Most: Da li je Srbija raj za privilegovane, a pakao za sirotinju?

U najnovijem Mostu Radija Slobodna Evropa (RSE) razgovaralo se o tome zašto veliki broj građana u Srbiji ćuti i ne buni se protiv Vučićevog autoritarnog režima.

Sagovornici su bili dva beogradska univerzitetska profesora - Dušan Teodorović, profesor Saobraćajnog fakulteta i član Srpske akademije nauka i umetsnosti, i Ognjen Radonjić, profesor Filozofskog fakulteta.

Bilo je reči o tome da li je glavni razlog ćutnje apatija zbog izneverenih nada nakon pada Miloševića, koliko beda i strah da će ostati bez posla utiču na ljude da ne reaguju na bahatost režima, kako se tabloidi i režimske televizije na najsuroviji način obračunavajau sa javnim ličnostima koje dižu glas protiv režima, kako je moguće da radnici preduzeća Milan Blagojević aplaudiraju direktoru, koji je optužen da je odgovaran za smrt dvojice mladih radnika, i vređaju roditelje koji traže pravdu za smrt svoga sina koji je bio njihov kolega, zašto ćuti najveći deo akademske zajednice, čega se boje profesori, docenti i asistenti, da li ih režim potkupljuje raznim povlasticama, da li će Srbija uskoro početi da liči na Kazahstan u kome sedamdeset posto birača glasa za vladajuću stranku, kao i o tome da li će uz političku apatiju građana i oportunizam mnogih intelektualaca Vučić vladati dokle bude hteo.

Omer Karabeg: Da li je strah jedan od glavih razloga što ljudi ćute?

Dušan Teodorović: Svakako da je to jedan od razloga, ali postoji i nešto što se zove izneverene nade 5. oktobra. Čini mi se da tadašnji pobednik izbora Vojislav Koštunica nije imao ni snage, ni istinskih uverenja da povede Srbiju evropskim putem. Došlo je do ubistva premijera Zorana Đinđića i posle toga smo bili svedoci velikog broja grešaka demokratskih snaga koje su bile na vlasti. Izostale su istinske reforme, tako da je uz agresivnost radikala i nedovoljnu borbenost i pasivnost demokratskih snaga došlo do velike nesreće. A to je za mene dolazak Aleksandra Vučića na vlast 2012. godine. U Srbiji je 6. oktobra postojala jedna velika nada, a danas dve decenije posle, mi smo u mraku.

U zemlji u kojoj je većina stanovništva slabo obrazovana i siromašna strah zauzima primat: Ognjen Radonjić

Ognjen Radonjić: Sigurno da su izneverene nade jedan od glavnih razloga. U to uopšte nema sumnje, ali svakako je i strah. U zemlji u kojoj je većina stanovništva slabo obrazovana i siromašna strah zauzima primat. Još je Njegoš rekao: “Zlo se trpi od straha gorega, ko se topi hvata se za pjenu, nad glavom se nadodaju ruke”. Veliki broj stanovnika živi na egzistencijalnom minimumu i strah od gubitka tog minimuma tera ih da se hvataju za penu. Ljudi pristaju na ovakvo stanje jer se plaše da može da bude još gore. Takav strah je izuzetno frustrirajući. Tu frustraciju vlast amortizuje kroz svakojake medijske manipulacije s ciljem zatupljivanja masa - kroz rijaliti programe i rijaliti političke emisije u kojima dominiraju vređanje i vulgarno ponašanje.

Moderni robovi

Omer Karabeg: A da li ljudi ćute zato što se boje posledica ako kažu neku kritičku reč o režimu i o Vučiću?

Dušan Teodorović: Svakako. U ovom trenutku oko 200.000 radnika je praktično prodato raznim agencijama za zapošljavanje koje iznajmljuju te ljude raznim firmama - tako da su oni neka vrsta modernih robova. Oni rade na određeno vreme za malu platu i često su primorani da budu mitingaši. Daju im sendviče, stavljaju ih u autobuse i voze na Vučićeve mitinge. Znači, najmanje 200.000 ljudi u Srbiji je direktno ucenjeno, oni moraju da glasaju za Srpsku naprednu stranku. Bio sam pre dve tri - nedelje u Valjevu i govorio na mitingu povodom hapšenja Aleksandra Obradovića koji je javno progovorio o korupciji u Krušiku. Očekivao sam da bude nekoliko hiljada ljudi, a bilo ih je između 100 do 150. Kada su demonstranti došli do kuće u kojoj stanuje zatočeni Aleksandar Obradović upalila su se samo dva svetla, a svi ostali su brže-bolje spustili roletne. Ima još takvih primera.

