I ovog 11. jula godišnjicu genocida u Srebrenici obeležiće tek nekolicina nevladinih organizacija u Srbiji. Pošta koju će odati žrtvama ostaće u senci stava većinskog dela društva prema genocidu – od opravdavanja, preko relativizacije, do negiranja.
Javni prostor, kao i svake godine, preuzeće politički lideri, podižući i spuštajući tenzije, zarad ličnih ciljevai interesa. I tako će biti sve dok vlast u Srbiji ne promeni odnos, i ne izgovori ono što do sada niko od njenih predstavnika nije izgovorio – u Srebrenici je izvršen genocid, a u Potočarima su pokopane žrtve srpskih snaga.
Verbalni, pa i fizički napadi, zabrane ili ignorisanje. To je ono sa čim se u Srbiji suočava svako ko 11. jula ima potrebu ili oseća odgovornost da podseti na ono što se u Srebrenici zaista dogodilo, i da iskaže solidarnost sa žrtvama. Uprkos tome što su njihove aktivistkinje i aktivisti i povređeni, poslednji put u napadu jula 2014. godine kada su sa biciklistima krenuli put Srebrenice, Žene u crnom ne odustaju. I ove godine organizovaće niz aktivnosti uz jednu poruku - nikada nećemo zaboraviti genocid u Srebrenici.
“Na Trgu republike 10. jula organizovaćemo scenski nastup pod nazivom ‘Srebrenica 8372’. Ovom akcijom želimo da izrazimo naše saosećanje sa žrtvama i da se genocid u ovoj državi i društvu prihvati i ureže u kolektivno pamćenje, budući da je negiranje sveprisutno”, kaže Staša Zajović iz ove antiratne organizacije.
Da cifra 8372 predstavlja broj žrtava genocida u Srebrenici, do danas će retko ko u Srbiji priznati ili znati. Osim nevladinih aktivista i stotinak građana, koliko ih se svake godine okuplja na tribinama, diskusijama, prikazivanju dokumentarnih filmova posvećenih Srebrenici, ovakvi događaji za širu javnost ostaju van radara.
“To ne zavisi od nas. Mi smo u ovoj zemlji ogromna manjina. Neophodno je raditi na desetine i desetine nivoa, i za to imati, ne samo političku volju, nego i moralne pretpostavke”, dodaje Staša Zajović.
Pokušaj da se mobiliše veći broj ljudi, već kod najave, a nakon brojnih pretnji, zabranila je policija. Umesto akcije #sedamhiljada, kada je na plato ispred Skupštine Srbije trebalo da legne isto toliko ljudi u znak pijeteta prema žrtvama, ispred ovog zdanja postavljeni su plakati sa slikama srpskih žrtava na Kosovu, koji do danas tamo stoje.
Umesto zabranjene akcije #sedamhiljada, građani su u Beogradu palili sveće i ređali brojeve ubijenih u genocidu; jul, 2015.
“Većina društava se jako teško suočava sa zločinima koji su u njihovo ime počinjeni. To nije nikakvo opravdanje, niti pokazujem bilo kakvo razumevanje, ali to je prosto istorijska istina. Narodi vole lepo da misle o sebi, vole da misle da su uvek bili na pravoj strani istorije, da su oni uvek bili tuđe žrtve, da su njihove žrtve uvek veće nego tuđe”, navodi psiholog i potpredsednik u vladi premijera Zorana Đinđića, Žarko Korać.
Nijedna se vlast u Srbiji do sada nije dovoljno trudila da svoj narod uveri u suprotno. Dok se to ne dogodi svaki 11. jul, umesto odavanja pošte žrtvama i priznanja genocida, ostaće obeležen ćutanjem ili tenzijama.
“Još uvek postoji potpuno različito političko gledanje na to šta je bila Srebrenica, čija je to odgovornost. A tamo gde postoji ta podela, ne postoji nikakva mogućnost da se to obeleži na iole jedinstven način”, kaže Korać.
