Urednike i novinare u Srbiji više ne zovu komitetlije sa crvenih telefona koji uređuju novine, ali pritisci na medije i te kako su deo igre dvanaestogodišnje srpske tranzicije. Suština političke zarobljenosti medija ostala je ista, promenila se samo tehnologija.
Iako srpski novinari i urednici ne idu baš u zatvore zbog svojih tekstova i priloga, nad njima je u Srbiji uspostavljena potpuna i to totalitarna kontrola, koja se, doduše, ne vidi na prvi pogled. Kontrolori su, pored vladinih vrhova, i tajkuni -vlasnici medija, ali i tajkuni iz samih vrhova piramide vlasti. I iz Evropske unije je ukazivano na probleme u medijskoj sferi, pre svih na kontrolu medija od strane vlasti, netransparentnost vlasništva i koncentraciju vlasništva u medijima. Evropska federacija novinara bez uvijanja je saopštila da su novinari u Srbiji osiromašeni, poniženi, uplašeni i ućutkani.
Savet za borbu protiv korupcije, je u analizi objavljenoj u septembru prošle godine, ustanovio da je od 30 analiziranih medija, čak 18 sa nedovoljno transparentnim vlasništvom. Niko ne zna ko su vlasnici medija koji se skrivaju iza off-shore kompanija, pa tako ostaju skriveni i interesi tih vlasnika u medijima koje poseduju.
I državne institucije igraju skrivenu koruptivnu igru u medijskom prostoru, tako što izdvajaju veliki novac za oglašavanje i promociju, koja, kako je ustanovio Savet, na godišnjem nivou, na uzorku od 50 najznačajnijih institucija, nije manja od 15 miliona evra. Medijima od državnih institucija dolazi približno četvrtina njihovih prihoda.
U finansiranju i držanju medija u zavisnosti posebno se ističu marketinške i produkcijske kompanije, koje su u vlasništvu stranačkih aktivista ili sa njima povezanih lica. Savet za borbu protiv korupcije direktno je upro prstom u gradonačelnika Beograda i drugog čoveka DS, Dragana Đilasa, savetnika predsednika Tadića, Srđana Šapera i drugih.
Građani Srbije – čak njih 70 odsto, kako je otkrilo nedavno istraživanje, ne veruje domaćim političkim partijama, a anketa Miloša Ivanovića sa građanima Kuršumlije pokazuje da ne veruju ni medijima, posebno, javnom TV servisu.
Vaš browser nepodržava HTML5
Građani o medijima
Tokovi novca u medijima su od izuzetne važnosti, reći će Snežana Milivojević, profesorka Fakulteta političkih nauka.
“Kao što se u mnogim zemljama centralne i istočne Evrope dogodilo, vlast se naučila prvu lekciju tranzicije, a to je da direktan politički uticaj nije elegantan, a nije ga ni moguće ostvarivati i da to što se u svetu dešava kao medijska koncentracija ili konverzija, ovde se dešava na jedan drugi način -moć se transferiše kao ekonomska moć, a onda ponovo koristi kao politička moć”, kaže Milivojević.
Nekoliko nivoa pritisaka
Ovakvo stanje u medijima počelo je, kaže Vukašin Obradović, predsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije, već 6. oktobra 2000. godine.
„Onog trenutka kada su kao naši došli na vlast, oni su, umesto silnih obećanja o slobodi medija prosto rekli - A sad malo mi. I to, a sad malo mi, se pretvorilo u ovih 12 godina i mi smo došli u jedno stanje gde se medijska situacija može upoređivati, po mnogim parametrima, jedino se periodom Miloševićevog režima”, naglašava Obradović.
Vukašin Obradović
Umesto da mediji postanu četvrti stub demokratije, danas imamo medije bez adekvatne regulative, sa netransparentnosti vlasništva, zbog koje i ne znamo da li postoji zabranjena koncentracija u medijima. Jednom reči, u medijskoj sferi vlada haos, čiji je cilj i ishodište, zapravo, kontrola medija, kaže Obradović, i dodaje da je nova jedino tehnologija pritisaka na medije, koja se odvija na nekoliko nivoa.
„Osnovni nivo je državni nivo, a država se zapravo pojavljuje na tržištu kao jedan od većih vlasnika tog marketinškog kolača koji se okreće u Srbiji. Ako sakupimo cifre koje država izdvaja i dodamo tome ono što se postiže u sporazumima ispod stola, između medija i pojedinih ministarstava, a tu ubrojimo i prihode koje kontrolišu paradržavne agencije, koje su direktno povezane sa vlašću i predstavljaju zapravo produženu ruku vlasti i kontrolišu najveći deo prihoda, dolazimo do zapanjujuće činjenice da država na ovaj način kontroliše gotovo trećinu sredstava koja se okreću u toj marketinškoj sferi”, navodi on.
Uprkos usvajanju regulative koja nije u neskladu sa evropskim parametrima, u poslednje dve-tri godine u praksi je uspostavljena još jača kontrola medija i ona je višestruka, ocenjuje profesor Beogradskog univerziteta, Rade Veljanovski.
„Sa jedne strane, mediji su sve više pod uticajem vlasti, a sa druge pod uticajem tajkuna. Ne treba biti mnogo analitičan i misliti da se ta dva centra moći uvek povezuju i zaista možemo reći da nemamo slobodne medije. Jedna od najboljih ilustracija jeste činjenica da je harizmatični B92, koji nam je puno značio devedesetih godina, koji je uradio čitave serije, ukazivajući na kriminal, sivu ekonomiju, spregu politike i kriminala i tajkune, posle objavljivanja određenih informacija, doživljavao da se svi oglašivači povuku sa njegovog programa i da, evo sada, toga sve manje ima i na toj televiziji, a da druge medije ni ne spominjem”, kazao je Veljanovski.
Otuda Vukašin Obradović rezignirano zaključuje da je ogromna cena, pa otuda, mnogim medijskim poslanicima i neprihvatljiva, suprotstavljanja ovakvoj kontroli medija od strane i srpskih partijskih i finansijskih moćnika:
„Ako se kojim slučajem suprotstavite medijskim tajkunima, odnosno sistemu koji je uspostavljen u medijskoj sferi, jednostavno možete da stavite katanac na vrata. Kao što vidimo, većina medija se priklonila takvoj tehnologiji odnosa sa vlašću i kao posledicu imamo strogo kontrolisane medije, možda i u većoj meri, nego u Miloševićevo vreme”, ocenjuje on.
