Petnaest godina nakon usvajanja, ne samo da nije primenjen Dejtonski sporazum nego nisu ostvarene ni promene na koje ovaj dokument poziva, ocjenjuje uz ostalo u intervjuu za RSE profesor američkog univerziteta Taft i direktor projekta Dejtonski sporazum Brus Hičner, povodom 15. godišnjice potpisivanja Dejtonskog sporazuma.
Hičner: Jedan od velikih problema u ovih 15 godina je što je Dejtonski sporazum tumačen na različite načine. Jedni ga tretiraju kao “zamrznuti” dokument, koji se ne može menjati, drugi su ga, pak, interpretirali veoma široko. Kao rezultat, nikada nije primenjen na funkcionalan način. Problem je što smo nakon 15 godina dovedeni u “poddejtonsku” fazu procesa. Smatram da se više ne bavimo suštinom ili principima, koji proizilaze iz ovog dokumenta, na nivou na kome bi se očekivalo nakon 15 godina. Naime, svedoci smo rasprava i interpretacija koje ne uvažavaju činjenicu da mnogi delovi Dejtonskog sporazuma omogućavaju i predviđaju njihovu dalju doradu. Na primer, mnoge odredbe Ustava ostavljaju prostor za intenziviniju saradnju svih učesnika, kao i veću funkcionalnost zajedničkih institucija. Sada smo u situaciji da neki smatraju da je moguća veća autonomija delova BiH nauštrb funkcionalnosti zajedničkih institucija. Bojim se da takv pristup može nakon nekoliko godina da dovede do situacije u kojoj će postojati samo separatni funkcionalni prostori na teritoriji koji se zove Bosna i Hercegovina. To nije bila intencija Dejtona.
Hičner: Mislim da će osnovna struktura zemlje sa dva entiteta ostati i u doglednoj budućnosti i da je to potencijalno trajna realnost. To je polazna osnova. Takođe, treba ukazati na presudnu važnost zajedničkih institucija što je nedvosmisleno definisano Dejtonskim sporazumom.Isto tako, u aneksima je predviđeno šta treba sve uraditi na njihovom konstituisanju i razvoju, ali to je i dan danas nezavršen proces. Dejtonski sporazum je odražavao status kvo na kraju rata, ali svi su shvatili, uključujući i SAD, kao jedna od potpisnica i glavni arhitekta dokumenta, da je nužna njegova dogradnja i jačanje. Nije bilo predviđeno da Dejtonski sporazum ostane zakovan. Različiti aneksi moraju biti primenjeni i procesi dovršeni. Ako se zalažete za doslednu primenu Dejtonskog sporazuma, to onda podrazumeva prihvatanje mnogih promena. Ustav treba da se “izvuče” iz Dejtona i uspostavi kao poseban dokument što onda uključuje brojne promene u strukturi BiH, da u najmanju ruku funkcioniše kao potpuno suverena država, a što je ignorisano.
Moramo takođe da razmotrimo pitanje jednakih prava. Odluka Evropskog suda za ljudska prava je veoma važna jer je dovela u pitanje usko tumačenje ko ima prava da se kandiduje na najviše funkcije, tačnije da to ne mogu biti samo pripadnici tri konstitutivna naroda, jer je to nedemokratski pristup. Jedan od izazova koji moramo da priznamo jeste da su primena odluke Evropskog suda za ljudska prava i ustavne reforme – na neki način isto pitanje. Dakle, 15 godina nakon usvajanja, ne samo da nije primenjen Dejtonski sporazum nego nisu ostvarene ni promene na koje ovaj dokument poziva.
Hičner: Ustav je veoma jasan. Entiteti su deo državne strukture ali nisu države same po sebi. Oni nisu dve jednake države koje su stvorile Bosnu. Oni su subdržavne institucije kao delovi BiH i priznaju je kao zajedničku državu. Ako podržavate Dejton, onda morate da podržavate sve njegove delove, a to, između ostalog, znači i funckonalnu državu BiH. Ko god to ne uvažava u osnovi pogrešno tumači Dejton.
