„Film je pokušaj da se neki ljudi, koji se možda do sada nisu zapitali u čemu žive, sada zapitaju“, kaže u Intevjuu nedelje Radija Slobodna Evropa (RSE) Ognjen Glavonić, reditelj "Tereta", višestruko nagrađivanog filma u inostranstvu.
Misli da je teret strah da se kaže istina i da se živi u realnosti.
„Shvatio sam da je to je film koji je nastao iz sudara i dodira slika, mojih iskustava i sećanja za vreme bombardovanja, slika i priča koje nisu bile dostupne i koje su i dalje veoma kontrolisane. To je film koji nastaje između tog osećanja, kojeg se dobro sećam, i tih nekih stvari koje su sakrivene, a koje bude pitanja i sumnju. Sumnja je veoma bitna. To je približno ono u čemu živimo i danas“, kaže Glavonić.
Pročitajte i ovo: Sudbina jugoslovenskih spomenikaZa jugoslovenske spomenike revolucije, koji su među bitnim momentima u filmu, navodi da nisu tu samo da podsećaju na prošlost, nego i da upozoravaju na budućnost.
Najavljuje da će njegov sledeći film takođe biti o nečemu o čemu se najradije ne govori, a da to može biti neka intimna stvar ili nešto o čemu se ne govori u društvu, u nekoj sredini.
„Mislim da će sledeći film biti, ako ne ista ili slična tema, sigurno u sličnom stilu“, otkriva reditelj "Tereta".
Film "Teret" prati vozača kamiona koji tokom NATO bombardovanja Srbije prevozi njemu nepoznati teret sa juga zemlje do Beograda. Na kraju filma shvata šta je prevozio. Ali je film i o tome šta je jedna generacija ostavila drugoj, o sukobu oca i sina, raspadu Jugoslavije.
"Teret" se temelji na istinitim događajima koje je autor istraživao u dokumentarnom filmu "Dubina dva", koji je nastao tokom priprema za igrani film "Teret". “Dubina dva” govori o masovnim grobnicama u Srbiji u kojima su tajno 1999. godine pokopana tela ubijenih Albanaca sa Kosova.
Film "Teret" je premijerno prikazan u maju na 71. Kanskom filmskom festivalu, u programu "Petnaest dana autora". Osvojio je do sada 17 nagrada među kojima su nagrada za režiju ’Roberto Roselini’ na drugom Međunarodnom filmskom festivalu ’Pritajeni tigar, skriveni zmaj’, ’Zlatna kolica’ za najbolji dugometražni film Zagreb Film Festivala. Na Festivalu autorskog filma u Beogradu "Teret" je zajedno sa filmom "Ti imaš moć" dobio nagradu „Aleksandar Saša Petrović“ za najbolji film. Glavni glumac Leon Lučev dobio je Srce Sarajeva na Sarajevo film festivalu za najbolju mušku ulogu.
RSE: Šta ste čuli od ljudi koji su pogledali film? Vaša želja, uoči prikazivanja '"Teret" u Beogradu, bila je da razgovarate sa što više njih.
Glavonić: Ono što sam čuo od kolega i drugara, koji su mi posle premijere prišli i koji su mi posle pisali, je uglavnom pozitivno. Shvatio sam da je većina njih očekivala drugačiji film, zbog svega što se o filmu pisalo.
Pročitajte i ovo: Kome u Srbiji smeta finansiranje filma o zločinima na Kosovu?RSE: U kom smislu drugačiji?
Glavonić: Očekivali su da je film o samo jednoj temi. U javnosti je film sveden na to. Većina publike je došla sa pogrešnim informacijama o tome šta treba da gledaju.
RSE: Ono što sam ja primetila na projekciji filma u Beogradu, nakon što je film završen, bilo je to da su gledaoci, par minuta a možda i duže, ostali da sede, ne pomerajući se…
Glavonić: Mislim da mi to govori više nego bilo koji utisak koji čujem. Kada ljudi ostanu uz film, i nakon što se film završi, to je nešto što sam želeo.
RSE: Kako ovaj film gledaoci u inostranstvu razumeju?
