Zašto je 325 profesora univerziteta javno podržalo Vučića?

Tema najnovijeg Mosta Radija Slobodna Evropa bila je odnos srpske elite prema Aleksandru Vučiću.

Sagovornici su bili Jelena Đorđević, dugogodišnja profesorka Fakulteta političkih nauka u Beogradu, i Dušan Teodorović, član Srpske akademije nauka i umetnosti.

Bilo je reči o tome da li je spisak od 2.000 uglednih ličnosti, koje su uoči prošlonedeljnih izbora javno podržale Vučića i njegovu stranku, karakterističan za odnos elite prema sadašnjoj vlasti; šta govori činjenica da su na tom spisku 352 profesora univerziteta, 15 rektora i prorektora i 68 dekana i prodekana; da li ti ljudi podržavaju vlast iz uverenja; da li ih je strah da ne izgube pozicije ili očekuje da će ih vlast nagraditi; zašto je na tom spisku izuzetno veliki broj lekara i da li se neki od potpisnika stide što su to uradili, pa izbegavaju susrete sa kolegama.

Razgovaralo se i o tome zašto ogroman broj intelektualaca u Srbiji ćuti i pravi se da na vidi šta vlast radi, zašto je danas ponašanje beogradskog univerziteta mnogo drugačije od onog devedesetih godina kada je 31 fakultet zatražio ostavku Slobodana Miloševića, kao i o tome koliki deo elite je okupila inicijativa ProGlas koja je pozvala ljude da se bore za demokratsku Srbiju.

Omer Karabeg: Čini mi se da odnos elite prema predsedniku Aleksandru Vučiću veoma dobro karakteriše spisak od 2.000 javnih ličnosti koje su uoči prošlonedeljnih izbora podržale listu "Aleksandar Vučić - Srbija ne sme da stane". Za njih je Vučić rekao da su "pristojni i dobri ljudi koji podržavaju normalnu, pristojnu i uspešnu Srbiju". Moram reći da me je zapanjilo kada sam izbrojao 325 profesora univerziteta na toj listi. Da li ste i vi bili iznenađeni tom brojkom?

Jelena Đorđević, profesorka Fakulteta političkih nauka u Beogradu, 5. januar 2023.

Jelena Đorđević: To što se na toj listi nalazi toliki broj profesora univerziteta ništa mi ne govori sem o jednoj tužnoj činjenici da svi ti profesori učestvuju u jednoj, mogu da kažem, potpuno suludoj i gotovo smešnoj igri.

Jer tražiti podršku u momentu kada ste vi predsednik države, a uz to ne učestvujete ni na kakvim izborima i nemate nikakvog oponenta, takva je besmislica da se zaista čudim da ti ugledni ljudi nisu shvatili u kakvu ih je glupu i sramnu zavrzlamu uvukao njihov predsednik.

'Sluge režima'

Dušan Teodorović: Očekivao sam veći broj. Ovde je takva situacija da je za Vučića neuspeh da ima samo 2.000 potpisnika. Realnije bi bilo da ih ima 3.000 ili 4.000. Ja moram da kažem da je mene sramota jer su to naše kolege koje imaju profesorske titule i predaju na univerzitetu. Možda je to teška reč, ali ja ih doživljavam kao sluge režima Aleksandra Vučića, a što je još gore, mislim da bi veliki deo njih pristao da služi i nekom drugom ko bi došao posle Vučića. Oni bi, da tako kažem, umesto plave stavili crvenu, žutu ili zelenu kapu – koja se već nosi.

Ja to vidim kao posledicu činjenice da se je naše društvo za ovih 35 godina pretvorilo u svinjac, u blato. To su žestoke reči, ali nemam drugo objašnjenje. Podsetio bih da su početkom devedesetih na 31 fakultetu Univerziteta u Beogradu održane sednice nastavno-naučnih veća na kojima su donete odluke da se zatraži ostavka Slobodana Miloševića. Tadašnji rektor je bio zadužen da to uradi i on je to uradio. To je bilo drugačije vreme kad se univerzitet koliko-toliko borio. Ne mogu da zamislim da bi danas ijedan fakultet mogao da održi sednicu naučno-nastavnog veća i zatraži ostavku Aleksandra Vučića.

Omer Karabeg: Na listi koja je podržala Vučića je i sedam rektora, osam prorektora i 68 dekana i prodekana. Znači li to da se veliki deo univerzitetskih vlasti svrstao uz Vučića?

Pročitajte i ovo: Studenti protiv Vladinog kadriranja na fakultetima u Srbiji

Jelena Đorđević: Ubijanje autonomije univerziteta je proces koji traje još od kraja devedesetih godina. U ovom trenutku gotovo da ne postoji nijedna institucija u Srbiji koja nije pod kapom Aleksandra Vučića. Postoje slobodni intelektualci i odgovorni pojedinci koji deluju kao neformalne grupe i pišu peticije. Ali što se institucija tiče, uključujući i univerzitete u Srbiji, oni su sve više i više sluge vlasti.

