poljskoj, Mađarskoj, Hrvatskoj. Kada jednom uđu u Evropsku uniju, mogu da rade šta hoće. Niko ih više neće ni pritiskati, ni upozoravati. To je ono što od mene polako čini euroskeptika.
Šešeljevi i Dmitrovićevi spiskovi izdajnika
Omer Karabeg: Zanimljivo je da je Šešelj ovih dana na konferenciji za štampu zatražio da se u Radio televiziji Srbije uradi isto ono što je urađeno u vojvođanskoj televiziji. Odmah sam se setio one Šešeljeve konferencije za štampu aprila 1992. godine kada je pročitao spisak novinara Televizije Beograd za koje je rekao da su srpski izdajnici i da treba da odu sa televizije. I ti novinari su sklonjeni. Verujete li da i ovaj Šešeljev poziv najavljuje odlazak nekih ljudi sa Radio televizije Srbije?
Vukašin Obradović: Gotovo sam ubeđen da je sledeći medij koji će doći na red za upodobljavanje Radio televizija Srbije, bez obzira što se rukovodstvo ove kuće na svaki način trudi da se ne zameri aktuelnoj vlasti. A kad već govorite o spiskovima i podsećanju na 1992. godinu, osim spiska spomenutog Šešelja ovih dana smo dobili sličan, ako ne i isti spisak, samo što njegov autor nije Šešelj već Ratko Dmitrović, direktor Večernjih novosti. On je na twiteru, a kasnije i u otvorenom pismu koje nam je uputio, ustvrdio da su članovi NUNS-a, Nezavisnog udruženja novinara Srbije, devedesetih godina bili simpatizeri ustaške Hrvatske i da mi doživljavamo Hrvatskukao drugu domovinu. Novinarsku Jovanu Gligorijević je direktno prozvao što sarađuje na jednom hrvatskom portalu. Dakle, taj spisak je već u izradi, samo je pitanje da li će ga Šešelj ili neko drugi pročitati. Kao što kaže kolega Vasić, u Informeru već kreću prozivke ljudi sa RTS-a. Dragan Bujošević je žuti Bujke, Olivera Kovačević žuta Olja, a Zoran Stanojević žuti Stanojko. A nakon jedne bezazlene emisije Oko magazin tom spisku se pridružila i voditeljka te emisije Jelena Obućina. Dakle, 1992. se ponavlja, samo što je Šešelj malo zakasnio. Preduhitrio ga je Dragan Vučićević, glavni urednik Informera, koji već pravi spisak nepodobnih na RTS-u. Ko god na RTS-u izgovori nekakvu kritiku vlasti, taj je za Vučićevića žuti, to jeste pristalica Demokratske stranke, a za Dmitrovića ustaša i kroatofil, tako da mislim da nećemo dugo čekati na promene u Radio televiziji Srbije.
Miloš Vasić: Kad je reč o Šešeljevim prozivkama, ima tu jedna ozbiljna razlika. Šešelj je 1992. godine bio neko i nešto, a sada je marginalac. On radi ono što je navikao i on to radi zbog sticanja poena u delu desne javnosti. Može da priča šta god hoće, baš ga briga. Meni je nešto drugo zanimljivije. Kako to da se Vučićević i Dmitrović odjednom osećaju ohrabrenim da kažu nešto što se do pre šest meseci ne bi usudili da kažu. Oni su ohrabreni, oni se upodobljavaju i, po svom običaju, potpuno udvorički, predstavljaju se kao veliki borci i zaštitnici Aleksandra Vučića i njegove porodice - ne treba nikada zaboraviti porodicu. Svaki put kada neko ima neku primedbu na vlast, oni će da graknu. Pojavljuju se i fantomske organizacije, nekakav Sindikat novinara Srbije za koji prvi put čujem i nekakvo Profesionalno udruženje novinara Srbije, za koje takođe nikada nisam čuo. Oni brane novu vojvođansku vlast koja je smenila uređivačku ekipu Radio televizije Vojvodine. Oni kažu da je sve bilo po zakonu i, zapravo, ponavljaju ono što je Aleksadar Vučić nepromišljeno i brzopleto rekao u jednom trenutku.