Glavonić: Oni, što ja nisam ni hteo, u filmu ne gledaju samo informacije ili samo priču. Mnogo su mi bila bitnija ta osećanja, koja sam želeo da prenesem, nego neka istorijska priča ili moralna lekcija. Oni su mnogo dobro reagovali time što su u filmu prepoznali nešto svoje.
Svesno sam iz filma izbacio mnogo onoga što je čista informacija ili kontekst koji bi tu služio samo da bi se neke stvari objasnile. Mislim da film ne treba da bude samo objašnjenje. Mislim da ljudi nakon ovog filma pričaju, ne toliko o tome šta se desilo u mojoj zemlji, nego više govore o ćutnjama, zločinima i negiranjima, koji se dešavaju u njihovim sredinama, državama i životima. To je film koji se bavi odgovornošću i istinom i nema nacionalni predznak.
Pročitajte i ovo: Film o masovnoj grobnici u Batajnici na BerlinaluRSE: Koliko su ljudi u Srbiji spremni da se suoče sa zločinima koje su počinili pripadnici srpskog naroda?
Glavonić: Ne mislim da su ljudi u Srbiji spremniji da se suoče sa zločinima koje su počinili Srbi, ništa više ili manje nego pripadnici drugih nacija, naroda ili država. Postavljeno je sve tako da se o tome ne razgovara i da se o tome ćuti…
RSE: Zašto se i dalje ćuti i skriva istina?
Glavonić: Ljudi koji su to radili i koji su te zločine sprovodili, koji su se na tim zločinima obogatili i koji su na tim zločinima napravili sebi državu i kompaniju, i dalje su tu. I dalje vladaju. I dalje ne žele da odgovaraju za ono za šta su realno odgovorni.
Pročitajte i ovo: Mogu li ratni zločinci odahnuti?RSE: Nedavno ste rekli da je film "Teret" možda „borba za drugačiju vrstu logike jer živimo u kulturi gde sve svoju vrednost dobija u meri kojoj služi naciji“. Šta je potrebno da bi se došlo do te druge logike?
Glavonić: Da se o nekim stvarima ne ćuti i da se ne neguje neznanje. Film je pokušaj da se neki ljudi, koji se možda do sada nisu zapitali u čemu žive, sada zapitaju.
RSE: Ko danas nosi teret zločina iz 90-ih godina? Da li su akteri politike i zločina 90-ih taj teret prebacili na mladu generaciju?
Glavonić: Problem je što nema tog tereta. Mislim da taj teret ne postoji. Moj film se zove "Teret" i jeste o tome šta je u tom kamionu. Jeste da u tom kamionu nije samo jedan konkretan zločin. Može da se kaže da su to svi zločini iz 90-ih. Ili je to psihološki teret tog jednog čoveka.
Za mene je teret ta ćutnja. Na nivou porodice do celog društva vi osetite da postoji nešto što je problem. Ja sam to osetio kada sam krenuo da se zanimam za ovu temu, svuda. Da je to neki strah da se kaže istina. Mislim da je to ono što je teret - strah da se kaže istina i da se živi u realnosti, da svi pristaju i žele da žive u laži. I da time mi nemamo život nego banalizaciju života u kojoj pokušavamo da se ponašamo kao da smo živi.
Neobeležena masovna grobnica u Batajnici
RSE: Šta vam govori to što u Batajnici, gde su otkrivene masovne grobnice sa telima kosovskih Albanaca, do danas ne postoji nikakvo obeležje?
Glavonić: Ja sam napravio dokumentarac, "Dubina dva", koji sam snimio na tom mestu, onako kako ono danas izgleda. Svi spomenici, koji su napravljeni posle ratova devedesetih, su veoma čudni. Dosta govore o državama koje su ih napravile, dosta govore o sistemu u kojima su ti spomenici nastali. I odsustvo tih spomenika govori nešto. Mislim da sam sa 'Dubinom dva' i sa ovim filmom hteo da napravim taj spomenik jer sam svestan da se on neće nikada napraviti.
RSE: U filmu se ne pominju ni Srbi, ni Albanci. Čak se neke stvari, neko vreme, ostavljaju nedorečenima, kako sami kažete, ne pokazujete u svakom trenutku šta glavni junak oseća i radi, da biste ostavili veći prostor za učešće gledalaca. Za neke je vaš film ipak bio antisrpski i pre nego što su ga pogledali ili uprkos tome što ga neće ni gledati. Kako odgovarate na to?