Bivša rektorka Beogradskog univerziteta, žena od ugleda, koja je na dostojanstven način vodila Univerzitet, smenjena je zbog toga što je jednom političaru zbog plagijata oduzet doktorat i zamenjena je poslušnikom.

Poniženje u Akademiji

Omer Karabeg: Na tom spisku od 2.000 podržavalaca Vučića pored profesora, docenata, doktora nauka, i ogroman je broj lekara, hirurga, kardiologa, raznih specijalista, da ne govorimo o lekarima opšte prakse. Zašto su svi ti ljudi potpisali? Da li iz uverenja, da li zato što se plaše da će pasti u nemilost ako ne potpišu, ili očekuju da će ih vlast na neki način nagraditi?

Dušan Teodorović: To ima svoju tradiciju. U prvoj višestranačkoj Skupštini, koju je početkom devedesetih formirao Slobodan Milošević, bilo je dosta lekara. Reč je o ogoljenom oportunizmu. Jer, ako potpišu, imaju šansu da postanu direktori klinika i načelnici odeljenja. A to je jako bitno jer se poslepodne radi u privatnim ambulantama, pa je neuk narod ushićen kada ga pregleda profesor koji je načelnik odeljenja ili šef u nekoj bolnici. Radi se o nazovi intelektualcima. Kažem nazovi zato što su svoju moralnost bacili u blato, u pitanju su karijere i novac. Aleksandru Vučiću je bilo potrebno da sve osvoji.

Akademik Dušan Teodorović, septembar 2017.

Moram da kažem da sam bio zaprepašćen kada je dao intervju za NIN. Ja razumem da ugledni nedeljnik u zemljama kao što su Danska i Švedska intervjuiše predsednika vlade sa kojim se ne slaže. Ali u ovoj zemlji, gde niko ne postoji sem Aleksandra Vučića, mislim da je to strašna greška. Meni je još teže pala poseta Aleksandra Vučića Srpskoj akademiji nauka i umetnosti. Odbio sam da dođem na tu sednicu zato što je to bilo ponižavajuće za instituciju koja postoji 180 godina i koja je jedna od najznačajnijih stvari koju je stvorio srpski narod.

I sada ja treba da ulazim u Srpsku akademiju u kojoj su zbog Vučićeve posete na ulazu postavljena metalna vrata, pa se pregleda ko ima pištolj, a ko nema, a u publici sede ljudi kojima vire pištolji. To je bilo veliko poniženje. Inače, posetom Akademiji Vučić je želeo da se dodvori obrazovanijem delu srpskog stanovništva i stvori sliku da on, eto, ima komunikaciju i sa Srpskom akademijom nauka i umetnosti.

Strah

Jelena Đorđević: Reč je o oportunizmu bez granica u svetu u kome ljudi samo trče za plenom, novcem i titulama. Naravno, reč je i o udvoričkom mentalitetu, ali postoji i strah naročito među onima koji su na nižim pozicijama. Ljudi neprekidno drhte da im se nešto loše može desiti ukoliko ne potpišu da su za Aleksandra Vučića. Inače, Vučić temeljno radi na ogađivanju svega intelektualnog, talentovanog, dobrog i stručnog u ovoj zemlji. Njegov žargon, njegov javni govor samo ukazuje da on ne želi intelektualnu elitu, a najmanje onu kritičku.

Omer Karabeg: Gospođa Đorđević je pomenula da se ljudi, posebno oni na nižim pozicijama, plaše za svoj posao, ali šta može da izgubi profesor univerziteta, koji je dostigao najviši stepen u univerzitetskoj karijeri, ako odbije da njegovo ime bude na tom spisku?

Dušan Teodorović: Daću vam jedan primer. Ja sam radio na Saobraćajnom fakultetu 44 godine. Proveo sam osam godina u SAD kao profesor, ali vratio sam se i otišao u penziju sa Saobraćajnog fakulteta. Poslednje tri, četiri godine dekan me uopšte ne poziva na Dan fakulteta i na proslave verovatno zato što tu dolaze Goran Vesić, ministar saobraćaja, i Danica Grujičić, ministarka zdravlja. On verovatno misli da bi bilo pogubno za fakultet da oni mene tu vide. Dotle je došlo, to je prava nušićevska priča.