Nespremnost međunarodne zajednice
Hičner: Izbori su otvorili prostor za više pozitivnih mogućnosti jer mi se čini da na obe strane ima ljudi koji su sada skloniji da preduzmu ozbiljne reforme. Nisu svi spremni, ali stvorena je atmosfera koja nagoveštava mogućnosti. Naravno, i dalje je neophodna pomoć međunarodne zajednice, ali domaći akteri sve više moraju da preuzimaju odgovornost. Delimičan uspeh “aprilskog paketa” upravo se može objasniti činjenicom da su ključnu ulogu imali domaći političari. Istovremeno, iznenađuje me nespremnost međunarodne zajednice da ponude ideje koje ne bi zvučale kao diktat, već kreativan pristup koji bi omogućio izlazak iz krize. Takođe, nužan je kontinuiran angažman međunarodne zajednice, a ne kao do sada sporadičan – da pokrene neku inicijativu, a potom se povuče i neko vreme pasivno posmatra. Kada je, na primer, reč o budućnosti Ureda visokog međunarodnog predstavnika, za njegovo ukidanje nije dovoljna puna primena Dejtonskog sporazuma već i jasna vizija šta je alternativa ulozi koju ima ovo telo. Nije moguć pomak u odnosu na sadašnju pozicije Ureda visokog predstavnika, dok se se članice Evropska unija ne saglase o tome.
Hičner: Mislim da nije ni u čijem širem interesu u regionu da razmišlja o raspadu Bosne, jer ako se krene tim putem onda se ne zna gde će to završiti. To bi bio izvor nove nestabilnosti na Balkanu, što, mislim da niko ne želi. Drugo, Republika Srpska je u velikoj meri deo ideje, konceptaBosne. Srpski entitet je rezultat Dejtonskog procesa i na veoma važan način je povezan sa Bosnom. Naime, bez te povezanosti sa Bosnom, upitna je ideja, odnosno projekat Republike Srpske. Mnogi ljudi su prihvatili da Republika Srpska ima ulogu u Bosni. Istovremeno, međutim, mnogima je teško da prihvate njeno poreklo. U onoj meri u kojoj se budu prihvatile nesrećne okolnosti njenog nastanka, utoliko će biti jednostavnije rešavati pitanje položaja srpskog entiteta u BiH. Realnost je takva da nema budućnosti za Republiku Srpsku izvan Bosne. Stoga je nužno da se Republika Srpska odgovorno suoči sa nekim tamnim trenucima svog nastanka, kako bi našla odgovarajuće mesto u BiH. Ukoliko se to desi svi procesi u ovoj zemlji biće mnogo jednostavniji. Međunarodna zajednica je prihvatila kredibilitet Dejtonskog aranžmana. Međutim, od svih strana se očekuje odgovornost i evolucija političkog procesa. Stanje nije zacementirano ovim dokumentom. Naprotiv, očekivao se mnogo efektivniji razvoj na temeljima Dejtona, nego što je to slučaj. Proces je u osnovi zamrznut.
Hičner: To nije ozbiljan stav. On govori u svoje, a ne u ime SAD.
Hičner: To se neće desiti. Odgovor na to je politički proces i reforme u okviru Dejtonskog sporazuma. Aprilski paket je omogućavao rešavanje mnogih spornih pitanja i problema građana i naroda, uključujući i hrvatskog. To je delotvorniji način nego stvaranje novog entiteta.