Povratak kompromitovanih novinara iz devedesetih
Omer Karabeg: Ubrzava se i povratak kompromitovanih novinara iz devedesetih, mada je taj proces počeo pre nekoliko godina.
Miloš Vasić: Prvi kompromitovani među svima njima je Ratko Dmitrović. Sećamo se vrlo dobro lista koji se zvao Argument koji je on uređivao i koji je bio - bože me sačuvaj. Dragan Vučićević je kompromitovan kasnije, nakon 2000. godine u onim raznim štampanim stvarima koje su navijale za ubistvo Đinđića i bile medijska logistika Zemunskog klana i Jedinice za specijalne operacije. To su plaćenici koji vide gde su pare i onda idu tamo.
Vukašin Obradović
Vukašin Obradović: Ratko Dmitrović je u pismu NUNS-u najmanje u dve stvari u pravu. Rekao je da se on nije promenio i da nama niko nije kriv što su njegove ideje danas pobedile. Tu on ne greši, jer mi već poodavno imamo povratak govora mržnje i nacionalizma u javnom diskursu. Dok Vučić licemerno priča kako vodi miroljubivu politiku u regionu, na unutrašnjem planu u Srbiji imamo medije koji propagiraju najretrogradiniju ideologiju. Tu postoje različite ciljne grupe. Jednoj se obraća Pink, drugoj Informer, ono što njima promakne dočekuju Večernje novosti, i na kraju kao šlag na tortu dolazi Politika koja se okomila na Drugu Srbiju. Postoji ceo spektar medija koji služe za obračunavanje. Vučić na taj način želi da nam pokaže šta sve čeka one koji su protiv njega.
Miloš Vasić: Vukašin je potpuno u pravu kada govori u čemu je Ratko Dmitrović u pravu, a onda se pojavljuje Politika gde gospođa Smajlović, glavna urednica, pokušava da objasni da ako neko ima primedbu na Ratka Dmitrovića i njegove blesave detonacije - to je uskraćivanje slobode reči Ratku Dmitroviću. To je ponavljanje one Vučićeve teze - šta vi mene kritikujete, pa imam i ja pravo da kažem. To je govorio on, to je govorio Siniša Mali i čitava plejada pilećih mozgova iz Srpske napredne stranke. Kažu: “Imam ja pravo da govorim“. Pa, govori, imaš pravo da kažeš šta god hoćeš, ali imaš i odgovornost da - ako si bubnuo neku budalaštinu ili gadost - za to budeš kritikovan. Ta kritika nije uskraćivanje nečijeg prava na slobodu govora. Kritika je nešto najnormalnije u javnom dijalogu u jednom normalnom društvu, ali oni bi hteli da je udave, ako je ikako moguće.
Protest novinara RTV-a u Novom Sadu
Omer Karabeg: Ohrabruje što jedan deo novinara neće da ćuti. To smo videli prilikom protesta ”Novinari ne kleče”, a ovih dana je preko 100 novinara Radio televizije Vojvodina protestovalo protiv smene urednika u toj kući. Oni to rade iako rizikuju da izgube posao. Mislite li da će biti nekog efekta od tih protesta?
Miloš Vasić: Važno je da novinari protestuju, da se bune, da vrište i da se ritaju. To je jedino što im je još preostalo. Nekog efekta će sigurno biti, ne presudnog, naravno, jer onih 46 procenata koji su glasali za Vučića apsolutno ne zanima šta mi mislimo. Bitno je, međutim, da ostanu dva-tri plamička u mraku, da bude nekoliko medija koji se neće prepasti, koji će pisati onako kako misle da treba da pišu.
Omer Karabeg: Ali tih medija koji svetle u mraku je, čini mi se, manje nego što ih je bilo u Miloševićevo vreme.
Zgrada bivše RTV B92
Miloš Vasić: Tu smo negde. Upadljivo i bolno nedostaje Radio B92, koji je bio izuzetno važan u ono vreme.