Pre neki dan je gospodin Vesić došao na Saobraćajni fakultet da bi u našoj svečanoj sali pričao o projektu metroa, a profesori sede i slušaju ga. To je neverovatna, riplijevska stvar. Mislim da su naše društvo, naša država, ovaj narod zapali u takav ćorsokak iz koga teško možemo sami da izađemo. I veće nacije, poput Nemačke i Japana, imale su svoje ćorsokake u 20. veku, ali su uz užasan napor uspele da se transformišu i nađu izlaz. Sve više verujem da promena ovog režima i atmosfere u kojoj živimo nisu mogući na izborima. Evo, da sutra ode Vučić šta bismo radili u ovoj razvaljenoj državi sa velikim brojem ljudi koji su ogrezli u nemoralu i oportunizmu.

Putujući tapšači i birači

Omer Karabeg: Da li je spisak od 2.000 uticao na birače da prošle nedelje daju glas Srpskoj naprednoj stranci? Da li ljudi kažu – kada toliko uglednih ljudi, lekara, profesora univerziteta, doktora nauka i poznatih sportista, podržava Vučića, onda ćemo i mi glasati za njega?

Jelena Đorđević: Nisam sasvim sigurna da je to uticalo na birače s obzirom na to kakva je socijalna struktura njegovih birača. Mogli su da utiču estradne zvezde i sportisti, ali profesori sasvim sigurno nisu. Inače, taj spisak je do te mere besmislen svakom normalnom i razumnom čoveku da se na to samo treba nasmejati. Ništa više od toga.

Pročitajte i ovo: Sendvič, ceduljica i fiktivna adresa: Put glasača iz BiH u Beograd

Dušan Teodorović: Taj spisak nije imao nikakvog uticaja na birače. Na birače je imala uticaj kupovina glasova za 2.000, 3.000, 5.000 dinara. Na rezultat su uticali i glasači iz Bosne i Hercegovine, a posebno stanovnici opština u Srbiji, gde nije bili izbora, koji su glasali na beogradskim izborima. Kao što postoje putujući tapšači koje Vučić vozi autobusima po mitinzima, sada je uveo i putujuće glasače, pa ljude iz Pančeva prebacuje u Jajince kod Beograda da tu glasaju. Saučesnik i izvršilac je država koja je pod njegovom kontrolom. Stotine i hiljade ljudi su uključeni u vršenje tih krivičnih dela.

Ali da se vratim mojim nazovi kolegama – profesorima koji su na spisku od 2.000. Potpisujući taj spisak podrške Aleksandru Vučiću oni istovremeno implicitno kažu – ja se slažem s nezakonitim rušenjem u Savamali, s tragedijom helikoptera, s ubistvom Stanike Gligorijević na naplatnoj rampi, s ubistvima Olivera Ivanovića i Vladimira Cvijana, sa svim groznim i strašnim stvarima koje je uradio ovaj režim. Po meni bi taj potpis bio dovoljan da se izvrši lustracija, da se ponište profesorska zvanja. Jer ti ljudi nisu dostojni da uđu u učionicu i pogledaju mlade ljude koji od njih treba nešto da nauče.

Potpis kao vakcina

Omer Karabeg: Da li je javnim ličnostima, koje se nalaze na spisku, ipak malo neprijatno što tako otvoreno podržavaju vlast?

Jelena Đorđević: Verujem da im je neprijatno. Kad bi se sada sreli sa mnom ili s mojim kolegama, s potpisnicima ProGlasa, verovatno bi se trudili da odu na drugu stranu ulice. Mislim da bi se svakako stideli da nam pogledaju u oči.

Dušan Teodorović: Ne znam da li im je neprijatno. Možda delimično, ali mislim da mirno spavaju. Jer njihov potpis za Vučića je kao vakcina, to je zaštita da ništa ružno ne može da im se desi, da samo mogu da napreduju. Ako sam docent, postaću vanredni profesor, ako sam vanredni profesor postaću redovni, ma kako imao loše reference, jer moje ime je na Vučićevoj listi i osporavanje mene je osporavanje Aleksandra Vučića.

Ne zaboravimo da je Vučić u dubini duše ostao radikal koga je oblikovao Vojislav Šešelj. On je bio generalni sekretar Srpske radikalne stranke, čovek koji je ispoljavao najprimitivniji velikosrpski nacionalizam i šovinizam. Verovatno su takvi i pojedinci sa ovog spiska. Postoje i uverenja, nije tu reč samo o oportunizmu. Ne bih garantovao da među potpisnicima ove liste nema ljudi koji su veliki poklonici lika i dela Vojislava Šešelja i njegovih derivata.

Pročitajte i ovo: Srpski zvaničnici iz regiona u 'čvrstom Vučićevom zagrljaju'

Jelena Đorđević: Mislim da je jako pogrešno smatrati da doktorske titule i hijerarhijska mesta u društvu znače pripadanje eliti. Nažalost, u današnjem tehnološkom svetu, u svetu biznisa i užasnog predatorskog kapitalizma elitom nazivamo svakog ko je nešto malo iznad proseka. Nije to elita. Elita mora imati kritičku svest o društvu u kome živi, mora da ideju opšteg dobra stavi iznad svojih ličnih interesa. I zato je malo onih koji zaista čine elitu. Inicijativa ProGlas pokazala je drugu stranu srpskog društva – potrebu i žeđ velikog broja ljudi da vidi elitu u koju veruje.