Hičner: To je problem i moramo započeti razgovor preko entitetskih granica o zajedničkim osnovama. To ne mora podrazumevati samo debatu o ustavnim i političkim reformama. Stoga naglašavam problem zamrznutog postdejtonskog procesa, jer su okoštale strukture koje vode etničkim podelama, a morale su da se razviju. To nije održiva politička realnost. Ohrabrivanje izolacije pripadnika svoje nacije, stvaranje etničkih enklava je u potpunoj suprotnosti sa dejtonskim principima koji podrazumevaju zajedničke osnove, institucije i viziju, istovremeno štiteći građane i svaku nacionalnu grupaciju. To podrazumeva iskorak iz uskih nacionalnih okvira, uskogrudosti, učenja odvojenih istorija. Devetnaesti i početak 20-og veka obeležili su nacionalizam. Međutim, u 21-om veku nacionalistička logika je u suprotnosti sa principima na kojima funkcioniše Evropska Unija, protivna je procesima globalizacije u kojima se ljudi i kulture prepliću. Postoji, naravno, prostor i za negovanje nacionalnog identiteta ali to ne može da bude jedini kriterijum koji će oblikovati i uticati opstanak bilo koje zemlje.
Hičner: Smatram da međunarodna zajednica nema “stomak” za inicijative o eventualnom cepanju BiH. Uprkos sadašnjim teškoćama, budućnost Bosne je u očuvanju njene celovitosti, koja garantuje prava svim svojim narodima i građanima, balansira njihove interese. Bosna je veoma kompleksna država, koja se sastoji od tri konstitutivna naroda, kao i manjinskih etničkih grupa. Grdno se vara svako ko misli da će razbijanjem BiH rešiti problem. Time bi se teškoće samo uvećale. Nadam se da će na 20-tu godišnjicu biti realizovan duh promena iz Dejtona, odnosno da će Bosna biti na putu punog partnerstva sa EU, odnosno članstva.
RSE: Dejtonski sporazum je omogućio mir u Bosni i Hercegovini. Međutim, 15 godina nakon njegovog usvajanja, ona je i dalje nefunkcionalna država. Zašto?
Hičner: Jedan od velikih problema u ovih 15 godina je što je Dejtonski sporazum tumačen na različite načine. Jedni ga tretiraju kao “zamrznuti” dokument, koji se ne može menjati, drugi su ga, pak, interpretirali veoma široko. Kao rezultat, nikada nije primenjen na funkcionalan način. Problem je što smo nakon 15 godina dovedeni u “poddejtonsku” fazu procesa. Smatram da se više ne bavimo suštinom ili principima, koji proizilaze iz ovog dokumenta, na nivou na kome bi se očekivalo nakon 15 godina. Naime, svedoci smo rasprava i interpretacija koje ne uvažavaju činjenicu da mnogi delovi Dejtonskog sporazuma omogućavaju i predviđaju njihovu dalju doradu. Na primer, mnoge odredbe Ustava ostavljaju prostor za intenziviniju saradnju svih učesnika, kao i veću funkcionalnost zajedničkih institucija. Sada smo u situaciji da neki smatraju da je moguća veća autonomija delova BiH nauštrb funkcionalnosti zajedničkih institucija. Bojim se da takv pristup može nakon nekoliko godina da dovede do situacije u kojoj će postojati samo separatni funkcionalni prostori na teritoriji koji se zove Bosna i Hercegovina. To nije bila intencija Dejtona.
RSE: U Republici Srpskoj insistiraju na striktnom poštovanju Dejtona, dok u Federaciji smatraju da su nužnje njegove promene. Da li i koje delove ovog sporazuma treba izmeniti. Najčešće se ukazuje na dvoentitetsku strukturu zemlje, tročlano Predsedništvo kao izvoru etničkih podela u zemlji, što bi trebalo prevazići.
Hičner: Mislim da će osnovna struktura zemlje sa dva entiteta ostati i u doglednoj budućnosti i da je to potencijalno trajna realnost. To je polazna osnova. Takođe, treba ukazati na presudnu važnost zajedničkih institucija što je nedvosmisleno definisano Dejtonskim sporazumom.
Nije bilo predviđeno da Dejtonski sporazum ostane zakovan. Različiti aneksi moraju biti primenjeni i procesi dovršeni.