Na beogradskom Savskom nasipu uticajni ljudi su bespravno izgradili vikendice i iskopali septičke jame koje ugrožvaju reni bunare iz kojih se Beograd snabdeva vodom, a narod ćuti. Ili doktorat Siniše Malog. Veliki broj profesora Univerziteta u Beogradu, najstarijeg srpskog univerziteta, oportunistički ćuti. Ćute za za septičke jame, ćute za Savamalu, ćute za doktorat Siniše Malog, ćute za saobraćajni haos u Beogradu, ćute za zatočenika Aleksandra Obradovića. Deo ljudi je u poluropskom položaju. To su oni što rade na određeno vreme. A građanska klasa je u ovom trenutku između oportunizma i pobune. Kolega Radonjić, ja i svi oni koji kritikuju vlast su, rekao bih, pobunjenici. To je pobuna zdravog razuma. To nije pobuna gladnih stomaka. Poniženi ljudi koji žive u bedi u ovom trenutku se ne bune. Bune se ostaci građanske klase da odbrane ljudsko dostojanstvo.

• Uzbunjivač iz afere Krušik: Sumnjam da je vrh Srbije upleten u trgovinu oružjem
• Rok za odluku o doktoratu Malog sa 4. produžen na 22. novembar

Omer Karabeg: Koliko se građani rukovode logikom - neću da se mešam u politiku da ne bih imao neprijatnosti? I onako se ništa ne može promeniti.

Ognjen Radonjić: Siguran sam da se veliki broj građana rukovodi logikom da se ništa ne može promeniti što nas vodi zaključku da smo društvo koje nije spremno da prihvati odgovornost. Znatno je lakše posegnuti za izgovorima i za poricanjem nego se aktivirati i eventualno biti izložen neprijatnim pritiscima. Prvo i osnovno pitanje koje sebi treba da postavimo je šta smo to mi, svako od nas pojedinačno, učinili svojim činjenjem ili nečinjenjem da danas živimo u društvu koje je u rasulu. Prethodna vlast je nasledila potpuno devastiranu zemlju i pokrenula procese demokratizacije. Posao je donekle urađen, ali nije došlo do depersonalizacije vlasti, nije zaživelo institucionalno rešavanje problema, ponajviše zbog toga što ni prethodna vlast nije htela da se odrekne partokratskog načina vladanja. Zbog toga su je karakterisale brojne afere.

Ova vlast je rešila da sistem do kraja razruši i pretvori ga u raj za podanike i pakao za građane. Najgori vladaju, dok su najbolji pobegli odavde. Nesumnjivo živimo osvetu loših đaka, ali smo mi ti koji smo dopustili da se oni domognu vlasti. Ukoliko bismo smogli snage da to sebi priznamo, bila bi to dobra osnova za buduće delovanje. Jer dok god su drugi krivi, ne postoji spremnost da se preuzme odgovornost. A bez preuzimanja odgovornosti nema konstruktivnog delovanja.

Dekan Medicinskog fakulteta

Omer Karabeg: Zapanjilo me je kada sam pročitao da je nedavno 800 radnika preduzeća Milan Blagojević u Lučanima došlo pred zgradu suda da brani generalnog direktora koji je optužen da je odgovoran za smrt dva mlada radnika koji su stradali u ekspoloziji u tom preduzeću. Oni su vređali oca i majku jednog od poginulih mladića. U patrijarhalnoj Srbiji smrt deteta je bila svetinja, poštovala se tuga roditelja. Kako je moguće da se danas ljudi tako ponašaju?

