Da li je Tadić zaslužan za pobedu Nikolića

U najnovijem Mostu Radija Slobodna Evropa vođena je polemika o tome koliko se Srbija udaljila od ideja u ime kojih je 5.oktobra 2000. godine oboren režim Slobodana Miloševića. Sagovornici su bili profesori Filozofskog fakuleta u Beogradu - Žarko Korać i Vladimir Vuletić.

Polemisalo se o tome da li je izbor Tomislava Nikolića za predsednika Srbije težak udarac Petom oktobru, ko je kriv što je na mesto predsednika Srbije došao čovek mračne ratne prošlosti, da li je Tadićeva politika kompromisa sa nacionalistima donela pobedu Nikoliću, zašto je Demokratska stranka omogućila Socijalističkoj partiji Srbije da se bez ijedne reči izvinjenja oslobodi hipotke devedesetih, o cinizmu Ivice Dačića koji danas otvoreno napada Peti oktobar, zašto se Tadić ritualno zaklinje u jedinstvenu Bosnu i Hercegovinu dok u praksi podržava njen raspad, da li je Đinđić pravio kompromise o ključnim pitanjima, zašto Tadić nije rekao ni reči o rehabilitaciji kvislinga u Srbiji, da li je uspon desnice u Srbiji posledica neraščisćenog odnosa prema ratnoj prošlosti, kao i o tome da li je Srbija ponovo na prekretnici na kojoj je bila Petog oktobra.

Omer Karabeg: Može li se reći da je izbor Tomislava Nikolića težak udarac 5. oktobru?

Žarko Korać: To je je nesumnjivo udarac Petom oktobru. Mogu da uvažim do izvesne mere evoluciju Tomislava Nikolića i ekstremno nacionalističkog dela biračkog tela koje on predstavlja, ali ne smemo zaboraviti da je Nikolić sa skupštinske govornice rekao da mu nije žao što je ubijen Ćuruvija, da je sa te iste govornice izgovarao ode Ratku Mladiću, da je to čovek koji je devedesetih godina, kada mu je neko iz skupštinske sale nešto dobacio, rekao da ne čuje jer je bio na frontu, pa je ogluveo od pucanja. Takav čovek mora mnogo da učini da bi nas ubedio da je politički evoluirao. Neki mu nikada neće verovati. To jeste strašan udarac za Srbiju, koja 2012. godine za predsednika države bira čoveka koji je punih 10 godina bio Šešeljev zamenik i to vrlo lojalan, koji je išao u rat kao dobrovoljac. Da je Srbija istinski dovršila svoj obračun sa ratnom prošlošću ili da je barem dalje otišla na tom putu, to se ne bi dogodilo. Šta god ko zamerao Borisu Tadiću, a štošta mu se može zameriti, on nema tu prošlost. Obično mu se zamera taktiziranje i povezivanje sa nacionalistima, skandalozna deklaracija o pomirenju sa socijalistima, ali on nema takvu biografiju. Tadić je ipak dva puta bio u Srebrenici. Teško bih tamo mogao da zamislim Nikolića, mada ni to ne isključujem. Ali, da bismo mu poveravali - Nikolić bi morao da klekne, što on, naravno, nikada neće uraditi.

Vladimir Vuletić: Udarac jeste u svakom slučaju, ali postavlja se pitanje - da nije tog udarca, da li bi možda pretio neki veći i snažniji. Bez obzira na sve, činjenica je da je Nikolić na mesto predsednika došao na legalan način. Činjenica je, takođe, da iza njega nije stala većinska Srbija, s obzirom da je na glasanje izašlo samo 46 posto građana. Sve Nikolićeve izjave u poslednjih nekoliko godina su takve da se svako u njima može pronaći - on je i za Rusiju, i za Evropsku uniju, i za Ameriku, i za siromašne, i za bogate. On, zapravo, daje izjave koje su međusobno često protivrečne, ali svako u njima može pronaći ono što mu se dopada. Mislim da je za jedan deo evropske javnosti, čak i za neka vrlo istaknuta imena, Nikolić neko ko je uspeo da na neki način podeli i razori onu ekstremističku struju koju su predstavljali Šešeljevi radikali. U tom smislu sada treba biti oprezan i sačekati da se vidi da li se Nikolić zaista preobratio ili je naprosto samo za izvesno vreme promenio kožu, a ćud nije. Ja sam za to da ga pustimo i da vidimo šta će da uradi, a ne da ga odmah napadamo. Naravno, daleko sam od toga da mislim da je Nikolić iskreni Evropejac.

