Advokat Srđa Popović govori za RSE o tome da li se sprema formiranje nove partije, da li se oseća suodgovornim za dolazak na čelo države Tomislava Nikolića, koji je svojim izjavama već počeo da pravi probleme u regionu. Da li je odbacivanjem njegove krivične prijave za ispitivanje političke pozadine ubistva Zorana Đinđića konačno jasno da javnost neće saznati ko je sve bio umešan u taj zločin? Zašto za taj proces nije zainteresovana Demokratska stranka? Da li zna nešto više o tome, nego što je do sada rekao javno? Da li će Vojislav Koštunica biti pozvan da svedoči samo u jednoj pozorišnoj predstavi?
Popović: Meni je neprihvatljiv Toma Nikolić. Izuzeo bih se iz te kvalifikacije. Neka svako glasa kako hoće. Po meni, glas za Tomu Nikolića je pogrešan, kako god da je motivisan.
Popović: To i nije pobuna. Ja to shvatam kao jedno očajanje, a ne kao pobunu. Kada neko počne da me pita da li je to uspelo ili nije, pa nije ništa moglo ni da uspe. To i nema nikakvu drugu svrhu nego da se kaže – vi ste osvojili jednu političku klasu, mi vas ne zanimamo, vaši izbori se svode na to da vidimo kako ćemo da podelimo plen posle izbora. Nikakvim promenama se ne nadamo.
Mi ćemo apstinirati, kao što je ogromna većina apstinirala, samo ovog puta hoćemo da objasnimo zašto apstiniramo. Ako to na vas utiče, to je dobro, a ako ne, ništa.
Popović: Govorim u svoje ime. Mislim da kada nas strpaju u tako neku grupu, u neku formalnu skupinu, ili neformalnu, onda je to sve nasilno. Ono što možda objedinjuje te ljude, o kojima govorimo, je što su oni saradnici Pešćanika. Ne mogu da kažem da su birani po nekom strogom ideološkom kriterijumu, nego su to ljudi koji žele nešto da kažu, a nemaju gde. Između sebe imamo velikih razlika, sa mnogima od njih.
Ovde niko ne može da vam veruje da govorite samo u svoje ime jer je to neshvatljivo u ovoj sredini. Morate da budete neka grupa. Poželjno je još da budete zaverenička – ko stoji iza vas, šta vi hoćete. Živimo u jednom društvu i želim da komuniciram sa njim. Mislim da se tako gradi svest jednoga društva, što ćemo svi, ili bar oni koji imaju prilike da nešto kažu o tim javnim poslovima, da to kažu. Za mene je tu kraj moga angažmana.
Salonski, šta hoće time da se kaže? Da imam uspešnu kancelariju i da dobro živim? To je tačno.
Popović: Siguran sam da ima.
Popović: Nisam. Potpuno sam siguran da ni jedna partija, ni neka nova partija, ne može da promeni tu situaciju. Partije koje imamo, su partije kakve mi zaslužujemo. To je slika ovoga društva.
Popović: Ne znam ništa o tome. Dosta je tih značajnih imena, a tu uključujem i sebe. Dosta je s tim. Dajte neka se pojavi neko nov, sa čistom biografijom, nekompromitovan, entuzijastičan, sa nekom nadom. Mi koji smo dobili toliko batina, teško nam je da se sada nečemu nadamo.
Popović: Mladi ljudi su na konju. Mladi ljudi su na ulici. Mladi ljudi su u kafićima. Strašno je kakva generacija je izrasla tokom poslednjih 20 godina. Ne kažem to da bi ih moralno osuđivao. Ne osuđujem ni te koji su klicali Mladiću i vikali „Ubij Šiptara“. To je tragedija ove zemlje. Meni je njih žao jer oni ne razumeju ništa od toga što rade. To je jedno difuzno osećanje neke poniženosti i frustracije koja onda traži svoj izraz u tako provokativnim, najgorim sloganima i najdivljijem ponašanju. To je oblik koji je sada srpski nacionalizam uzeo.
Popović: Mislim da je on jako pragmatičan. Mislim da je lukav čovek. Da on oseća dobro svoje biračko telo. U stanju je da mnoge stvari kaže, a sutra da ih porekne. Nekonzistentan je. On je pomalo i emotivno nestabilan, neuravnotežen i ne pridajem nikakav značaj tome, a nije me ni iznenadio. Svi znamo ko je Tomislav Nikolić.