Dušan Teodorović: To je strašno. I ja sam bio zaprepašćen. Uzmite slučaj predsednika opštine Brus koji je seksualno zlostavljao žene. Jedna žena se ohrabrila i javno ga optužila, a druge žene su došle da tom čoveku tapšu i da mu daju podršku. To je isto tako zastrašujuće. Pa onda imate slučaj predsednika opštine Grocka koji je optužen da je naložio paljenje kuće novinara koji ga je kritikovao. I njemu tapšu kada dolazi u sudnicu. To je potpuni moralni slom društva. Za to ne snosi odgovornost onih 200.000 radnika koji su u ropskom položaju, nego ljude iz građanske klase, profesori univerziteta. Ovo što ću sada reći, možda se nekima neće svideti, ali ja ću da kažem. Nedavno je dodeljena nagrada za doprinos zdravlju u Srbiji. Tu nagradu su pored ostalih dobili i nekadašnji lekar Zemunskog klana, sadašnji ministar Zlatibor Lončar, i supruga predsednika države - ne znam zbog čega, ona je inače politikolog. Između njih je sedeo dekan Medicinskog fakulteta koji nije u znak protesta ustao i rekao - ja ne želim ovu nagradu i tako obesmislio celu tu farsu. Ne. On pokorno ćuti i prima nagradu.

Omer Karabeg: U Republici Srpskoj, koja ima isti autoritarni režim kao Srbija, hiljade ljudi mesecima se okupljalo na protestima da podrži Davora Dragićevića koji je tražio istinu o smrti svoga sina koji je stradao pod sumnjivim okolnostima u šta je bila umešana i policija. Dodik je na kraju morao da zabrani te skupove i pohapsi neke učesnike. Vučić nema tih briga, jer u Srbiji otac poginulog mladića ne samo da nije dobio podršku, nego je 800 radnika došlo da podrži direktora koji je optužen da je odgovoran za tu smrt. Kako je Vučiću uspelo da napravi režim u kome će se ljudi tako ponašati?

Ognjen Radonjić: Jedno od objašnjenja je svakako egzistencijalno ucenjivanje preko agencija za zapošljavanje koje osnivaju ljudi bliski vlastima. Direktor Krušika radnicima redovno ne uplaćuje penziono i zdravstveno osiguranje čime očigledno krši zakon - i nikom ništa. Zamislite koliko je to moćna pozicija kada su radnici primorani da vas mole da im uplatite doprinose kako bi mogli da odu u penziju. Imam utisak da su nas prosto okovali beda i strah, a beda i strah izazivaju ono najgore u ljudima. Čoveka velikim delom formiraju okolnosti. Ako živimo u sistemu u kome politička elita šalje poruku da se isplati da budeš udvorica i denuncijant, onda će to neki ljudi i prihvatiti. Verujem, međutim, da u Milanu Blagojeviću postoje i ljudi o kojima ništa ne znamo, a koji su odbili da učestvuju u tom moralnom sunovratu. I postojanje takvih ljudi daje mi nadu da možda sutra može da nam bude bolje.

Hleba i igara

Omer Karabeg: Izgleda da je jedan broj građana zadovoljan režimom. Nedavno istraživanje je pokazalo da 40 posto građana podržava sistem u kome jedna partija sa neprikosnovenim vođom ima dominantan položaj. Vučić upravo to ispunjava.

Dušan Teodorović: Siguran sam da je prosečan obrazovni i civilizacijski nivo u Nemačkoj tridesetih godina prošlog veka bio relativno visok - i šta se desilo? Desio sa čak i Holokaust. Zastrašujuće su slike kada ceo stadion, čitavi trgovi dižu ruku na nacistički pozdrav. Znamo kakav je bio Musolinijev fašistički pokret u Italiji. Njime je bio inspirisan i Huan Peron vođa populističkog pokreta u Argentini. Mislim da i mi prisustvujemo sličnom fenomenu. Imate jednog neprikosnovenog vođu koji je uspeo da opčini, podmiti, uplaši i na druge načine veže za sebe uglavnom manje obrazovane ljude, nižeg životnog standarda. On ima i svoju gardu. Ako zatreba, ne sumnjam da bi sutra pustio i kriminalce iz srpskih zatvora da brane njegov režim.

U Beogradu je pre neki dan grupa ljudi u civilu, za koje se ne zna ko su - da li su vojska, policija, kriminalci, huligani, navijači - zabranjivala ljudima da prođu ulicom. Mogli ste na internetu videti scenu kako se žena vraća iz samoposluge, a na nju nasrće 30 muškaraca, ne daju joj da prođe. Na vlasti su snage koje su gurnule Srbiju u bratoubilački rat i koje se nisu suočile sa ratnim zločinima. U organizaciji koja se zove Srpska napredna stranka svi su povezani privatnim interesima. Tamo su i rođaci, i kumovi, i prijatelji, i poslušnici. Njihov broj je narastao do zastrašujućih razmera.