Žarko Korać: Slažem se da uvek svakome treba dati šansu da se promeni, ali ta promena ne sme da bude samo na rečima, ona mora biti stvarna. Nikolić ni u jednom trenutku nije rekao da se odriče svojih stavova. On još uvek računa na ono biračko telo koje je Šešelj ostavio pre devet godina kada je otišao u Hag. On nije rekao ni da je u Srebrenici bio genocid, ni da je rat izazvao Milošević. On je samo rekao “Ja sam Evropejac“, i u svoju prvu inostranu posetu otišao - Putinu. Sećate se da je on za skupštinskom govornicom rekao da bi voleo da Srbija bude ruska gubernija. Videćemo šta će uraditi kao predsednik Srbije. Nikolić neće moći da preskoči senku svoje prošlosti. To je suviše teška i ružna senka da bi mogla da se prosto preskoči. I konačno, mađarski predsednik je nedavno morao da da ostavku zato što je uhvaćen da je deo svog doktorata prepisao od nekog rumunskog naučnika, a mi ovde biramo za predsednika čoveka koji je kupio svoju diplomu.

Omer Karabeg: Kako tumačite činjenicu da je, nakon poslednjih izbora, Miloševićeva Socijalistička partija do te mere ojačala da je njen predsednik Ivica Dačić postao ključni igrač na političkoj sceni Srbije, bez koga se nijedna važna odluka ne može doneti?

Vladimir Vuletić: Mislim da tu postoji nekoliko činjenica. Njegovo ministarstvo je tokom četverogodišnjeg mandata koalicione vlade ocenjivano kao jedno od najuspešnijih. On je uspeo da kao član vladajuće koalicije i kao veoma lojalan partner Demokratske stranke skine hipoteku sa Socijalističke partije Srbije, da je, da tako kažem, dedemonizuje, jer je ona u velikoj meri s pravom bila demonizovana nakon 2000. godine. Time je omogućio delu uplašenog biračkog tela SPS-a da se vrati svojoj prvoj ljubavi, jer je bilo sasvim u redu glasati za nekoga ko je na vlasti i ko drži tako važan resor kao što je ministarstvo policije. S druge strane, treba imati u vidu da se ta partija ipak drži socijalističkih ideja, bez obzira šta mi o tome mislili. To je za mene osnovna razlika između Nikolića i Dačića. Nikolić je populista. On priča ono što ljudi žele da čuju. On se predstavlja kao neko ko vodi stranku tranzicionih gubitnika, ali u njegovom programu ima i stvari koje idu na štetu te populacije. Treba samo pogledati kakvu poresku politiku predlaže njegova stranka. Za razliku od Nikolića, SPS ima levu socijalističku ideologiju, pa bi se i tome mogao pripisati njihov izborni uspeh. S obzirom da na levici nema mnogo drugih stanaka, moglo bi se očekivati da će SPS, onog trenutka kada odumre jedan deo starih, nacionalistički nastrojenih socijalista, postati stranka koja će, možda, u koaliciji sa nekim drugim socijalističkim strankama postati nešto što reprezentuje levicu u Srbiji.

Žarko Korać: Kolega Vuletiću, što se tiče političkog programa SPS-a, koji je pisao pokojni profesor i akademik Mihajlo Marković, on je, naravno, dobro napisan. Taj program je postojao i kada je Milošević vodio šovinističke ratove u susedstvu i kada su u Srbiji otimani ljudi i ubijani pošto im se proveri ime u ličnoj karti. Socijalistička partija Srbije je imala takav program, a vodila je politiku koja je jednim delom odgovarala nekom neofašističkom projektu. Hoću da kažem - jedno je program, a drugo njegova realizacija. Dačić je tek u finalu kampanje počeo govoriti o odvratnim tajkunima i o privatizaciji. Prethodnih godina o tome nije ništa rekao, jer ima mnogo tajkuna koji podržavaju njegovu stranku ili su joj bliski.

Omer Karabeg: Zanimljivo je da Ivica Dačić danas otvoreno kaže da ne zna šta je dobro doneo Peti oktobar, da mu se smučio DOS, to jeste Demokratska opozicija koja je oborila Miloševića, a niko iz Demokratske stranke, koja je bila nosilac DOS-a, ne reaguje, već su sretni kada Dačić hoće s njima u koaliciju.