Apatija

Omer Karabeg: Inicijatori i potpisnici ProGlasa su ipak manjina. Veliki broj uglednih ličnosti ćuti i pravi se da ne vidi šta radi vlast u Srbiji. Oni nisu potpisali spisak od 2.000, ali se ne izjašnjavaju o onome se dešava u Srbiji. Zašto ćute?

Jelena Đorđević: Možda veruju da ne mogu ni na šta da utiču. Možda su apatični. Moguće da ih uopšte ništa ne interesuje osim njihovih ličnih života. Što se tiče ProGlasa, garantujem da ga je potpisalo bar 5.000 nas koji pripadamo univerzitetu ili svetu umetnosti. To je naš glas, ali on je vaninstitucionalni. U ovoj zemlji je ugušen svaki institucionalni glas. Nije isto kada se oglasi Filozofski, Pravni ili neki drugi fakultet i kada protestuje katedra sa pet-šest profesora. U Miloševićevo vreme pozorišta su umela da se pobune, glumci su nakon predstave izlazili na binu i pozivali ljude da glasaju protiv režima. Sve je to utihnulo, sve je nestalo. Ova zemlja je do te mere ruinirana da samo neko čudo može da je promeni.

Pročitajte i ovo: Melčić: Đinđić je uvažen u Srbiji samo na sprovodu

Dušan Teodorović: Ovde se već 200 godina ide za nekakvim vođama. Zoran Đinđić je pored obrazovanja i pameti imao i sposobnost da povede deo srpskog društva. Uz sve uvažavanje pojedinaca koji se pojavljuju na opozicionoj političkoj sceni Srbije, mi u ovom trenutku nemamo lidera njegovog kalibra. Srbija je već skoro ubijena. Apatija je prisutna kod velikog broja ljudi. Moje kolege i ja smo 1996. tokom protesta zbog krađe izbora sedam dana zajedno sa našim studentima držali kordon protiv kordona u Kolarčevoj ulici. Sad je to potpuno nemoguće. Ovih dana, kada se opkoljavala Republička izborna komisija nikome nije palo na pamet da kaže – A su plavi, B crveni, C žuti, vaša smena je šest sati, zatim dolazi druga da vas zameni. Ne bih želeo da povredim bilo koga iz sadašnje opozicije, možda imam sentimentalni odnos prema prošlosti, ali čini mi se da je 1996. godine koalicija Zajedno, u kojoj su bili Zoran Đinđić, Vesna Pešić i drugi, bila nekako organizovanija. Dodao bih još nešto. Opozicija ne sme da se takmiči sa Vučićem u lažnom patriotizmu nego mora da kaže – spremni smo da prihvatimo Ohridski sporazum. Jer ako samo viču "Kosovo je Srbija" od te priče nema ništa, niti će Evropa bilo koga da podrži. Samo ćemo da se vrtimo u začaranom krugu, pa će iole misleći ljudi da kažu - mi ne želimo da učestvujemo u tome.

Pročitajte i ovo: Formalizacija Ohridskog sporazuma 'nemoguća do kraja januara'

Ljubav prema vođi

Omer Karabeg: I na kraju, mislite li da neće biti promene u Srbiji sve dok se najveći deo elite bude oportunistički ponašao?

Jelena Đorđević: Elita zaista može da pomogne da se stvari promene. Međutim, ovom režimu ide na ruku strašna sirotinja koja je s jedne strane apatična, a druge uplašena i potkupljiva. Sirotinja je nešto što hrani i drži ovakve režime. Bojim se takođe da se, ako se neko čudi ne dogodi, neće promeniti ni naša već tradicionalna sklonost ka ponižavanju u ljubavi prema vođi. Bojim se da je to trenutno naša sudbina.

Dušan Teodorović: Čini mi se da se pobedničke strategije uvek nalaze van okvira u kojem mi živimo i radimo. Zato moramo da iskoračimo iz sadašnjih okvira i probamo nešto novo i drukčije. A to znači da se više ne takmičimo sa Vučićem u nacionalizmu i patriotizmu. Treba da prihvatimo realnost, da stvaramo priču da su Hrvati naša braća, a ne naši krvni neprijatelji, da su Albanci naše komšije i braća i da se s njima pomirimo. Treba da stvaramo drukčije odnose među ljudima i da probamo da pravimo drukčije društvo Ja znam da ovo deluje kao skup parola, ali ja sam vrlo iskren. Da budem do kraja iskren – ne znam kako sve ovo da se uradi i šta da uradimo da bismo izgradili drukčiju Srbiju.