U organizaciji koja se zove Srpska napredna stranka svi su povezani privatnim interesima: Dušan Teodorović

Ognjen Radonjić: U Srbiji svakako postoji grupa ljudi koja zbog povlastica, privilegija i sinekura podržava ovaj sistem. U pitanju su goli interesi. S druge strane, jedan broj ljudi veruju sistemu, jer nemaju pristup objektivnim informacijama pošto su mediji gotovo u potpunosti okupirani. Vlast primenjuje strategiju vladanja u starom Rimu - panem et circenses, hleba i igara, da se ljudi naviknu da budu zadovoljni minimumom. Tu je i razvlačenje neistomišljenika kroz medije i izmišljanje afera koje ima za cilj - ne samo prikrivanje stvarnih i velikih afera ove vlasti, već i da se spreči političko osvešćivanje glasača. I konačno postoje ljudi koji su svesni svih manipulacija vlasti i koji je u suštini ne podržavaju, ali se je plaše zato što su egzistencijalno ugroženi i ucenjeni.

Čega se boje profesori?

Omer Karabeg: Zašto najveći deo akademske zajednice ćuti? Čega se boje profesori univerziteta? Vlast im ne može oduzeti ni titulu, ni posao, niti ih može ostaviti bez plate, a oni opet ćute.

Dušan Teodorović: Srpski univerziteti ćute zato što su deo morala koji je danas dominantan u Srbiji. Znači, ako se otkrije plagijat, hajde da ćutimo, da to gurnemo pod tepih. Usudio bih se da kažem da je Univerzitet u Beogradu bio pošteniji kada sam počeo da radim, a to je bilo daleke 1974. Pamtim tadašnju atmosferu. Teže su se dobijala zvanja. Ne daj bože plagijat. Ne idealizujem stvari, ali bilo je bolje. Međutim, opšti raspad jugoslovenskog društva koji je počeo devedesetih godina svakako je zadesio i Beogradski univerzitet. Tu ima veliki broj časnih i poštenih ljudi, sposobnih naučnika. Ali mnogi od njih ćute. Neki zbog oportunizma, nekima je tako lakše. Ako ćutite i ne zamerate se postaćete možda direktor univerzitetske klinike. Ako dignete glas, to nikada nećete postati. Ako ste inženjer, dobićete projekte, studije, eleborate, znači dodatne honorare. Ako se bunite, nećete da dobijete ništa. Ja najviše prozivam Univerzitet u Beogradu kao najodgovorniju instituciju za stanje u srpskom društvu. Jer to je intelektualna i moralna snaga koja bi mogla da iznedri promenu. Univerzitet u Beogradu je najstariji i najveći srpski univerzitet koji ima 90 do 100.000 studenata, 5.000 zaposlenih, 31 fakultet, 10 instituta. To je snaga koja može da sruši režim Aleksandra Vučića.

Ognjen Radonjić: Ćutnja akademske zajednice je pokazatelj koliko duboko se vlast penetrirala u sprske univerzitete. Sigurno je da postoji deo akademske zajednice koji je od vlasti dobio lukrativne projekte i ne želi da ih izgubi. Jedan deo akademske zajednice udobno živi i ne želi da se odrekne komfora. To jeste oportunizam. Ali postoje i oni koji se plaše. Recimo, pozicija svih onih koji nemaju zvanje redovnog profesora nije definitivna. Njihov izbor zavisi od kolega u višem zvanju među kojima ima i onih koji su bliski vlastima. Uostalom, ni redovni profesori nisu potpuno bezbedni. Setite se takozvanog Šešeljevog zakona o visokom obrazovanju iz 1998. kada je 200 ljudi isterano sa srpskih univerziteta. Zašto mislimo da tako nešto ne bi moglo da se ponovi u zemlji u kojoj je vlast u rukama jednog čoveka?

Blaćenje

Omer Karabeg: Pomenuli ste da su ljudi koji javno kritikuju režim izloženi surovom progonu režimskih tabloida koji su najmoćnija poluga Vučićeve vlasti. I onda ljudi rezonuju - šta mi treba da kritikujem režim, pa da se izlažem linču. Bolje da ćutim.

Ognjen Radonjić: U pravu ste. Ima svega po malo. Neki su interesima vezani za vlast, neki ne žele da se odreknu komfora, dok se neki plaše za svoje pozicije. I, naravno, provlačenje kroz tabloide nikome nije prijatno. To je zasigurno važan faktor koje utiče da se ljudi ne bune.