Žarko Korać: Dačić je u završnici izborne kampanje pokazao stravičan cinizam. On se brutalno udvarao biračkom telu i pokazao koliko je beskrupulozan političar. On je vratio birače SPS-a time što je direktno pljuvao DOS. Sada bi njemu neko mogao reći - a što si ti onda u koaliciji sa Demokratskom strankom koja je bila stožer DOS-a. Niko iz Demokratske stranke nije reagovao na njegov cinizam. Današnje vodstvo te stranke napravilo je prema prijateljima Zorana Djinđića i ljudima koji su tada vodili tu stranku sanitarni otklon - to su njihove reči, a ne moje. Pogledajte samo sudbinu Zorana Živkovića, bivšeg premijera i potpredsednika te stranke. Njih je savladao apsolutni pragmatizam. Nikolić, koji je protivnik Petog oktobra, mogao je da pobedi zato što je upravo Demokratska stranka relatizovala Peti oktobar.

Vladimir Vuletić: Ako političku situaciju u Srbiji analiziramo hladne glave, moramo priznati da je Socijalistička partija Srbije pre četiri godine obezbedila evropski put Srbije. Bez obzira što je put ka Evropskoj uniji trnovit, mi danas ne bismo bili na tom putu da nakon prošlih izbora SPS nije ušao u koaliciju sa Demokratskom strankom. Slično je i danas. Činjenica je da od njihove odluke i danas zavisi da li će Srbija ići evropskim putem. Bilo bi, naravno, idealno da je kojim slučajem na prošlim izborima, a i na ovim, upravo završenim, Demokratska stranka osvojila preko 50 odsto glasova i da sama gura u pravcu Evrope. Ali činjenica je da je na izborima 2003. godine tadašnja Demokratska stranka, koju je vodio gospodin Živković osvojila, čini mi se, nešto više od 13 odsto glasova, što je jako malo. Tadić je vodio politiku ustupaka i meni su često smetali ti ustupci, ali je uspevao da održi proevropsku politiku i dobije podršku i onih ljudi koji nikada ne bi glasali za Demokratsku stranku. Uostalom, gospodin Jovanović je osnovao stranku koja se pozivala na ideale Petog oktobra i sada ima nekih 5 ili 6 posto glasova i teško da je ikada prelazio preko toga. Dakle, da smo se dogmatično držali ideala jednog dela ljudi koji su izveli Peti oktobar, vlast bi bila potpuno u rukama nacionalista.

Žarko Korać: Ne slažem se sa profesorom Vuletićem. On Dačiću pripisuje velike političke motive, a on je jedan sitan pragmatičar. Dačić je prvi put nedavno rekao da bi mogao da se izvini za ono za šta, kako je rekao, njegova stranka nije jedini krivac. A ta stranka je jedini krivac zato što je devedesetih godina imala apsolutnu vlast u Srbiji. Sve evropske postkomunističke socijalističke stranke su uputile izvinjenje građanima za ono što su činile u komunizmu, a Dačić je uspeo da reformiše svoju stranku, a da ne kaže nijednu reč o prošlosti. Srbija se nalazi u ovoj situaciji upravo zbog toga što se je Tadić opredelio za takozvani srednji put. To je i dovelo Nikolića na vlast, jer su izbrisane ideološke i političke razlike. Samo tamo gde se izbrišu te razlike moguće je da neko misli da izbor Nikolića i nije neki veliki problem. Naravno da je mogućna pozicija - budi malo nacionalista, pravi se nacionalista i idi evropskim putem. Tadić je najbolji primer za tu poziciju, ali treba pogledati kada smo dobili status kandidata za Evropsku uniju, kada ćemo dobiti dobiti datum početka pregovora za članstvo u Evropskoj uniji i šta je sve Srbija propustila plaćajući tu cenu. Ako građani ne žele reforme i evropski put, to treba prihvatiti kao realnost i u tom slučaju će Srbija ostati izvan tog puta, ali gurati Srbiju tim putem i istovremeno negirati sve atribute tog puta, kao što su odnos prema ratnim zločinima i odnos prema susedima - to nije u redu. Nedavno su me iz Sarajeva pitali da li će Nikolić promeniti nešto u politici prema Bosni i Hercegovini, a ja im kažem: šta može da promeni kada je već tu matricu napravio Tadić - ritualno zaklinjanje u jedinstvenu Bosnu i Hercegovinu, a u praksi potpuno podržavanje njenog raspada, jer se Dodik srdačno dočekuje bez obzira na njegove izjave da je Bosna i Hercegovina veštačka tvorevina. I nije slučajno što je Dodik na ovim izborima tako zdušno podržao Tadića, jer on boljeg partnera za svoje namere nije mogao imati. Zapravo, Nikolić mu može biti samo gori partner, jer Tadić ima neki evropski kredibilitet. U politici se uvek mora razmišljati o tome šta je cena nekog postupka. Ako ti je jedini cilj da budeš izabran, onda je to u redu, ali to ima strahovitu cenu. Samo da podsetim da je Tadić godinu dana bio u koaliciji i sa Koštuničinom Demokratskom strankom Srbije. U to vreme je proglašena nezavisnost Kosova i oni su zajednički zakazali protestni miting. Tadić je tada pobegao u Rumuniju. Izmislio je da ima poziv od rumunskog predsednika Bašeskua, koga je video nekoliko minuta, a celo vreme je sedeo u našoj ambasadi. Nakon tog mitinga zapaljena je američka ambasada. Dakle, postoji cena svega. I Tadić je i na to pristao. Nije imao nikav problem da napravi koaliciju sa Koštunicom, koja se raspala posle godinu dana. Da ne budem pogrešno shvaćen, ja nisam neki apsolutni radikal i slažem se s kolegom Vuletićem da je ponekad potreban neki kompromis, ali nekada treba i da se kaže - građani Srbije, hteli ste nacionaliste, protiv ste Evropske unije, izvolite i uživajte u plodovima svog izbora.