Nezavisnih medija manje nego u Miloševićevo vreme
Vukašin Obradović: Zaboravili smo da danas u unutrašnjosti Srbije, za razliku od Miloševićevog perioda, gotovo na prste jedne ruke možete nabrojati lokalne medije koji imaju nezavisnu uređivačku politiku. Podsetiću da su u Miloševićevo vreme stvoreni nezavisna mreža ANEM, koju je činilo tridesetak radio i televizijskih stanica, i Asocijacija lokalnih nezavisnih medija Lokal pres. Danas je medijsko tržište u unutrašnjosti Srbije u vlasništvu nekoliko porodica koje su bliske ovom režimu. Tu su Krdžići koji su kupili Studio B i imaju mrežu radio stanica, tu je Vitko Radomirović u čijem je vlasništvu većina radio i televizijskih stanica i printanih medija na jugu Srbije, tu je i Radojica Milosavljević koji ima sedam, osam, devet medija. Danas je medijska situacija u unutrašnjosti gora nego i u najgore doba Miloševićevog režima.
Miloš Vasić: To je posledica histerične rasprodaje javnih medija po unutrašnjosti koja se pravdala lažima o tome da nigde u Evropi ne postoje lokalni javni mediji. Vraga, postoje svuda, ali je bilo bitno da se podave lokalni listovi, radio i televizijske stanice i pređu ruke pouzdanih ljudi i porodica.
Omer Karabeg: Izgleda da najviše slobode ima na internetu. Čini se da je tamo mnogo više nezavisnih portala nego onih koje vlast kontroliše?
Miloš Vasić: To je bila neizbežna posledica kontrole medija. Ljudi moraju da progovore pa makar i na lakat, makar i preko interneta, ali to po prirodi stvari sužava javni dijalog, jer je internet sasvim drugačiji medij. Ali i na taj način se nešto događa - i bogu hvala da je tako.
Vukašin Obradović: Naravno da ima više slobode na internetu. Internet je za većinu nas postao jedino mesto slobode na kome još uvek možete da bez nekih sankcija iznesete svoje mišljenje ili da pročitate nešto što u tradicionalnim medijima ne možete. Režim je toga svestan, pa je Ministarstvo kulture i informisanja pokrenulo inicijativu da se definiše pojam novinar, iako se s tim ne slažu međunarodne organizacije, uključujući i OEBS. Šta je namera ministarstva kulture - videćemo uskoro. Ne bih da slutim, ali mislim da se iza ovog nastojanja krije namera da se onemogući pravna zaštita blogerima i ljudima koji rade na portalima. Ako oni ne budu smatrani novinarima, neće ni uživati prava koja imaju novinari. Mislim da ovaj režim razmišlja kako da ograniči poslednji kanal slobodnog protoka informacija. Podsetiću vas da je toga bilo i do sada u brutalnom obliku - preko obaranja sajtova i takozvanog botovanja. Sada se ide na mnogo suptilnije metode.
Omer Karabeg: U zaključku, mislite li da će se mediji vratiti u devedesete?
Miloš Vasić: Postoji takav pokušaj i takva namera, ali devedesete su davno prošle. Nije to ono isto vreme i što je najvažnije ne postoji onaj isti strah. Postoji, naravno, strah od otpuštanja i gubitka posla. Sada je stvar svačije građanske i profesionalne hrabrosti da li će nastaviti da se po svaku cenu bori za dostojanstvo novinarske profesije. Ja se nadam da hoće.
Vukašin Obradović: Mislim da se mi već nalazimo u devedesetim. Samo je pitanje hoćemo li se probuditi i hoćemo li naći nove načine da odgovorimo na sve veću medijsku represiju. Sve zavisi od toga da li ćemo imati podršku građana. Onog trenutka kada vratimo poverenje građana - ovom režimu će biti mnogo teže da se obračunava sa nepodobnim medijima i novinarima.
Omer Karabeg: Hoćete da kažete kad se ponovi ona situacija iz devedesetih kada su građani prolazili pored TV Bastilje zviždali i protestovali?
Vukašin Obradović: Upravo to. Mi danas moramo da bijemo bitku da ponovo zadobijemo poverenje građana, koje smo izgubili nakon 2000. godine. Verujem da ćemo u tome uspeti.