Dušan Teodorović: Pošto sam bio jedan od glavnih inicijatora za podnošenje žalbi u vezi sa doktoratom Siniše Malog, bio sam stalna meta. Ko sve nije bio uključen u moju diskreditaciju: televizija Pink, televizija Happy - ne minut, dva nego 20 minuta, pola sata - zatim Kurir, Informer, Narodna skupština, ministar prosvete, narodni poslanici, učesnica rijaliti programa, nekakav stručni saradnik jednog fakulteta, a bilo je i delimične kolaboracije dela mog fakulteta. Sve to da bi se diskreditovao čovek koji diže glas protiv režima i stavlja primedbe na doktorat Siniše Malog. Krenula su sva moguća blaćenja, pljuvanje po mojim naučnim rezultatima. O njima diskutuju ljudi, ne znam kako se zovu, nekakav Đuka Bizon i drugi. To je zastrašujuće, ali čovek može da to izdrži. Vrlo je neprijatno, donosi nemir i u porodicu, ali mi nemamo drugi put. Da bismo pobedili režim Aleksandra Vučića moramo da prinosimo i lične žrtve. Moram da kažem da Aleksandar Vučić to radi maestralno. On to radi 25 godina. I on ne radi ništa drugo sem politikantskih igara koje imaju za cilj jednu jedinu stvar - da on bude vrhovni gospodar života i smrti u Srbiji.

Omer Karabeg: Ako je malo intelektualaca koji javno dižu glas protiv režima, imam utisak da je malo i onih koji ga javno podržavaju. Sve se svodi na desetak analitičara koji se ne skidaju sa Pinka i režimskih televizija. Mnogi sarađuju sa režimom, ali ne vole da se to zna. Da li zbog toga što se stide?

Ognjen Radonjić: Ne mislm da se vlast i njima bliski ljudi stide. Jer stid bi podrazumevao savest, kajanje i želju da se popravi stanje. Da stid postoji ne bi se tako bestijalno proganjali neistomišljenici, punili džepovi državnim novcem i terali ljudi da aplaudiraju izgrednicima. Ne bi se autobusima ljudi dovodili na mitinge vladajuće stranke, niti privodili na biračka mesta da bi glasali za vlast. Zavladalo je opšte beščašće i ne možemo govoriti o bilo kakavom napretku dok ne povratimo osnovne moralne norme. To je, opet ponavljam, nemoguće ukoliko prethodno kao pojedinci ne preispitamo sopstvenu odgovornost za stanje u kome se kao društvo nalazimo.

Dušan Teodorović: Veliki broj ljudi krije se iza mantre - ja samo radim svoj posao. A sutra će, kada padne ovaj režim, tvrditi da su oduvek bili proevropski orijentisani, da nikad nisu bili nacionalisti i šovinisti. Kad se glumci i estradne ličnosti slikaju sa predstavnicima režima, oni kažu da samo rade svoj posao, a u stvari daju podršku režimu.

Ne želim ovde da živim

Omer Karabeg: Zašto je tako malo mladih koji se bune? Izgleda da većina, kada završi fakultet, planira ili da se učlani u Srpsku naprednu stanku i dobije posao ili da ode iz Srbije.

Ognjen Radonjić: Dosta razgovaram sa svojim studentima i iz tih razgovora zaključujem da su oni digli ruke. Reč je o izneverenima očekivanjima i izgubljenim nadama. Oni koji ostaju pristaju na partokratska pravila igre, a, ako ne pristaju, onda su nezadovoljni svojim životom i najčešće demotivisani. Oni najbolji najčešće odlaze i traže svoju tržišnu verfikaciju u sistemima u kojima je to moguće. Kada najbolji među nama masovno odlaze kao posledicu imamo negativnu selekciju i sistem koji sve dublje tone. Bez pobune mladih ne verujem da su moguće promene. Dok god mi profesori koji se bunimo - ma koliko da nas je malo - nemamo podršku studenata naši glasovi će biti zolovani. Nažalost.