Moramo takođe da razmotrimo pitanje jednakih prava. Odluka Evropskog suda za ljudska prava je veoma važna jer je dovela u pitanje usko tumačenje ko ima prava da se kandiduje na najviše funkcije, tačnije da to ne mogu biti samo pripadnici tri konstitutivna naroda, jer je to nedemokratski pristup. Jedan od izazova koji moramo da priznamo jeste da su primena odluke Evropskog suda za ljudska prava i ustavne reforme – na neki način isto pitanje. Dakle, 15 godina nakon usvajanja, ne samo da nije primenjen Dejtonski sporazum nego nisu ostvarene ni promene na koje ovaj dokument poziva.
RSE: Rekli ste da osnovnu strukturu sa dva entiteta treba očuvati. Međutim, kada ukazujete na važnost reformi, da li se to odnosi i na njihove nadležnosti, tako da se ne ponašaju kao države u državi.
Hičner: Ustav je veoma jasan. Entiteti su deo državne strukture ali nisu države same po sebi. Oni nisu dve jednake države koje su stvorile Bosnu. Oni su subdržavne institucije kao delovi BiH i priznaju je kao zajedničku državu. Ako podržavate Dejton, onda morate da podržavate sve njegove delove, a to, između ostalog, znači i funckonalnu državu BiH. Ko god to ne uvažava u osnovi pogrešno tumači Dejton.
Nespremnost međunarodne zajednice
Lideri HDZBiH, SADBiH i SNSD-a Dragan Čović, Sulejman Tihić i Milorad Dodik tokom prudskih pregovora, 2008
RSE: Međutim, svi dosadašnji pokušaji, uključujući “Prudski proces”, angažman EU i SAD – nisu doveli do pomaka. Da li je moguć iskorak nakon ovih izbora.
Hičner: Izbori su otvorili prostor za više pozitivnih mogućnosti jer mi se čini da na obe strane ima ljudi koji su sada skloniji da preduzmu ozbiljne reforme. Nisu svi spremni, ali stvorena je atmosfera koja nagoveštava mogućnosti. Naravno, i dalje je neophodna pomoć međunarodne zajednice, ali domaći akteri sve više moraju da preuzimaju odgovornost. Delimičan uspeh “aprilskog paketa” upravo se može objasniti činjenicom da su ključnu ulogu imali domaći političari. Istovremeno, iznenađuje me nespremnost međunarodne zajednice da ponude ideje koje ne bi zvučale kao diktat, već kreativan pristup koji bi omogućio izlazak iz krize. Takođe, nužan je kontinuiran angažman međunarodne zajednice, a ne kao do sada sporadičan – da pokrene neku inicijativu, a potom se povuče i neko vreme pasivno posmatra. Kada je, na primer, reč o budućnosti Ureda visokog međunarodnog predstavnika, za njegovo ukidanje nije dovoljna puna primena Dejtonskog sporazuma već i jasna vizija šta je alternativa ulozi koju ima ovo telo. Nije moguć pomak u odnosu na sadašnju pozicije Ureda visokog predstavnika, dok se se članice Evropska unija ne saglase o tome.
RSE: To je deo odgovornosti međunarodne zajednice, ali ipak domaći političari snose najveću krivicu za sadašnje stanje. Lideri bosanskih Srba, pre svega Dodik, sve manje su spremni da podrže reforme koje bi omogućile da Bosna profunkcioniše kao jedinstvena država. Čak, naročito nakon proglašenja nezavisnosti Kosova, Dodik je u više navrata pominjao i da bi Srbi u BiH u pogodnom trenutku mogli da zatraže pravo na samoopredeljenje. Mada Beograd zvanično ističe da podržava suverenitet Bosne, njegova politika je protivrečna i kao da nastoji da u BiH dobije dugoročno kompenzaciju za gubitak Kosova.