Skupština Srbije usvojila je 2010. godine Deklaraciju kojom osuđuje zločin, ali ne i genocid u Srebrenici, a svake godine ignoriše pozive nevladinih organizacija da se 11. jul proglasi Danom sećanja na žrtve srebeničkog genocida.
Uz izvinjenje i odavanje pošte žrtvama, dva odlaska tadašnjeg predsednika Srbije Borisa Tadića u Srebrenicu završena su bez priznanja da je na tom mestu počinjen genocid. Njegov naslednik Tomislav Nikolić direktno ga je negirao, izvinjavajući se za pojedinačne žrtve.
Prošlogodišnje tenzije, kada je premijer Aleksandar Vučić u Potočarima izviždan i oteran kamenicama, te prepucavanja u danima koji su usledili, nastavljaju se i ove, nakon što je Organizacioni odbor za obeležavanje godišnjice genocida odlučio da je državni vrh Srbije nepoželjan na komemoraciji.
“Porodice i oni koji govore u ime žrtava imaju pravo da zaista ne treba da dolazi niko ko nije spreman da prihvati ono što je urađeno. Napad na Vučića ipak ima veze sa njegovom političkom prošlošću koju ovde niko neće da pomene. Ne opravdavam napad kamenicama, niti mislim da iko treba da bude napadnut kamenicama, ali je činjenica da je Tadić bio dva puta, i da ljudi u Bosni i Hercegovini odlično znaju ko je on. To što je Vučić napadnut je posledica njegove radikalske prošlosti i onoga što je radio i govorio u to vreme”, navodi Korać.
Žarko Korać
Srebrenica, prema rečima Žarka Koraća, ostaje test stepena demokratizacije društava na prostoru bivše Jugoslavije. Srbija ga, uz negiranje, manipulaciju brojevima i prećutkivanje, do danas nije položila.
“Kako je moguće da od 1995. godine nijedna vlast, uključujući i petooktobarsku, nema moralni kapacitet da prizna ono što se dogodilo i da taj strašni zločin nazove genocidom”, pita Staša Zajović.
Previše je toga na političkom tasu, odgovara Žarko Korać, i objašnjava da bi jasnom ocenom Srebrenice bio doveden u pitanje ceo karakter i ishod rata u Bosni i Hercegovini.
“Onda bi morali da govore o tome šta je ta politika koja je dovela do srebreničke tragedije. Morali bi da govore o onome o čemu ovde niko ne želi da priča, a to je - šta je uopšte Republika Srpska. Kako se završio rat u Bosni i Hercegovini, zašto su etnička čiščenja Bošnjaka bila pre svega duž Drine, gde se geografski nalazi Srebrenica, zasto se to baš tu radilo. Time onda imate i temu kako danas izgleda Bosna i Hercegovina i šta su posledice tih etničkih čišćenja, genocida i zločina”, rekao je Korać.
Dok neka vlast ovaj korak ne napravi, obeležavanje srebreničkog genocida ostaje u okviru organizacija civilnog društva, baš kao i sećanje na brojne druge zločine srpskih snaga tokom ratova devedesetih.
“Paradoksalno je da kajanje i žaljenje često izražavaju upravo ljudi koji nemaju nikake odgovornosti za to. Podsetio bih da je Vili Brant potpuno spontano kleknuo pred spomenikom u varšavskom getu, on uopšte nije bio u Nemačkoj tokom Drugog svetskog rata, nije bio u nemačkoj armiji, bio je u imigraciji, dakle nikakvu odgovornost za zločine Nemačke nije imao. Mi ćemo još dugo putovati dok dođemo do te tačke”, zaključuje Žarko Korać.
Potočari
Genocid u Srebrenici je Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju označio najvećim masakrom na tlu Evrope posle Drugog svetskog rata.
Vojska Republike Srpske je u julu 1995. godine ubila više od osam hiljada bošnjačkih muškaraca i dečaka, u tada "zaštićenoj zoni" Ujedinjenih nacija.
Evropski parlament proglasio je 11. juli Danom sećanja na genocid širom Evropske unije i apelovao na zemlje Zapadnog Balkana da učine isto.