Dušan Teodorović: Jednom ili dva puta nedeljno pijem kafu sa svojim prijateljima i kolegama. Svi imaju bar jedno dete u inostranstvu. I svi su bar jednom nedeljno na skajpu. Mnogo je mladih, obrazovanih ljudi koji su rekli: “Ja ne želim ovde da živim“. Nije samo posao u pitanju. Atmosfera u društvu je takva da oni ne žele da ona bude deo njihovog života. Oni najbolji odlaze, a njihova mesta popunjavaju manje sposobni ili oni sa sumnjivim diplomama. Ti mladi ljudi postaju partijski poslušnici, deo njihovih radnih dužnosti je da na društvenim mrežama napadaju ljude koji kritikuju režim, da budu Vučićjugend, ne znam kako bih to nazvao.

Kazahstan

Omer Karabeg: Da li će Srbija uskoro početi da liči na Kazahstan u kome na izborima, na kojima učestvuje i opozicija, vladajuća stranka dobija 70 odsto glasova?

Ognjen Radonjić: Da li ćemo završiti kao Kazahstan? Pa biće tako ako to budemo dozvolili. Sve zavisi od nas. Masovni egzodus mislećih ljudi je svakako najvažniji faktor koji nas vodi ka tom ishodu.

Dušan Teodorović: Ja želim Aleksandru Vučiću da na ovim izborima na proleće dobije 100 posto glasova i da u Narodnoj skupštini ima 250 poslanika Srpske napredne stranke. Ja ne znam da li bi to bila dovoljno jaka poruka Evropskoj uniji da se ovde stvara Kazahstan, Severna Koreja, neka poluazijska despotija i tiranija. Mislim da je na delu velika promena u politici Aleksandra Vučića koji se okreće ka evroazijskim integracijama. On to manifestuje potpisivanjem sporazuma sa Evroazijskom unijom, zajedničkom vojnom vežbom sa Rusima, pokazivanjem ruskog raketnog sistema S-400.

Mislim da se Evropska unija igra vatrom i ne shvata u kakvom stanju se nalazi veliki deo građana Srbije. Demokratskim, liberalnim i evropski nastrojenim snagama u Srbiji neophodna je pomoć Evropske unije. Njihovo ponašanje u ovom trenutku vidim kao licemerno. Ako istinski žele evropske vrednosti i uključenje Srbije u Evropsku uniju, onda je prva stvar koju bi morali da urade da prestanu da podržavaju režim Aleksandra Vučića.

Ognjen Radonjić: Složio bih se sa profesorom Teodorovićem da je u pitanju izrazito licemerno ponašanje. Evropska unija, koja se zalaže za određeni vrednosni sistem u našem slučaju ga ne brani. Delu građanski orijentisanog društva je potrebna pomoć spolja, ali to je samo pokazatelj koliko su ovde građani u manjini, što je tužna i vrlo zabrinjavajuća činjenica.

Most: O prirodi Vučićeve vlasti

Omer Karabeg: Mislite li da će uz ovu političku apatiju većine građana Vučić vladati onoliko koliko bude hteo?

Ognjen Radonjić: Ovo su teški trenuci za srpsku demokratiju. Mi nemamo unutrašnje kapacitete za promene, nemamo ni spoljnu pomoć. U takvim trenucima posebno je izražena naša građanska družnost da govorimo istinu i da joj budemo posvećeni. Uvek se setim govora Freklina Delano Ruzvelta prilikom njegove inauguracije 1933. godine i njegove poruke američkoj naciji koja se tada susretala sa ogromnim problemima Velike depresije i narastanja fašizma i komunizma u Evropi. On je tada rekao: “Jedino od čega imamo razloga da strahujemo jeste sam strah - bezimeni, bezrazložni, neopravdani strah koji bi mogao da nas parališe u preko potrebnim nastojanjima da povlačenje pretvorimo u napredovanje“. Hoću da kažem: bez obzira što smo u manjini, ako se artikulišu naši glasovi, ako se konsolidujemo, postoji nada i da možemo da izgradimo bolje društvo. Vučić će vladati koliko bude hteo samo ukoliko mu se ne suprotstavimo. I ma koliko da nas je malo - mi moramo da se suprotstavimo. Naš najgori neprijatelj u toj borbi je strah.

Dušan Teodorović: Ne mislim da će Vučić vladati onoliko koliko bude hteo. Moramo da ga sprečimo u tome. Mi moramo da se borimo zbog našeg detinjstva, zbog naših roditelja, moralnih poruka koje smo dobili dok smo odrastali, zbog našeg ljudskog dostojanstva, zbog budućnosti naše dece i unuka, zbog ove zemlje. Moramo da se borimo protiv najvećeg zla koje je zadesilo Srbiju u 21. veku.