Vladimir Vuletić: Nisam baš mlad, pa da mogu da izdržim još jedan period vladavine nacionalista, kao što je bilo u vreme Miloševića, a ne bih želeo ni da moja deca to dožive. Zbog toga. mada bih se intimno mogao složiti sa mnogim stvarima o kojima govori profesor Korać, itekako imam razumevanja za ljude poput Tadića, koji pragmatičnim koracima prave male pomake. Naravno da se stvari mogu postaviti i drugačije. Možemo lestvicu postaviti relativno visoko i reći građanima: ”Kada dorastete do ovog nivoa i preskočite lestvicu, zaslužujete da uđete u Evropsku uniju”. Međutim, bojim se da nas to ne bi nigde dovelo. Uostalom, da smo se držali tog pristupa, Milošević bi verovatno još uvek vladao Srbijom. Treba se setiti da je i Peti oktobar bio posledica ne malog kompromisa. Peti oktobar je bio mešavina različitih ideologija i politika, kojima je jedini zajednički element bilo neprijateljstvo prema Miloševiću. I Zoran Đinđić je bio sklon kompromisima i ušao je u politički aranžman sa ljudima sa kojima sigurno, da je bilo samo do njega i njegovih ideala, nikada ne bi to radio, ali to je bila cena da bi se neke stvari pomerile. I mene politika koju vodi Tadić često izbaci iz takta. Ne mogu da shvatim da se čitavo proleće uoči izbora iskopava Draža Mihajlović, umesto da se građanima objašnjava složena ekonomska situacija. Ali, uprkos svim tim minusima - imam razumevanja za nastojanja koja lagano guraju Srbiju ka Evropskoj uniji. Izbor Nikolića može biti shvaćen kao tragedija, ali bi negativni efekat mogao biti savladan time što će vladu formirati proevropska struja.

