Tamo gde se pre jednog veka sklonila Vlada Nikole Pašića, na stogodišnjicu objave rata Srbiji zasedala je aktuelna Vlada Aleksandra Vučića. Slike iz Niša samo su jedan u nizu događaja kojima zvanični Beograd obeležava stotu godinu od početka rata u kom je Srbija doživela zastrašujuće ljudske gubitke, od kojih se dugo oporavljala, a što je duboko obeležilo ne samo društveni ambijent po okončanju rata, nego i uticalo na dominante političke narative koji su zemlju vodili u nove sukobe.
Istoričarka Latinka Perović u razgovoru za RSE iznosi, kako upravo čudi to što su ljudska stradanja od pre jednog veka u obeležavanju godišnjice ostavljene u drugom planu, dok u prvom stoje ideje o državi Srbiji i njenom ratnom trijumfu. Bez obzira na cenu.
“Kraljevska Vlada Srbije nije na zadovoljavajući način odgovorila na notu datiranu na 23. jul 1914. godine...“, stoji, između ostalog, u tekstu objave rata, koji je u Skupštini Srbije pročitao direktor Arhiva Srbije Miroslav Perišić.
U tim trenucima u u zgradi Univerziteta u Nišu, neposredno nakon što je na zgradi banovine (tamo gde je Nikoli Pašiću uručen telegram) postavljena spomen ploča, pripremana je posebna sednica Vlade Srbije. Svi ministri u jednom autobusu stigli su u Niš, na sednicu koju je otvorio premijer Vučić:
“Srbija nije želela rat i nije bila uzrok izbijanja sukoba. Prema podacima sa konferencije mira u Parizu 1919. godine, Srbija je izgubila 1 247 435 svojih građana. Bilo kao vojnika ili civila. Time je broj stanovnika Srbije bio za 28 odsto manji u odnosu na broj koji je utvrđen po popisu iz 1914. godine”, naveo je premijer.
Latinka Perović
Jedan vek od početka Pravog svetskog rata nesumnjivo je značajan datum koji bi se morao obeležiti, podvlači Latinka Perović. No način na koji se to čini u Srbiji po njenom mišljenju više liči na projekt sračunat u dnevno političke svrhe. Ona podseća da je do sada o Velikom ratu napisano oko 25 000 knjiga. Teško se može reći da se izvan toga mogu utvrditi neke nove istine. Pri tome novih relevantnih dela i nema, ali se u analizama koje su preplavile domaću publicistiku i štamu uglavnom ne pozivaju na najznačajnije radove iz ove istorijske oblasti, poput onih Andreja Mitrovića ili Milorada Ekmečića. Umesto toga:
„Postoji rasprava o tome ko je odgovoran za rat. Iz tog pitanja se rađa sukob sa svetskom istoriografijom. Ono što se ovde piše ili govori je duboko različito od istraživanja i uvida drugih istoričara u svetu. To ne može da se svede samo na nekakvu zaveru protiv Srbije“, kaže Perović.
Nije mali broj srpskih političara koji su poslednje tri decenije u dnevnoj politici lakše posezali argumentima koje su, pak, crpeli iz mitova izraslih iz tragedije Prvog svetskog rata. Tako su vređali same žrtve tog košmarnog sukoba, ali istovremeno vodili zemlju ka iracionalnim izborima. Činjenice su često bile nebitne.
Možda zbog toga izložba “Juli 1914. u dokumentima Arhiva Srbije”, postavljena u Skupštini Srbije, postaje posebno zanimljiva. Crno na belo možete pročitati original telegrama objave rata ili raniji Pašićev telegram saučešća austrougarskom šefu diplomatije Leopoldu Berhtoldu. Poučno, barem za neke od posetilaca. Jedna od njih nam je rekla:
“Ovo je jako zanimljivo pre svega zbog informacije. Svi smo mi u školama učinili neku istoriju koja očigledno nije baš bila autentična. Ovo bi pre svega trebalo da bude škola da uvek treba pokušati da se mirnim putem reše svi sukobi koji postoje, jer, znate, treći svetski rat za čovečanstvo svakako ne bi bio dobar”.