Glavonić: Ne znam šta ta reč znači. Kako komunicirati sa nekim, ko ne želi da komunicira? Naravno da imaju pravo na svoje mišljenje. To sam i očekivao kada sam odlučio da se bavim tim slučajem, da će biti ljudi koji će želeti da ugaze taj film, da ga uguše i pre nego što je neko imao priliku da ga vidi. To se dešavalo i u procesu produkcije kada nismo dobijali novac, to se dešavalo i kada je film nastao i kada niko nije mogao da ga vidi. I dalje se nastavilo sa tim gušenjem.
I u tom gušenju ja vidim kontinuitet sa tim zločinom, gde su se bukvalno zatrpala neka tela koja su dokaz tih zločina. Meni je želja da svojim filmovima dajem glas svima onima kojima je onemogućen, koji nemaju mogućnost da se njihov glas čuje.
Pročitajte i ovo: Crkva umesto spomenika kosovskim Albancima u BatajniciRSE: Sindikat zaposlenih Policije, apelovao je kod nadležnih institucija da se odustane od prikazivanja filma na Kanskom festivalu, navodeći da će „prikazivanje ovog filma, o navodnim i izmišljenim hladnjačama, samo doneti još veću štetu i poniženje, ne samo za Srbiju, već i za celokupni srpski narod“. Kako je moguće da se i dalje govori o navodnim i izmišljenim hladnjačama?
Glavonić: To se govori od skoro. Kada o tome nemate gde da čujete i kada je potpuno nevidljivo da se to desilo, od toga da tamo ne postoje spomenici, da se taj zločin nigde ne spominje, da se o tome nigde ne razgovara, iz godine u godinu će on delovati sve neverovatniji i prostor za manipulaciju će biti sve veći. Želim da verujem da su neki od tih ljudi izmanipulisani.
RSE: Jedan od bitnih motiva u filmu je bitka na Sutjesci iz Drugog svetskog rata i uopšte antifašistički spomenici. Zbog čega vam je bilo bitno da naglasite taj antifašistički aspekt?
Glavonić: Kada sam 2011. krenuo ozbiljno da produciram film, bila je želja da se ispriča jedna priča, da se ispriča priča tog vozača, koji je, sticajem okolnosti ili nekom svojom odlukom, postao deo jednog zločina. Znao sam da će to biti film u kojem on, ali i mi, otkrivamo šta je istina iza toga.
Pošto mi je trebalo sedam godina da zatvorim budžet, pošto se za tih sedam godina mnogo promenilo i snimao sam neke druge filmove, ne bih izdržao da ostanem uz taj film, da je to ostala samo jedna priča. Ne bi mi bilo zanimljivo.
Sve vreme sam razmišljao zbog čega je meni to bitno. Zašto je meni zanimljiva ta priča? Šta to govori o meni danas? Šta to meni govori o svetu u kojem živim danas? Šta mi to govori o gradu u kojem živim danas i o državi u kojoj živim danas?
Kada sam napravio dokumentarac ("Dubina dva"), koji je o tom zločinu, krenuo sam da shvatam da je to film i o mojoj generaciji i o tome šta je jedna generacija ostavila mojoj generaciji. Šta je generacija tog vozača, ili generacija naših očeva, ostavila svojoj deci. Kada sam shvatio da je to film o tome šta je jedna generacija ostavila drugoj, shvatio sam da mi je potrebna i treća generacija. Šta je ta generacija, koja je uništila tu zemlju, uništila te vrednosti, nasledila od svojih očeva i šta je ostavila svojoj deci. Zato mi je bio potreban lik dede, to jest lik oca glavnog junaka i ta bitka na Sutjesci koja je dosta bitna. I svi ti detalji koji se provlače kroz film, isto koliko i ta istina o tome šta on prevozi i čega je on deo, otvaraju tog mog junaka da se ispovedi na kraju filma svome sinu. Znači, koliki je teret to šta je u tom kamionu, i šta je ta istina koju nam taj teret iz kamiona govori o toj zemlji i o poslu glavnog lika, teret je i to saznanje da je on dete borca sa Sutjeske, koji je odgajan na antifašističkim vrednostima. On je u detinjstvu obilazio te spomenike. Mi ga pratimo u danu kada on shvata da je deo zločina, koji jeste fašistički u svojoj prirodi. I sa time on ide kući pred svoju ženu i pred svog sina.