Žarko Korać: Gospodin Vuletić ima razumevanja za kompromise koji se sada čine. To je pozicija Demokratske stranke danas. Ja imam drugačije mišljenje. Ne bih hteo da budem pogrešno shvaćen. Nama su kompromisi potrebni i mogli bismo mnogo raspravljati o tome na šta je Đinđić pristao, a na šta nije. Podsećam da je Đinđić odmah ušao u konflikt sa antievropskim i nacionalističkim delom DOS-a, zavereničkim i urotničkim, koji ga je na kraju i ubio. Đinđić nije pravio kompromise u ključnim pitanjima, on je uostalom ušao u oštar konflikt sa Koštunicom. Đinđic, ustvari, uopšte nije bio sklon kompromisima, tako da ne bi bilo u redu pripisivati mu da je bio tvorac politike koju danas vodi Tadić. Mislim da se preteranost u kompromisima obila o glavu građanima Srbije. Evo sada Tadić kaže da hoće obračun sa tajkunima. Koliko ja znam, on nema neke posebne veze sa tajkunima, ni finansijske, ni druge, što mu služi na čast, ali ima njegovo okruženje. Imaju ministri u njegovoj vladi. Šta ga je sprečavalo da do sada uđe u obračun s tajkunima. Imamo neprekidnu demagogiju, koja Srbiju stravično košta. U takvoj atmosferi za predsednika je izabran čovek, čija cela biografija, ako izuzmemo nekoliko poslednjih godina, a i to je sumnjivo, pokazuje ostrašćenog šovinistu koji podržava rat. Danas u Evropi nema nijednog predsednika koji ima takvu biografiju. Drago mi je da je gospodin Vuletić pomenuo potragu za grobom Draže Mihajlovića. Tadić o tome ništa nije rekao. Mesić je jasno rekao da je protiv rehabilitacije ustaša. Nedavno je nova hrvatska socijaldemokratska vlada otkazala sponzorisanje Blajburškog sabora. Drugim rečima, Hrvatska čini gestove koji pokazuju da se prilagođava demokratskoj Evropi 21. veka, a mi treba tamo da idemo sa Nikolićem. To je posledica te razvodnjene politike. Može i ovo, i ono, i ovako i onako. Može i čika Dobrica Ćosić, koji napiše da je Republika Srpska jedini plen srpskog naroda. Umesto sramote za zločin i genocid koji se tamo desio, to je sada neki plen. Ne mogu da stojim iza takvih stvari. Tačno je da Srbija ne može da gubi vreme, ali trulim kompromisom će izgubiti još više vremena. Boris Tadić je svojim kompromisima donekle pripremio pobedu Tomislava Nikolića. To je paradoks ovih izbora.

Vladimir Vuletić: Nije da branim Tadića, ali on je pre jedno godinu i po dana, suočen sa ovom teškom ekonomskom krizom, pokušao da kaže otprilike ovo: ”Dobro, gospodo tajkuni, od vas se očekuje da pomognete u ovoj teškoj situaciji i da malo osvežite budžet”. Sećamo se one njegove čuvene, po mom mišljenju malo nespretne formulacije, kada je pozivao Milana Beka na crtu. Šta se desilo nakon toga? Nije prošlo mesec-dva, a jedna od stranaka vladajuće koalicije rešila je da napusti vladu. Nakon toga su odmah usledili zahtevi za vandrednim izborima, imali smo i štrajk glađu Tomislava Nikolića. Dakle, nije sva moć u rukama političara, ona je ipak šire rasprostranjena i nalazi se na različitim mestima. Zbog toga Tadić možda i ne može da ostvari sve ono što bi inače želeo. I ja bih bio najsrećniji kada bismo mogli da postavimo visoke principe i tražimo od građana da se prema njima opredeljuju. Bojim se, međutim, da je Srbija zemlja na periferiji i globalnih i evropskih tokova. Siromašna zemlja sa najviše nepismenih, zemlja bez demokratske tradicije, koja je na različite načine na dnu Evrope. Teško je očekivati da će ovde ljudi prepoznati vrhunske evropske vrednosti. Oni koji takve ciljeve postavljaju mogu očekivati da će imati 10, 15, možda 20 posto glasova i da će uvek biti u manjini, i u stalnoj opoziciji. Zato smatram da treba imati više razumevanja za one koji se trude da politikom kompromisa izvuku zemlju iz gliba o kome govorim.