Mene je iznenadilo kada je DS počela da ga rehabilituje i da nam objašnjava da se čovek u 60-toj ili 50-toj godini promenio. Ljudi se u to doba ne menjaju. Oni su to što su. Ipak vas život obeleži na neki način i ne može svako sebe da izmišlja iz početka svakog dana. To je meni neshvatljivo.
Popović: Ne slažem se sa onima koji su pozivali na strateško glasanje za Tomislava Nikolića i u stvari to su bili vrlo usamljeni slučajevi. Mislim da je pogrešno njih uopšte izjednačavati sa belim listićima.
Ideja belih listića nije bila da poziva na apstinenciju. Za apstinenciju je bilo jasno da će biti ogromna. Ideja belih listića je da da objašnjenje za apstinenciju, da ta apstinencija ne ostane tako mutava i nedorečena i nejasna. Ne. Mi mislimo da je jasno šta je uzrok apstinencije i hoćemo to da vam pokažemo.
Nema povoljnih opcija. Doveli ste društvo dotle da ste se izolovali od života običnih ljudi, da vas mi uopšte ne zanimamo, da ste stvorili jednu političku klasu, koja po meni čak ima i klasnu svest koja se zalaže za status quo. Njima nije loše, dobro su se namestili, samo ne talasajte i nemojte ništa da menjate.
Tu su se desile jako čudne stvari u našim medijima. Mislim da je to politički inspirisano. Jasno je ko ima odgovornost ili zaslugu zašto je Tomislav Nikolić postao predsednik države. Taj rezultat je posledica, pre svega, glasova ljudi koji su glasali za Tomislava Nikolića. Dajte demokratski da razmišljamo.
Popović: Tako je. Drugi razloge je što je DS izgubila mnogo više glasova, nego što je on izgubio. Sada, umesto da si tamo neko stavi prst na čelo i da se zapita zašto smo izgubili 800.000 glasova, oni pričaju o neodgovornim intelektualcima, što je šačica ljudi koji nemaju nikakv uticaj na opšte javno mnijenje, a najmanje na birače koji od jutra do mraka gledaju RTS i naravno ne čitaju ni Peščanik, ni ne slušaju RSE.
Jedini je Čeda Jovanović tu bio pošten i zabranio u svojoj stranci da se govori o belim listićima jer se time daje značaj tim marginalcima. Slažem se, mi smo marginalci i ostavite nas na miru. Mislite o sebi.
Popović: Tu se ne bih složio. Nije to bila nikakva akcija. Tu je bilo nekoliko ljudi. O tim belim glasovima govorilo je nas pet-šest i to na jednom mediju koji je virtualni medij, koji ne postoji.
Popović: Izgleda da se ta ideja nekim ljudima dopala, da pokažu svoju frustraciju. To je normalno. Mislim da je cela ta situacija koja je stvorena, ne toliko zaslugom belih listića, nego reakcijama koje su u javnosti izazvane, dovela do jednog poboljšanja opšteg stanja srpske javnosti.
Odjedanput su se svi setili da je Boris Tadić uzurpirao neka ovlašćenja. To sada pominju main stream mediji. Odjedanput su se setili koja su ta ovlašćenja i da Tomu Nikolića treba držati u okvirima tih ovlašćenja. Odjedanput su se setili da možda i nije bilo zgodno ono nacionalno pomirenje, da nije bilo dobro sumarizirati dva bola, da nije dobro grljenje sa Dodikom, da je to sve moglo da smeta. Da je DS pobedila i da je Boris Tadić ostao predsednik, to nikada ne bi ste pročitali nigde.
Popović: Znam da ste politički novinar i znam u kome pravcu volite da mi razgovaramo i da je moj stav suviše politički nezanimljiv. Mislim da se ničemu ne treba nadati iz te sfere politike, zato što je društvo u ovakvom stanju. Ne možete u ovakvom društvu da imate bilo kakve političke stranke o kojima vi i ja možemo da sanjarimo. Ne možete da imate podršku birača. Zna se šta taj birač voli da čuje.
To da se nešto menja je jedan dugoročan zadatak koji podrazumeva promene u obrazovanju i u kulturi. To podrazumeva izvestan stepen blagostanja. Drugačije razmišlja gladan čovek, a drugačije čovek koji je rešio svoje osnovne lične probleme. Mislim da naši problemi nisu politički, mislim da su naši problemi kulturni, da su oni u našoj javnosti, u medijima, pa i u intelektualcima. To su mnogo dublji i mnogo teže rešivi problemi.