RSE: Jedna od značajnijih scena događa se kod mauzoleja Popina, rada Bogdana Bogdanovića, koji je posvećen palim antifašistima, na kojem kamera beleži poruku „Kad zatreba – ponovi me“. Šta je za vas predstavljala ova poruka?
Glavonić: Mislim da je veoma jasno. Taj spomenik je u obliku nišana. Meštani, koji žive okolo, zovu ga snajper. Mislim da je i Bogdan Bogdanović dobro znao šta se sprema.
U kontekstu mog filma i u kontekstu pitanja o tome zašto nema spomenika u Batajnici, mislim da spomenici nisu tu samo da podsećaju na prošlost, nego i da upozoravaju na budućnost. Mislim da su jugoslovenski spomenici revolucije veoma dobra upozorenja za budućnost i putokazi. U kontekstu mog filma, taj spomenik je za mog lika podsećanje na detinjstvo, samo još jedan od tragova ka svome ocu i ka tome da on osvesti tu misao, kroz upaljač najviše ali i kroz sve te detalje, da osvesti šta možda ostavlja svome sinu.
Uništeno i zapušteno Partizansko groblje u Mostaru, rad Bogdana Bogdanovića
U tom spomeniku se u filmu skrivaju dva dečaka, koja ne znaju šta to znači. I nekako sve scene sa dečacima i tom decom, koje se ponavljaju u tom filmu, jesu nešto što nije opterećeno toliko prošlošću, pa ni toliko tim prezentom u kome se oni nalaze, to je 1999 godina, koliko je usmereno na ono što će tek naučiti i šta će tek izabrati da rade. Kraj filma je to. To su neke odluke, da li je to fotoaparat, da li je to da se napravi bend, da li je to da se te neke stvari, koje preostaju, koje se prenose iz ruke u ruku, s generacije na generaciju, bolje razumeju.
Uvek je kičma filma bila pravolinijski put našeg vozača. Kada sam shvatio da je to film o tome šta je jedna generacija ostavila drugoj i kada sam shvatio da je u stvari to film o mojoj generaciji, tada sam uključio priče o raznim dečacima i sve te digresije. One su tu, ne samo da malo više pojasne taj intergeneracijski odnos, nego su one vodile ka kraju. Kada sam na kraju ubacio priču o ocu, i kada sam znao da će da završi sa njegovim sinom, shvatio sam da i oblik filma treba da bude takav. Da je oblik filma u stvari u obliku nekog drveta i da ima gomilu nekih grana koje nemaju kraja. I da je to, u stvari, priča o tim klincima. I da je time to priča o meni. I sve te stvari koje oni rade u filmu, od paljenja dezodoransa, do paljenja srednjeg prsta koji pokazuju NATO-u, da je to nešto što smo mi radili kao klinci.
Pročitajte i ovo: Gde je kraj degradiranju antifašizma?Shvatio sam da je to je film koji je nastao iz sudara i dodira slika, kojih se vrlo dobra sećam, mojih iskustava i mojih sećanja za vreme bombardovanja, slika i priča koje nisu bile dostupne i koje su i dalje veoma kontrolisane, nisu baš dostupne, ni meni, ni javnosti. To je film koji nastaje između tog osećanja, kojeg se dobro sećam, i tih nekih stvari koje su sakrivene, a koje bude pitanja i koje bude sumnju. Sumnja je veoma bitna.
To je približno ono u čemu živimo i danas. Imamo nešto što je deklarativno i imamo nešto što je suštinski i istinito. Mi mnogo više živimo u ovim deklarativnim stvarima o kojima se govori.
RSE: Film prati suočavanje glavnog junaka sa teretom koji prevozi i, na kraju, saznanjem šta taj teret predstavlja. Vas je, kako ste rekli, zanimao čovek, zarobljen u mreži sopstvenih odluka i izbora. Da li to, da li će reći „ne“, zavisi od pojedinca?
