Inauguracija američkog predsednika kroz istoriju je simbol mirnog prenosa vlasti.
Čak i nakon osporavanih izbora — i kada je Unija američkih država bila u opasnosti kao u vreme Građanskog rata 1861-5. godine - predsednici su se pred javnošću zakleli da će "čuvati, štititi i braniti Ustav Sjedinjenih Država", podseća Nešenel Džiografik (National Geographic).
Mnogobrojne tradicije Dana inauguracije pomažu u jačanju te simbolične uloge.
Oduševljenje ljudi nakon inauguracije predsednika Džeksona, koja je po prvi put održana na istočnom bloku zgrade Kapitola, Vašington, 4. mart 1829. Nakon inauguracije,više od 20.000 ljudi stiglo je u Belu kuću kako bi upoznali predsednika.
Bez obzira da li je reč o glamuroznoj svečanosti koju je organizovao Endrju Džekson (Andrew Jackson) 1829. ili skromnoj ceremoniji 1945. na kojoj je Frenklin Ruzvelt (Franklin D. Roosevelt) položio zakletvu za četvrti mandat u vreme dok je još besneo Drugi svetski rat.
Tipično, inaguracioni dan počinje tako što što se izabrani predsednik uputi zajedno sa odlazećim predsednikom i liderima kongresa ka Kapitol Hilu.
Nakon polaganja kratke zakletve od 35 reči oko podneva pred predsednikom Vrhovnog suda, novi čelnik SAD drži inauguracioni govor pred mnogobrojnim okupljenim građanima, sledi parada kroz grad i veče gala svečanosti, uključujući mnogobrojne balove.
Od skromne ceremonije ispred Federalnog hola u Njujorku prilikom inauguracije prvog predsednika Džordža Vašingtona (George Washington) 1789. do masovnog okupljanja duž Zapadnog krila Kapitola za svakog novog predsednika od Ronalda Regana (Reagan) 1981, to je postizborna svečanost koja se planira mesecima unapred.
Mada Ustav SAD nalaže neka pravila koja se moraju ispoštovati tokom inauguracije, kao što je zakletva, svaki novi predsednik donese neku novinu.
Inauguracija prvobitno 4. marta
U mnogim zemljama novoizabrani lider preuzima vlast u roku od nekoliko nedelja ili — kao u slučaju Velike Britanije — čak i dan nakon izbora.
U Sjedinjenim Državama, međutim, prođe oko dva i po meseca između izbora i inauguracije kako bi se novom predsedniku dalo vremena da izabere novu administraciju.
Inauguracija se od 1937. godine održava 20. januara nakon izbora prvog utorka u novembru.
Međutim, pre ratifikacije 20. amandmana 1933. godine, većina inauguracija je upriličena 4. marta u podne.
Naime, na taj dan 1789. je stupio na snagu Ustav SAD.
Četvrta inauguracija predsednika Ruzvelta održana je dok je još besneo Drugi svetski rat, 20. januara 1945.
U 18. veku, četiri meseca se smatralo razumnim vremenom za prebrojavanje svih glasova, okupljanje elektora da potvrde rezultate izbora i da se izabranom predsedniku omogući vreme da formira svoj kabinet.
U to doba komunikacije su bile mnogo sporije jer su se za putovanja uglavnom koristili konji i jedrenjaci.
Džordž Vašington je inaugurisan 1789. čak krajem aprila, između ostalog i zbog oštre zime.
Naime, tek 6. aprila te godine, okupilo se dovoljno članova Kongresa da potvrde njegov izbor.
Vašington je jednoglasno pobedio sa 69 elektorskih glasova.
Glas o njegovoj pobedi stigao je do Vašingtona, a on je otputovao u Njujork sa svoje plantaže u Virdžiniji, Mount Vernon.
Usput, Vašington je dočekivan raznim proslavama, večerama i paradama.
Dvanaestim amandmanom usvojenim 4. marta 1804. modifikovan je izbor predsednika i potpredsednika.
Prethodno je kandidat koji je osvojio najviše elektorskih glasova postao predsednik, a drugoplasirani potpredsednik, što znači da su bili iz različitih političkih partija.
Ali pokazalo se da je predug prelazni period od četiri meseca između odlazeće i dolazeće administracije.
Džordž Vašington stiže u Njujork dan svoje inauguracije 30. aprila 1789.
Posle izbora 1800. godine, odlazeći predsednik Džon (John) Adams pokušao je da popuni pravosuđe svojim kandidatima pre nego što je Tomas Džeferson (Thomas Jefferson) preuzeo funkciju, navodi onlajn biblioteka JSTOR.