Negde krajem 80-tih, 90-tih mislim da smo mi kao nacija zalutali na jednu stranputicu i to sa plebisticarnom pogreškom. Tih godina sam išao od kuće do kancelarije i molio boga da nikoga ne sretnem jer ću se posvađati. To traje već 30 godina. Iz toga se ne izlazi nikakvom političkom akcijom.
Popović: Smatram da su Miloševića srušili njegovi da je narod na ulici bio nužni statisti, vrlo iskreni i vrlo požrtvovani i puni nade. Ali dilovi su sklopljeni iza njihovih leđa. Zna se politička maxima - jedni prave revoluciju, a drugi se njome koriste. To je uvek tako. Taj 5. oktobar sam gledao tako što sam shvatio da je Milošević izgubio, ali mi ni tada nije bilo jasno šta je pobedilo.
Popović: Ona nije odbačena. Tu ljudi greše kada tvrde da je odbačena. Po njoj nije postupljeno i tužilac je kazao da u mojoj prijavi nema dovoljno dokaza da se po njoj postupa, ali to ne znači da je ta stvar presuđena i da ona sutra ne može biti drugačije rešena i da ta prijava, uz možda nove činjenice koje budu isplivale, se stvarno ne pokrene. Govorim strogo formalno.
Meni je jasno od početka, male su tu bile šanse da se sa tim uspe. Moj osnovni cilj je bio da prikupim sve one dokaze koje ja mogu da deponujem u to tužilaštvo, pa jednoga dana, ako političke prilike budu bolje, možda će to neko uzeti u svoje ruke. U svakom slučaju mislim da je potrebno da bar istorija zabeleži šta se tu stvarno dogodilo.
Popović: Jer se, po meni, DS pretvorila u jednu interesnu grupaciju. Sama ideja DS, a naročito Borisa Tadića, je bila da se on postavi u centar, da pokuša sve druge stranke da povuče u centar, da ni sa kim ne dolazi u oštre sukobe, da postigne jednu situaciju u kojoj će sve stranke imati neki interes da održe status quo.
Naravno da to ne podrazumeva takve lomove. Videli ste kada je pomenuo tužilac mogućnost da sasluša Koštunicu šta je tu sve ustalo da ga odbrani od vršenja građanske dužnosti.
Popović: Uvek ima stvari koje zna policija, operativnih saznanja, ali ne mogu ni danas o tome da govorim. To bi bilo neozbiljno.
Popović: Mislim da su mu postavljena neka pitanja. Odgovori koje je on dao su uzeti, u stvari, iz onoga što je on pričao u medijima. Po mom iskrenom mišljenju, to bi tek bilo strašno jer njegova odbrana njega tereti mnogo više nego moja prijava.
RSE: Posle ovih izbora, glavna tema su izgleda intelektualci. Šta se dogodilo za grupu uticajnih intelektualaca da im je prihvatljivija varijanta Toma Nikolić nego Boris Tadić? To pitanje se vrti u javnosti svih ovih dana.
Popović: Meni je neprihvatljiv Toma Nikolić. Izuzeo bih se iz te kvalifikacije. Neka svako glasa kako hoće. Po meni, glas za Tomu Nikolića je pogrešan, kako god da je motivisan.
RSE: Šta je alternativa pobunjenih intelektualaca?
Popović: To i nije pobuna. Ja to shvatam kao jedno očajanje, a ne kao pobunu. Kada neko počne da me pita da li je to uspelo ili nije, pa nije ništa moglo ni da uspe. To i nema nikakvu drugu svrhu nego da se kaže – vi ste osvojili jednu političku klasu, mi vas ne zanimamo, vaši izbori se svode na to da vidimo kako ćemo da podelimo plen posle izbora. Nikakvim promenama se ne nadamo.
Mi ćemo apstinirati, kao što je ogromna većina apstinirala, samo ovog puta hoćemo da objasnimo zašto apstiniramo. Ako to na vas utiče, to je dobro, a ako ne, ništa.
RSE: Optužuju vas da ste iz lagodne salonske pozicije napravili politički haos u Srbiji. Tu vrstu optužbi - da samo znate šta nećete, a da ne znate šta hoćete - govore vam i dojučerašnji saborci, ljudi kao što je Teofil Pančić.