Glavonić: Film je o tome šta uraditi kada se suočiš sa tim, kada shvatiš istinu, da li ćeš i tada skrenuti pogled ili ćeš reći - da verujem svojim očima. Šta uraditi sa istinom nakon toga?
Jer ja ne završavam film u trenutku kada on otkrije šta je to. Ne završavam film u trenutku kada on dobije prvi dokaz, čvrsti dokaz da je to ono što je on sumnjao a što nije mogao da vidi. Da on prevozi tela.
Pročitajte i ovo: Rudnica: Iskopavanje masovne grobniceRSE: Kada saznaje šta prevozi, uzima fotoaparat iz svog stana i odlazi na poslednju vožnju. Možemo da naslutimo šta je odlučio, na šta se spremio…
Glavonić: Ili je možda dobio zadatak da fotka prazan kamion?! Može i to neko da pomisli. Ali ja mislim da je film više o tome šta ste vi videli u njemu. Film za mene treba da bude o tome šta je nevidljivo, a ne o tome šta je vidljivo. Umetnost je više o onome šta je nagovešteno ili šta je nedorečeno ili neizgovoreno, nego u onome što je tu pred vama.
RSE: Vaš dokumentarac 'Živan pravi pank festival' (2013), koji govori o mladom autsajderu, koji godinama u svom rodnom selu organizuje pank festival, emitovan je na Javnom servisu Srbije. Očekujete li da 'Dubina dva' ili "Teret" takođe dobiju svoj termin na RTS-u?
Glavonić: Ja bih to voleo, ali sam skoro siguran da se to neće desiti. Čak su neki ljudi, koji su pokušali da ukažuRTS-u da bi trebalo da prikažu te moje filmove, dobili jasan odgovor - to se nikada neće desiti.
Pročitajte i ovo: Javni čas o zločinima srpskih snaga na KosovuRSE: Nakon "Dubine dva" i "Teret" i teškoća sa kojima ste se suočili da biste realizovali ove filmove, da li menjate tematiku ili i dalje planirate da se bavite suočavanjem sa prošlošću?
Glavonić: "Dubina dva" je nastala van institucija, za to nikada nisam ni aplicirao. To je nastalo iz inata (smeh). Nije iz inata. Ali tada već četiri-pet godina nisam dobijao sredstva za "Teret", mislio sam da se to nikada neće ni desiti. Sada već razmišljam kao producent. Imam desetak ideja za nove filmove.
Većina njih se bavi nečim o čemu se najradije ne govori, da li je to neka intimna stvar, da li će biti neka melodrama, ljubavni film, da li je to nešto o čemu se ne govori u društvu, u nekoj sredini, da li je to grad, porodica, država.
Moji producenti se nadaju da će moj sledeći film nastati lakše, ja nisam tako siguran posle "Dubine dva" i "Tereta".
Iako, sve te nagrade i festivali imaju smisla jedino ako ti pomognu da lakše dođeš do finansiranja sledećeg filma, nešto nisam siguran da će to biti slučaj sa mnom.
Vaš browser nepodržava HTML5
Intervju nedelje: Ognjen Glavonić
RSE: Što?
Glavonić: Zato što koliko je "Teret" bio problem zbog tematike, mislim da je toliko i zbog filmskog jezika, zbog stila. Mislim da to mnogim ljudima, koji sede u tim komisijama, nije previše jasno. Mislim da to nije jezik koji im je razumljiv i zanimljiv. Mislim da će sledeći film biti, ako ne ista ili slična tema, sigurno u sličnom stilu.
Kod nas je standard da se o filmovima u školi uči da iz scenarija sve mora da bude jasno, i osećanja i sve, što je meni dosta banalno. Ako gledate scenario, kao nešto što treba da proizvede određene slike, određeni ritam i određeni sudar ili spoj dva kadra ili dve ili više scene, mislim da to mnogi ljudi nisu uspeli da pročitaju, nego su u scenariju tražili da sve bude izdeklamovano, da ljudi govore šta osećaju, da likovi budu mnogo jasnije definisan.
Sve te neke stvari, koje su neuhvatljive, je jako teško, barem meni bilo, da prenesem u scenario.