Nakon izbora 1860, novoizabrani predsednik Abraham Linkoln (Lincoln) nije mogao ništa da uradi kada je sedam država napustilo Uniju tokom duge "secesionističke zime", dok odlazeći predsednik Džejms Bjukenen (James Buchanan) nije reagovao dozvoljavajući secesionistima da zauzmu savezna utvrđenja i arsenale.
Izbori 1932. doveli su do neverovatne neizvesnosti i pogrešne komunikacije između dolazeće Ruzveltove i odlazeće administracije Herberta Huvera (Hoover), što je dodatno pogoršalo stanje usred Velike depresije.
Naime, Ruzvelt je morao da čeka četiri meseca da primeni svoj čuveni program "Nju dil"(The New Deal).
Inauguracija 20. januara od 1937.
Sa tehnološkim napretkom koji je omogućio brže prebrojavanje glasova i komunikaciju, nije više bilo potrebno da se čeka četiri meseca na inauguraciju imajući u vidu i pomenute i druge političke probleme koji su se pojavljivali u tom prelaznom periodu.
Zbog toga je 23. januara 1933. ratifikovan 20. amandman kojim je pomerena inauguracija na 20. januar, ali je mogao da se primeni tek 1937. kada je Ruzvelt po drugi put postao predsednik.
Sanford Levinson, profesor Univerziteta u Teksasu, smatra da se 90 godina kasnije pokazuje da ni 20. januar nije dovoljno dobar termin. On ističe da mnoge opasnosti koje su postojale zbog odlaganja inauguracije do 4. marta, prisutne su i do 20. januara.
Kao što se 1933. postavljalo pitanje da li SAD imaju vladu kada je Ruzvelt čekao četiri meseca, odnosno do 4. marta da preuzme vlast, slična situacije je bila i 1980. nakon pobede Ronalda Regana (Reagan) nad Džimijem Karterom (Jimmy Carter).
Ronald Reagan položio je zakletvu kao 40-ti predsednik 20. januara 1981. Fotografija sa inauguracije
"Situacija u kojoj (Regan) nije preuzeo vlast do 20. januara je bolja nego da je čekao do 4. marta, ali smo ipak imali tih 11 nedelja talačke krize u Iranu (kada su pristalice ajatolaha Homeinija upale u ambasadu SAD u Teheranu i otele 53 lica), gde se moglo iskreno zapitati da li smo imali vladu", navodi Levinson.
Međutim, on smatra da je moguće skratiti prelazni period između izbora i inauguracije samo za sedmicu ili dve, jer to onemogućava složeni mehanizam verifikacije rezultata glasanja preko takozvanih elektora.
Za ukidanje elektorskog sistema potrebne su ustavne promene, što je po mišljenju mnogih eksperata gotovo nemoguće imajući u vidu raspored političkih snaga u SAD.
Inauguralni govori od Vašingtona, Linkolna, Ruzvelta do Kenedija
Iako po Ustavu SAD nije obavezujuće, vrhunac svake inauguracije je obraćanje novog predsednika, u kome ukazuje na prioritete njegove administracije u naredne četiri godine.
Tu praksu je započeo Džordž Vašington. Njegov inauguralni govor 1793. u Filadelfiji je najkraći u američkoj istoriji – svega 135 reči.
Najduži govor je održao Vilijam Henri Harison (William Henry Harrisona) 1841. godine – 8.445 reči ili punih sto minuta.
Pošto je bilo izuzetno hladno, a Harison laganije obučen, dobio je upalu pluća od koje je umro posle mesec dana.
Sa inauguracije predsednika Harisona koji je imao 68 godina kada je preuzeo dužnost. Bez šešira i kaputa jahao je na konju od Bele kuće do Kapitola zimskog dana i stajao sat vremena na jakom vetru dok je držao inauguracijski govor. Mesec dana kasnije umro je od upale pluća.
U inauguralnim govorima su izrečene neke od najcitiranijih misli u američkoj istoriji.
Tako je Džeferson kazao 1801. da smo "nazivali različitim imenima pripadnike istog principa, zajednice. Svi smo mi republikanci, svi smo federalisti".
Linkolnova sentenca u vreme Građanskog rata da "nismo neprijatelji, već prijatelji, ne smemo biti neprijatelji" i o "boljim anđelima naše prirode" i danas je jedna od najupečatljivijih.