Hičner: Mislim da nije ni u čijem širem interesu u regionu da razmišlja o raspadu Bosne, jer ako se krene tim putem onda se ne zna gde će to završiti. To bi bio izvor nove nestabilnosti na Balkanu, što, mislim da niko ne želi. Drugo, Republika Srpska je u velikoj meri deo ideje, koncepta
Mislim da nije ni u čijem širem interesu u regionu da razmišlja o raspadu Bosne, jer ako se krene tim putem onda se ne zna gde će to završiti. To bi bio izvor nove nestabilnosti na Balkanu, što, mislim da niko ne želi.
RSE: Bivši američki ambasador u Zagrebu i Beogradu Montgomeri je nedavno pomenuo mogućnost odvajanja Republike Srpske od BiH.
Hičner: To nije ozbiljan stav. On govori u svoje, a ne u ime SAD.
RSE: Istovremeno, lider najjače partije bosanskih Hrvata je pokrenuo pitanje stvaranja trećeg entiteta, u čemu ga podržava Republika Srpska.
Hičner: To se neće desiti. Odgovor na to je politički proces i reforme u okviru Dejtonskog sporazuma. Aprilski paket je omogućavao rešavanje mnogih spornih pitanja i problema građana i naroda, uključujući i hrvatskog. To je delotvorniji način nego stvaranje novog entiteta.
RSE: Međutim, osim prepreka ustavnim i institucionalnim reformama, tu su i problemi i u svakodnevnom životu. Naime, postoje skoro dva paralelna društva – jedno u RS a drugo u Federaciji BiH – koji žive skoro izolovana jedna od drugog. Mladi koji su rođeni posled 1990-e takoreći nemaju iskusvo zajedničkog života, a što sve podriva tkivo bosanskog društva, zajednički identitet Bosne, koji je uvek postojao kroz istoriju, a čija potvrda su, između ostalog i multietnički brakovi, što je sada sve manje slučaj.
Hičner: To je problem i moramo započeti razgovor preko entitetskih granica o zajedničkim osnovama. To ne mora podrazumevati samo debatu o ustavnim i političkim reformama. Stoga naglašavam problem zamrznutog postdejtonskog procesa, jer su okoštale strukture koje vode etničkim podelama, a morale su da se razviju. To nije održiva politička realnost. Ohrabrivanje izolacije pripadnika svoje nacije, stvaranje etničkih enklava je u potpunoj suprotnosti sa dejtonskim principima koji podrazumevaju zajedničke osnove, institucije i viziju, istovremeno štiteći građane i svaku nacionalnu grupaciju. To podrazumeva iskorak iz uskih nacionalnih okvira, uskogrudosti, učenja odvojenih istorija. Devetnaesti i početak 20-og veka obeležili su nacionalizam. Međutim, u 21-om veku nacionalistička logika je u suprotnosti sa principima na kojima funkcioniše Evropska Unija, protivna je procesima globalizacije u kojima se ljudi i kulture prepliću. Postoji, naravno, prostor i za negovanje nacionalnog identiteta ali to ne može da bude jedini kriterijum koji će oblikovati i uticati opstanak bilo koje zemlje.
RSE: Svih ovih godina svesni smo te nužnosti. Ali, postavlja se pitanje ko će i kako inicirati taj neophodni proces. Neću Vas pitati šta treba uraditi, jer se o tome dosta govori. Pitanje je šta se može uraditi da bi na 20-u godišnjicu Dejtona, BiH bila mnogo bliža EU, a ne podeljena i nefunkcionalna kao sada.
Hičner: Smatram da međunarodna zajednica nema “stomak” za inicijative o eventualnom cepanju BiH. Uprkos sadašnjim teškoćama, budućnost Bosne je u očuvanju njene celovitosti, koja garantuje prava svim svojim narodima i građanima, balansira njihove interese. Bosna je veoma kompleksna država, koja se sastoji od tri konstitutivna naroda, kao i manjinskih etničkih grupa. Grdno se vara svako ko misli da će razbijanjem BiH rešiti problem. Time bi se teškoće samo uvećale. Nadam se da će na 20-tu godišnjicu biti realizovan duh promena iz Dejtona, odnosno da će Bosna biti na putu punog partnerstva sa EU, odnosno članstva.