Istorija će biti na sudu i u godini pred nama. Nakon rehabilitacije vođe četničkog pokreta Draže Mihailovića izgledalo je skoro nezamislivo da bi se o takvom procesu za Milana Nedića, predsednika vlade za vreme nemačke okupacije Srbije, moglo i razmišljati. A onda je i to došlo na dnevni red.
Kakva se poruka šalje rehabilitacijama ljudi koji su u Drugom svetskom ratu sarađivali sa okupatorima? Istoričar Milivoj Bešlin nema dilemu.
“Osnova za takve rehabilitacije je ono što je već nazvano anti-antifašizam u Srbiji. Dakle, time se osporava i derogira antifašističko nasleđe Srbije”, rekao nam je Bešlin.
Još se nije slegla prašina zbog rehabilitacije četničkog vođe Draže Mihailovića kada se pred sudom našao i zahtev za rehabilitaciju predsednika vlade za vreme nemačke okupacije Srbije Milana Nedića. Kada je početkom prošlog meseca počeo sudski postupak mala protestna kolona vojvođanskih antifašista išla je peške 30 kilometara od Pančeva do zgrade suda u Beogradu.
"Pokušavaju da od zločinaca, kvsilinga, fašista naprave nešto što nikada nije bio - nevina osoba", rekao je Srđan Papić Đurić.
Tokom postupka za rehabilitaciju Draže Mihailovića policija je razdvajala pristalice četničkog komandanta sa jedne i nekadašnje partizane i antifašiste sa druge strane. Tako je bilo i kada je sud doneo rešenje o usvajanju zahteva za rehabilitaciju Dragoljuba Mihailovića Draže i proglasio da se od tog dana on smatra neosuđivanim.
Dok su oni koji podržavaju rehailitaciju govorili da je Mihailović bio srpski junak i da je rehabilitovan jer je bio borac protiv fašizma, protivnici su tog dana konstatovali da je rehabilitacija sramota Srbije i da ne može sudska odluka da promeni istorijsku činjenicu ko je na kojoj strani bio.
Viši sud u Beogradu je u maju poništio presudu kojom je Mihailović, komandant Kraljevske vojske u otadžbini 15. jula 1946. godine osuđen na smrt, i dva dana kasnije streljan. Sud je naveo da je suđenje Mihailoviću bio političko-ideološki proces komunističkog režima, a da ovo sudsko veće nije bilo nadležno da se bavi utvrđivanjem činjenica da li je bio ratni zločinac.
Odluka o rehabilitaciji Mihailovića je isključivo bila motivisana ideološkim i političkim motivima, pritisak je izvršen najdirektnije iz kabineta Tomislava Nikolića od strane savetnika predsednika Olivera Antića, rekao nam je tada istoričar Milivoj Bešlin.
„Mi smo kao društvo odavno rehabilitovali i Dražu Mihailovića i četnike. Ova rehabilitacija nije došla ni zbog Draže Mihailovića, nije došla ni zbog četnika, ponajmanje zbog istorijske istine ili pravde, ona je došla da bi se ideologija koja je bila u temelju četničkog pokreta rehabilitovala, u pitanju je nacionalizam, i da bi se nacionalizam rasteretio stigme zbog zločina koji su počinjeni tokom Drugog svetskog rata i zbog kolaboracije“, ocenio je Bešlin.
Iako Milan Nedić nije bio osuđen jer je prema zvaničnoj verziji događaja 1946. godine počinio samoubistvo sud je ipak započeo proces njegove rehabilitacije posle osim godina od podnošenja zahteva. Od tog trenutka žestoka rasprava u javnosti i među istoričarima ne prestaje. Tako je bilo nedavno i u Mostu RSE između Bojana Dimitrijevića i Milana Radanovića.
“Ja lično smatram da kolaboracija nije zločin. Kolaboracija je saradnja sa okupatorom. Ona ne mora da znači zločin. S druge strane, komunistički pokret takođe nema centralu u zemlji, ima centralu u Moskvi i radi, reklo bi se, u dobroj meri okupacije za jednu stranu državu”, rekao je Dimitrijević.
“Odgovornost Milana Nedića je dvojaka. To je odgovornost za kolaboraciju, a kolaboracija je sama po sebi zločin. Nedić je najistaknutija istorijska figura kada je reč o tom korpusu, političkom i vojnom, kolaboracije, odnosno on je personifikacija tog korpusa u Srbiji tokom Drugog svetskog rata. Pored toga, postoji i odgovornost Milana Nedića za ratne zločine oružanih snaga pod ingerencijom njegove vlade”, odgovorio je Radanović.
Pitanje treba li rehabilitovati Nedića dovelo je i do unutar stranačkih obračuna. Lider Demokratske stranke pokrenuo je disciplinski postupak za isključenje iz partije Bojana Dimitrijevića, koji se kao istoričar zalaže za Nedićevu rehabiliticaju. Dimitrijević potez svoje partije vidi kao “bruku protiv naučnika koji je izneo svoje mišljenje”.
Pitanje rehabilitacija nije samo pravno već i političko, ocenila je profesorka prava Vesna Rakić-Vodinelić povodom početka procesa Nedićeve rehabiliticaije.
“Dakle, bilo bi previše optuživati jedan zakon. Da bi se takav zakon doneo bila je potrebna politička volja. Dakle, da dođe do rehabilitacije ne samo zbog osuda nego da zapravo dođe do rehabilitacija određenog pogleda na svet, određene idologije”, kaže Rakić-Vodinelić.
Ukazala je da izgleda nova vlast apsolutno ne smatra da je primena zakona o rehabiliticaji bilo kakav problem za Srbiju, tako da se i ona može smatrati saodgovornom za tako nešto, iako je taj akt donet najpre 2006. pa potom 2011. godine.
Upravo isprovociran Nedićevim slučajem samostalni poslanik Borislav Stefanović, koji je Dimitrijevićeve izjave o Nediću naveo kao presudni razlog zbog kojih je napustio DS, predložio je nedavno parlamentu da se u dnevni red nove sednice uvrste izmene Zakona o rehabilitaciji kako bi se onemogućio pokušaj pokretanja postupka rehabilitacije onih koji su sarađivali sa okupatorima i progonili antifašiste. No, taj predlog Skupština nije prihvatila.
Na pitanje da li se rehabilitacije onih koji su sarađivali sa okupatorima događaju na talasu antikomunizma ili je to odnos prema fašizmu u današnjoj Srbiji, istoričarka Branka Prpa nam je rekla: "To je odnos prema fašizmu zakamufliran u antikomunizam".
Interesantno je i ono na šta je ukazala naša sagovornica Vesna Rakić-Vodinelić da u Srbiji od svih mera tranzicijske pravde kao suočavanje sa prošlošću funkcionišu samo dve, denacionalizacija i rehabilitacija.