Ruzvelt je poručio 1933. u vreme Velike depresije da "jedino čega treba da se plašimo je sam strah".
Džon Kenedi (John Kennedy) je poručio 1961. godine:
"Ne pitaj šta tvoja zemlja može da učini za tebe, pitaj šta ti možeš da učiniš za nju".
Ronald Regan je najavio zaokret u dotadašnjoj politici izjavom da "vlada nije rešenje našeg problema, vlada je problem".
To je značilo uspostavljanje nove ekonomske doktrine koja je počivala na deregulaciji, nazvana reganomika.
Izazovi mirnom transferu vlasti
Iako je Džordž Vašington zaprepastio svet povlačenjem sa vlasti posle dva mandata – prepuštajući predsedničku funkciju potpredsedniku Džonu Adamsu 1797. godine – prvi pravi izazov mirnom prenosu vlasti dogodio se 1801. u vreme inauguracije Tomasa Džefersona, trećeg po redu predsednika.
Tenzije između Adamsa i Džefersona su dodatno eskalirale tokom prelaznog perioda pošto je Adams nominovao veliki broj sudija što je ocenjeno kao pokušaj ograničavanja manevarskog prostora novom predsedniku.
Adams nije prisustvovao inauguraciji, iako je Džeferson održao pomirljiv govor, obećavajući da će zaštititi prava onih koji nisu glasali za njega i pozivajući Amerikance da se "ujedine jednim srcem i jednim umom".
Voštane figure predsednika Adamsa (levo) i predsednika Džefersona (desno) kao deo izložbe američkih predsednika u muzeju voštanih figura Madame Tiso u Vašingtonu 2011. godine.
Ipak, Adams i Džeferson su se kasnije zbližili i u starosti čak postali prijatelji, kaže za Tajm (Time) Džoan Friman (Joanne Freeman), profesorka Univerziteta Jejl (Yale).
Džeferson je prisustvovao inauguraciji svog naslednika Džejmsa Medisona (James Madison) 1809.
U dva i po veka američke istorije predsedničkim inauguracija nisu prisustvovali Adamsov sin Džon Kvinsi Adams (John Quincy) 1829, koji se sukobio sa naslednikom Endrju Džeksonom (Andrew Jackson).
Osam godina kasnije, Džekson ne samo da je prisustvovao inauguraciji Martina Van Burena, već je bio i prvi predsednik koji je pratio svog naslednika na Kapitolu.
Iako to neće postati konzistentna tradicija sve do 20. veka, Džeksonov primer su sledili čak i predsednici koji se nisu slagali – kao što su Herbert Huver i Frenklin Ruzvelt.
Endrju Džonson (Andrew Johnson) nije prisustvovao inauguraciji Ulisesa (Ulysses) Granta 1869. jer je bio ljut zato što je bio opozvan u Predstavničkom domu godinu dana ranije.
Donald Tramp (Trump) je četvrti predsednik u istoriji SAD koji nije prisustvovao inauguraciji svog naslednika tvrdeći da su izbori 2020. bili neregularni.
Inauguracije u vreme ratova i kriza
Inauguracija Džejmsa Medisona za drugi mandat 1813. održana je u ratnim okolnostima jer su britanske trupe napale SAD oštetivši Belu kuću koja je tada bila u izgradnji.
Sedam južnih država se otcepilo od Unije u znak protesta zbog izbora severnjaka Abrahama Linkolna koji je bio protivnik ropstva.
Prema Kongresnoj biblioteci, "savezna vlada je bila na oprezu zbog moguće pobune i pokušaja atentata na Linkolna.
Napunjeni topovi nizali su se Pensilvanijskom avenijom, a strelci na krovu pratili su kretanje građana koji su išli za predsedničkom pratnjom do Kapitola".
Abraham Linkoln tokom inauguracije ispred Kapitola, 4. mart 1861.
Ruzvelt je za četvrtu inauguraciju 1945. u vreme Drugog svetskog rata otkazao paradu i balove, položivši zakletvu u Beloj kući.
Džo Bajden (Joe Biden) je inaugurisan 2021. usred globalne pandemije i nakon napada na Kapitol SAD pristalica poraženog predsednika Donalda Trampa.
Nekoliko američkih potpredsednika polagalo je zakletvu u vanrednim okolnostima zbog smrti predsednika.
Čester A. Artur (Chester A. Arthur) je 1881. položio zakletvu u svom domu u Njujorku nakon što je Džejms Garfild (James Garfield) ubijen, a Lindon Džonson (Lyndon Johnson) u avionu Air Force One posle atentata na Džona F. Kenedija 1963. godine.