Ovde niko ne može da vam veruje da govorite samo u svoje ime jer je to neshvatljivo u ovoj sredini. Morate da budete neka grupa. Poželjno je još da budete zaverenička
Ovde niko ne može da vam veruje da govorite samo u svoje ime jer je to neshvatljivo u ovoj sredini. Morate da budete neka grupa. Poželjno je još da budete zaverenička – ko stoji iza vas, šta vi hoćete. Živimo u jednom društvu i želim da komuniciram sa njim. Mislim da se tako gradi svest jednoga društva, što ćemo svi, ili bar oni koji imaju prilike da nešto kažu o tim javnim poslovima, da to kažu. Za mene je tu kraj moga angažmana.
Salonski, šta hoće time da se kaže? Da imam uspešnu kancelariju i da dobro živim? To je tačno.
RSE: Ne. Postoji dosta ljudi u Srbiji koji misle isto što i vi. Ne postoji iza toga nikakav angažman, nikakva alternativa. Postoji li u toj grupi ljudi neko ko razmišlja o formiranju nove partije ili je to samo politički forum?
Popović: Siguran sam da ima.
RSE: Da li ste vi među njima?
Popović: Nisam. Potpuno sam siguran da ni jedna partija, ni neka nova partija, ne može da promeni tu situaciju. Partije koje imamo, su partije kakve mi zaslužujemo. To je slika ovoga društva.
RSE: Nije baš tako, ako je toliki deo Srbije apstinirao. Taj deo Srbija možda očekuj neku alternativu. Rekli ste da verovatno ima ljudi koji razmišljaju o političkim partijama. Čitam da postoji neka inicijativa da se formira ponovo Građanski savez Srbije. Nisu tamo neka imena koja su poznata u javnosti. Šta mislite o toj ili nekoj sličnoj ideji? Da li postoji nešto konkretno o čemu se razgovara među tim ljudima?
Popović: Ne znam ništa o tome. Dosta je tih značajnih imena, a tu uključujem i sebe. Dosta je s tim. Dajte neka se pojavi neko nov, sa čistom biografijom, nekompromitovan, entuzijastičan, sa nekom nadom. Mi koji smo dobili toliko batina, teško nam je da se sada nečemu nadamo.
RSE: Zanimljivo je da i na tom političkom forumu, koji je održan posle izbora, sve same sede glave. Nema mladih ljudi.
Popović: Mladi ljudi su na konju. Mladi ljudi su na ulici. Mladi ljudi su u kafićima. Strašno je kakva generacija je izrasla tokom poslednjih 20 godina. Ne kažem to da bi ih moralno osuđivao. Ne osuđujem ni te koji su klicali Mladiću i vikali „Ubij Šiptara“. To je tragedija ove zemlje. Meni je njih žao jer oni ne razumeju ništa od toga što rade. To je jedno difuzno osećanje neke poniženosti i frustracije koja onda traži svoj izraz u tako provokativnim, najgorim sloganima i najdivljijem ponašanju. To je oblik koji je sada srpski nacionalizam uzeo.
RSE: Novi predsednik već je napravio nekoliko gafova, zapravo izjava u stilu njegove radikalske prošlosti - Srebrenica nije genocid, Vukovar je srpski grad. Da li mislite da će se on vremenom upristojiti? Možda samo nije naučio diplomatski jezik?
Popović: Mislim da je on jako pragmatičan. Mislim da je lukav čovek. Da on oseća dobro svoje biračko telo. U stanju je da mnoge stvari kaže, a sutra da ih porekne. Nekonzistentan je. On je pomalo i emotivno nestabilan, neuravnotežen i ne pridajem nikakav značaj tome, a nije me ni iznenadio. Svi znamo ko je Tomislav Nikolić.
Mene je iznenadilo kada je DS počela da ga rehabilituje i da nam objašnjava da se čovek u 60-toj ili 50-toj godini promenio. Ljudi se u to doba ne menjaju. Oni su to što su. Ipak vas život obeleži na neki način i ne može svako sebe da izmišlja iz početka svakog dana. To je meni neshvatljivo.
RSE: Da li su odgovorni oni koji su pozivani na apstinenciju i na strateško glasanje za Tomislava Nikolića?