Trebalo bi o tome razmisliti baš danas kada se globalne prilike opasno komplikuju. Ali, upozorava Latinka Perović, zbivanja treba analizirati, što je pouka Velikog rata, i iz lokalne perspektive. Naime, Prvi svetski rat jeste dugo pripreman od strane moćnih sila tog vremena. U to ne treba sumnjati, ali, nastavlja naša sagovornica, u Srbiji se zanemaruje činjenica da se i ona sama pripremala za rat. Praktično odmah po završetku Berlinskog kongresa:
„Vi imate snažan porast nacionalizma u Srbiji posle Berlinskog kongresa i to naročito preko dve institucije – preko sistema obrazovanja i crkve, tako da se u Parlamentu, gde su za anti ratne politike bili malobrojni poslanici Srpske socijaldemokratske partije i malobrojni liberalni ljudi kao Marinkovići. Taj rat je pripreman, izvršena je snažna militarizacija Srbije. U Parlamentu se govorilo o tome da nema ništa od unutrašnjeg razvoja Srbije, da je ta militarizacija zapravo udaljavanje od ciljeva prosvećivanja, modernizacije države, opozicioni poslanici su govorili da se Srbija pretvara u jedan vojnički logor“.
Pod mantrom da se u svetskoj istoriji pokušava prekrajanje istine o Prvom svetskom ratu, što je posebno ditkirano iz krugova oko predsednika Tomislava Nikolića, zvanični Beograd je poslednjih godinu dana potrošio u nekoj vrsti otpora takvim nastojanjima, prepoznajući ih na raznim mestima. Istovrememo događa se proglašavanje Gavrila Principa isključivo za heroja, ili zanemarjući kolonizatorske osobenosti (nazovimo ih tako) koje su se razvile Srbiji tog vremena a u odnosu na prostore odvojene od propale Otomanske ili Austrougarske imperije.
Umesto iole samopreispitivanja, Srbija se od strane zvaničnika postavlja na vrh piramide pravednosti, te spremnosti da se preko svega pređe. Iz Niša Vučić tako još poručuje:
“Ne treba da se stidimo već da se ponosimo činjenicom da sa onima sa kojima smo u to vreme ratovali, danas želimo da imamo najbliže moguće odnose i da ne krijemo da takve odnose hoćemo i gradimo i sa Austrijom, Nemačkom, ali i sa svima drugima koji su bili naši saveznici 1914. godine”.
Nekritički pristup prema sopstvenoj ulozi u prošlosti zapravo nije ništa novo, pa možda i ne treba da čudi to što Srbija obeležavanje sećanja na ratove koji su je zastrašujuće skupo koštali, realizuje u starom maniru. Ideje države i državnosti, te žrtvovanje za ostvarenje istog, su na prvom mestu. Ljudska stradanja ostaju u senci, naglašava Perović, baš kao što se ne analiziraju posledice strašnog istorijskog loma:
„Uopšte se ne govori o tome da je Drugi svetski rat nastavak Prvog svetskog rata. Da je to rezultat frustracije Nemačke, da je to priprema jednog istorijskog revanša, ne govori se o žrtvama u Drugom svetskom ratu. I najzad ne govori se o ratu devedesetih godina. Iz čega je on proizišao? Od kud takve žrtve? Kada ste me pozvali pitali ste me, šta je proslavljano u Sarajevu, a šta u Višegradu, koji je za bošnjački narod, pa i za svakog razumnog istoričara i pisca, simbol jednog strašnog zločina na tim narodom. I šta mi tamo slavimo? U kakvoj je to vezi sa Ivom Andrićem? Kakva je to upotreba istorije? Mislim, iskreno da vam kažem, da se ide jednim putem za koji ne možete biti sigurni dokle će on u svojoj iracionalnosti dovesti“.
Složenost zbivanja, te ne ispuštanje iz vida obima ljudske katastrofe koja se dogodila, jedini su put da se iz istorije od pre jednog veka nešto nauči. Pre svega lekcija o tome, kako da se ne ponovi.