Žarko Korać: Pitanje je o kojim kompromisima govorimo. Ja lično mislim da Tadić, kada je pravio koalicioni sporazum, nije trebalo da pristane na deklaraciju pomirenja sa SPS-om koja, uzgred budi rečeno, nije prošla ni Politički savet, ni druge institucije stranke. To je istorijski potpuno neodgovorno. Kompromisi se mogu praviti oko sastavljanja vlade, oni su često i potrebni. Ali ne mogu se praviti oko naše prošlosti devedesetih godina, oko politike koja je uništila Srbiju, da ne govorimo o Jugoslaviji. To je donja crta ispod koje ja neću da idem. Tadić nije rekao nijednu reč o reviziji istorije, o rehabilitaciji kvislinga iz Drugog svetskog rata, a to uopšte nije naivna tema. Ona će vrlo bitno definisati politički život sledećih godina. Ne bi me iznenadilo da rehabilituju i Ljotića, koji je i pre Drugog svetskog rata bio otvoreni nacista, a kamoli za vreme rata. Pa, za ime Božije, De Gol je posle Drugog svetskog rata osudio maršala Petena na smrt. On nije pogubljen samo zato što je bio u dubokoj starosti. Da je Peten bio mlađi, De Gol bi bez milosti dozvolio egzekuciju. Pa, šta je bilo sa Kvislingom u Norveškoj? On je osuđen i pogubljen. Ovde ispada da su Norvežani i Francuzi divlji narodi, a da su Srbi neki fini, pitomi narod koji hoće, eto, da rehabilituje Nedića. Nedić je odgovoran za saradnju sa okupatorima svoje zemlje. Ovde se kolaboracija proglašava za herojski čin. Ne može Tadić da bude nem. On nema nijednu izjavu o tome. To su ti truli kompromisi. Neko će reći: ”Pa, tako će dobiti još jednog glasača nedićevca”. Tadić nije reagovao ni na sudski postupak kojim se želi rehabilitacija Draže Mihajlovića. Kao da se istorija može revidirati u sudu. Kažu da nije bio legalan sudski proces Draži Mihajloviću, jer je to bio komunistički sud. Pa, zašto ne rehabilituju svakog kriminalca koji je osuđen posle rata. Isti sudovi su to radili. Moram da kažem da Srbija ne ide u dobrom pravcu. Nije dobro kada je kompromis jedini način da se ostane na vlasti. Građani su sada na moj užas izabrali Nikolića i ja s tim moram da živim. Sigurno neću otići iz ove zemlje, iako je to predsednik zbog koga će me biti sramota. Ponavljam, to je čovek koji je rekao da mu nije žao što je ubijen novinar Ćuruvija, kojeg su ubili kao psa u hodniku njegove zgrade po nalogu tadašnje Službe bezbednosti. Ja ne mogu da prihvatim da imam predsednika koji se hvalio da je bio na frontu kao doborvoljac Šešeljevih hordi. Srbija se u ovom trenutku spotiče o svoju senku, a senka se zove prošlost. Kad kažem prošlost, mislim na devedesete godine. To je ključno pitanje Srbije zato što ta politika nije nastala slučajno. Milošević nije slučajno postao lider. Ta politika je sukus onoga što uništava Srbiju već 200 godina. Ne nacionalizam kao takav, nego jedna posebna maligna vrsta nacionalizma, koji je jako snažan u srpskoj politici.

Omer Karabeg: Na kraju, da se vratimo pitanju s početka ovog dijaloga. Gde je Srbija danas u odnosu na Peti oktobar?

Vladimir Vuletić: Srbija je danas ponovo na nekoj vrsti prekretnice, na nekoj vrsti preispitivanja. Ponovo je tamo gde je bila Petog oktobra. Pita se koji je put za nju najbolji. Zbog toga sam ja tako oprezan. Mislim da je situacija sada takva da velike reči i krupni zahvati mogu samo da gurnu Srbiju u ponor, iz kojeg bi jako teško izašla. Zato mislim da se, bez obzira što se ponekad intimno s tim ne slažem, moraju ponekad praviti kompromisi, koje inače u privatnom životu nikada ne bismo pravili. Ima osoba sa kojima nikada u životu ne bih seo za sto da ručam, ali u politici morate da radite ono što će Srbiju spasiti od ponora.

Žarko Korać: Srbija je izborom Tomislava Nikolića pokazala da još uvek ima veoma krupne dileme oko toga kojim putem da ide. Taj izbor i simbolički i realno pokazuje da Srbija još uvek luta u izboru pravca svog političkog razvoja. Uzrok tome je - to stalno govorim i ponavljaću dok sam živ - neraščišćen odnos prema devedesetim godinama. Politika koja je tada vođena nije pala sa neba, nju niko nije uneo kao nekakav virus ili zarazu u Srbiju. Samo u takvoj atmosferi bilo je moguće da Tomislav Nikolić bude izabran. Srbija je mogla da napravi razne pogrešne izbore, ali je ipak više nego karakteristično da je za predsednika izabran čovek koji je bio Šešeljev zamenik i dobrovoljac na frontu, čovek koji se veoma agresivno ponašao devedesetih i koji je pripadao onom najtvrđem ideološkom jezgru te politike, čak tvrđem nego što su to bili Slobodan Milošević i SPS. Mislim da Nikolić neće ulaziti u naročite konflikte sa vladom. On će se demagoški obraćati građanima, reći da ih razume, da oni pate, da je to strašno, da on moli vladu da im pomogne i čekaće vanredne izbore da konačno dođe na vlast. Bojim se da će krajnji rezultat njegovog izbora za predsednika biti to da će na sledećim izborima ta ideološka matrica pobediti. Srbiju, po meni, čekaju teške godine.