Popović: Ne slažem se sa onima koji su pozivali na strateško glasanje za Tomislava Nikolića i u stvari to su bili vrlo usamljeni slučajevi. Mislim da je pogrešno njih uopšte izjednačavati sa belim listićima.
Ideja belih listića nije bila da poziva na apstinenciju. Za apstinenciju je bilo jasno da će biti ogromna. Ideja belih listića je da da objašnjenje za apstinenciju, da ta apstinencija ne ostane tako mutava i nedorečena i nejasna. Ne. Mi mislimo da je jasno šta je uzrok apstinencije i hoćemo to da vam pokažemo.
Nema povoljnih opcija. Doveli ste društvo dotle da ste se izolovali od života običnih ljudi, da vas mi uopšte ne zanimamo, da ste stvorili jednu političku klasu, koja po meni čak ima i klasnu svest koja se zalaže za status quo. Njima nije loše, dobro su se namestili, samo ne talasajte i nemojte ništa da menjate.
Tu su se desile jako čudne stvari u našim medijima. Mislim da je to politički inspirisano. Jasno je ko ima odgovornost ili zaslugu zašto je Tomislav Nikolić postao predsednik države. Taj rezultat je posledica, pre svega, glasova ljudi koji su glasali za Tomislava Nikolića. Dajte demokratski da razmišljamo.
RSE: On je dobio mnogo manje glasova nego što je dobio na prethodnim izborima?
Jedini je Čeda Jovanović bio pošten i zabranio u LDP da se govori o belim listićima jer se time daje značaj tim marginalcima. Slažem se, mi smo marginalci i ostavite nas na miru. Mislite o sebi.
Popović: Tako je. Drugi razloge je što je DS izgubila mnogo više glasova, nego što je on izgubio. Sada, umesto da si tamo neko stavi prst na čelo i da se zapita zašto smo izgubili 800.000 glasova, oni pričaju o neodgovornim intelektualcima, što je šačica ljudi koji nemaju nikakv uticaj na opšte javno mnijenje, a najmanje na birače koji od jutra do mraka gledaju RTS i naravno ne čitaju ni Peščanik, ni ne slušaju RSE.
Jedini je Čeda Jovanović tu bio pošten i zabranio u svojoj stranci da se govori o belim listićima jer se time daje značaj tim marginalcima. Slažem se, mi smo marginalci i ostavite nas na miru. Mislite o sebi.
RSE: To znači da ništa niste uradili i da su beli listići, poruku koju ste vi hteli da uputite, pre svega onima koji su na vlasti i koji će biti na vlasti, oni nisu primili. Ako bude Boris Tadić premijer, ako Ivica Dačić dobije još više ministarskih mesta u Vladi, ako Tomislav Nikolić bude marginalizvan kao predsednik i sveden u ustavne okvire, u čemu je onda razlika? Šta se uradilo?
Popović: Tu se ne bih složio. Nije to bila nikakva akcija. Tu je bilo nekoliko ljudi. O tim belim glasovima govorilo je nas pet-šest i to na jednom mediju koji je virtualni medij, koji ne postoji.
RSE: Govorim o svim ljudima koji su precrtali listiće i koji su ostali kod kuće.
Popović: Izgleda da se ta ideja nekim ljudima dopala, da pokažu svoju frustraciju. To je normalno. Mislim da je cela ta situacija koja je stvorena, ne toliko zaslugom belih listića, nego reakcijama koje su u javnosti izazvane, dovela do jednog poboljšanja opšteg stanja srpske javnosti.
Odjedanput su se svi setili da je Boris Tadić uzurpirao neka ovlašćenja. To sada pominju main stream mediji. Odjedanput su se setili koja su ta ovlašćenja i da Tomu Nikolića treba držati u okvirima tih ovlašćenja. Odjedanput su se setili da možda i nije bilo zgodno ono nacionalno pomirenje, da nije bilo dobro sumarizirati dva bola, da nije dobro grljenje sa Dodikom, da je to sve moglo da smeta. Da je DS pobedila i da je Boris Tadić ostao predsednik, to nikada ne bi ste pročitali nigde.
RSE: Da li postoji za Srbiju neka druga alternativa, osim da premijer, kako je najavio Dačić, bude on za četiri godine i da nam Dodik postavlja uslove ko sme, a ko ne sme, da bude u Vladi?