Ceremonija na Kapitolu
Džordž Vašington je položio zakletvu 1789. na balkonu Federalnog hola u Njujorku, koji je tada bio sedište Kongresa, dok su ga stotine ljudi posmatrale sa ulica.
Četiri godine kasnije, ponovo je položio zakletvu za svoj drugi mandat — ovoga puta na manjoj ceremoniji u Filadelfiji, tada sedištu vlade.
Džeferson je bio prvi predsednik koji je 1801. inaugurisan na Kapitolu u Vašingtonu, koji je tada još bio u izgradnji.
Parade su i dalje bile spontani, neplanirani događaji sve do inauguracije Džejmsa Medisona 1809. godine.
Parade su prethodile inauguracionoj ceremoniji sve do 1873. godine.
Kasnije su se transformisale u mnogo veći događaj koji je zahtevao više vremena sa hiljadama učesnika.
Stoga je odlučeno da parada više ne prethodi inauguracionoj ceremoniji, već da je prati kao javna proslava velikih razmera.
Nakon ubistva Džona F. Kenedija 1963, prostor na kome se nalazi najviši zvaničnici je zaštićen neprobojnim staklom iz bezbednosnih razloga.
Inauguracija Džimija Kartera 20. januara 1977. godine.
Džimi Karter je 1977. započeo modernu tradiciju predsednika koji se pešice vraćaju u Belu kuću sa Kapitola.
Kako objašnjava Istorijsko udruženje Bele kuće, Karter je želeo time da poruči da će biti predsednik koji je "dostupan svim građanima".
Prvo učešće Afroamerikanaca i žena
Domorodačko stanovništvo i Afroamerikanci su prvi put učestvovali u inauguracionoj paradi 1865. tokom Linkolnove inauguracije.
Afroamerikanci koji su marširali predstavljali su civilne organizacije, kao i vojni bataljon.
Žene su po prvi put učestvovale na paradi na inauguraciji Vudroa Vilsona (Woodrow Wilson) 1917. godine.
Inauguracija Vudroa Vilsona 4. marta 1917.
Protesti na Niksonovoj inauguraciji
Prvi protesti zabeleženi su na inauguraciji Ričarda Niksona (Richard Nixon).
Kako piše Tajm, oko hiljadu građana koji su osuđivali Vijetnamski rat spalilo je male američke zastavice uzvikujući "još četiri godine smrti"!
Drugu Niksonovu inauguraciju 1973. bojkotovalo je nekoliko desetina kongresmena zbog rata u Vijetnamu.
Medijska pompa
Vremenom su inauguracije postale sve pompeznije i pristupačnije građanima kako se razvijala tehnologija.
Vesti o predsedničkoj inauguraciji prvi put su prenošene preko telegrafa 1845. (James Polk), nacionalnog radija 1925. (Calvin Coolidge), televizije 1949. (Harry Truman) i interneta 1997. (Bill Clinton).
Osim političara, inauguraciju uveličavaju i slavne ličnosti poput Majkla Džeksona i Barbare Strejsend na Klintonovoj inauguraciji.
Koncert na inauguraciji Bila Klintona, 17. januara 1993. godine.
Zatim Areta Franklin i Bjonse kada je Barak (Barack) Obama polagao zakletvu.
Inače, na njegovoj inauguraciji 2009. okupilo se najviše građana u istoriji Vašingtona – 1.8 miliona.
Robert Frost je kao prvi pesnik recitovao na Kenedijevoj inauguraciji.
Balovi i koncerti
Ceremonija se uglavnom završava inauguracijskim balom, koje je prvi organizovao Džejms Medison 1809.
Međutim, Džimi Karter se odlučio za seriju koncerata u različitim muzejima u kompleksu Smitsonijan, dok je Vudro Vilson, pobožni hrišćanin, otkazao takve svečanosti.
Zaboravljena Biblija
Organizatori su zaboravili da ponesu Bibliju za polaganje zakletve 1789, pa je Džordž Vašington morao da je pozajmi od masonske lože, navodi Nacionalni memorijal u Njujorku.
Slično se desilo i prilikom Ruzveltove prve inauguracije.
Povratak odlazećeg predsednika građanskom životu
Posle inauguracije, odlazeći predsednik izlazi iz Kapitola ka vojnom helikopteru kojim stiže u vazduhoplovnu bazu Endrjuz (Andrews). Odatle se vraća u građanski život.