Popović: Znam da ste politički novinar i znam u kome pravcu volite da mi razgovaramo i da je moj stav suviše politički nezanimljiv. Mislim da se ničemu ne treba nadati iz te sfere politike, zato što je društvo u ovakvom stanju. Ne možete u ovakvom društvu da imate bilo kakve političke stranke o kojima vi i ja možemo da sanjarimo. Ne možete da imate podršku birača. Zna se šta taj birač voli da čuje.
To da se nešto menja je jedan dugoročan zadatak koji podrazumeva promene u obrazovanju i u kulturi. To podrazumeva izvestan stepen blagostanja. Drugačije razmišlja gladan čovek, a drugačije čovek koji je rešio svoje osnovne lične probleme. Mislim da naši problemi nisu politički, mislim da su naši problemi kulturni, da su oni u našoj javnosti, u medijima, pa i u intelektualcima. To su mnogo dublji i mnogo teže rešivi problemi.
Negde krajem 80-tih, 90-tih mislim da smo mi kao nacija zalutali na jednu stranputicu i to sa plebisticarnom pogreškom. Tih godina sam išao od kuće do kancelarije i molio boga da nikoga ne sretnem jer ću se posvađati. To traje već 30 godina. Iz toga se ne izlazi nikakvom političkom akcijom.
RSE: Da li to znači da nije bio diskontinuitet makar u Đinđićevo vreme?
Popović: Smatram da su Miloševića srušili njegovi da je narod na ulici bio nužni statisti, vrlo iskreni i vrlo požrtvovani i puni nade. Ali dilovi su sklopljeni iza njihovih leđa. Zna se politička maxima - jedni prave revoluciju, a drugi se njome koriste. To je uvek tako. Taj 5. oktobar sam gledao tako što sam shvatio da je Milošević izgubio, ali mi ni tada nije bilo jasno šta je pobedilo.
RSE: Vaš glavni predmet je rasvetljavanje političke pozadine ubistva Zorana Đinđića. Ima li šanse da se tu išta može učiniti, obzirom da je vaša krivična prijava odbačena?
Popović: Ona nije odbačena. Tu ljudi greše kada tvrde da je odbačena. Po njoj nije postupljeno i tužilac je kazao da u mojoj prijavi nema dovoljno dokaza da se po njoj postupa, ali to ne znači da je ta stvar presuđena i da ona sutra ne može biti drugačije rešena i da ta prijava, uz možda nove činjenice koje budu isplivale, se stvarno ne pokrene. Govorim strogo formalno.
Meni je jasno od početka, male su tu bile šanse da se sa tim uspe. Moj osnovni cilj je bio da prikupim sve one dokaze koje ja mogu da deponujem u to tužilaštvo, pa jednoga dana, ako političke prilike budu bolje, možda će to neko uzeti u svoje ruke. U svakom slučaju mislim da je potrebno da bar istorija zabeleži šta se tu stvarno dogodilo.
RSE: Zašto DS nije zainteresovana da rasvetli političku pozadinu ubistva Zorana Đinđića?
Popović: Jer se, po meni, DS pretvorila u jednu interesnu grupaciju. Sama ideja DS, a naročito Borisa Tadića, je bila da se on postavi u centar, da pokuša sve druge stranke da povuče u centar, da ni sa kim ne dolazi u oštre sukobe, da postigne jednu situaciju u kojoj će sve stranke imati neki interes da održe status quo.
Naravno da to ne podrazumeva takve lomove. Videli ste kada je pomenuo tužilac mogućnost da sasluša Koštunicu šta je tu sve ustalo da ga odbrani od vršenja građanske dužnosti.
RSE: Znate li nešto više o političkoj pozadini ubistva nego ste do sada govorili u javnosti?
Popović: Uvek ima stvari koje zna policija, operativnih saznanja, ali ne mogu ni danas o tome da govorim. To bi bilo neozbiljno.
RSE: Ali ako vi niste uspeli na sudu, uspelo je dovođenje na sud Koštunice u pozorištu. Čula sam primedbu zašto nije u pozorištu njemu pružena šansa da nešto kaže, zašto je sve vreme ćutao. Kako ste to razumeli?
Popović: Mislim da su mu postavljena neka pitanja. Odgovori koje je on dao su uzeti, u stvari, iz onoga što je on pričao u medijima. Po mom iskrenom mišljenju, to bi tek bilo strašno jer njegova odbrana njega tereti mnogo više nego moja prijava.