"Mislim da bi Iranci (u slučaju izraelskih napada), pošto su videli da dva njihova raketna udara na Izrael nisu baš imala mnogo efekta, tražili druge mete", kaže za Radio Slobodna Evropa Gregori Goz (Gregory Gause), profesor Bušove škole za vladu i javnu upravu na Univerzitetu Teksas A&M.
"Smatram da bi našli te mete u regionu Persijskog zaliva među arapskim zemljama. SAD imaju tamo vojne baze. Ako bi Izraelci pogodili iranska naftna postrojenja, onda bi Teheran verovatno gađao naftne terminale u zemljama koje su saveznice sa SAD, kao što su Kuvajt i Saudijska Arabija", smatra Goz.
On podseća da je Iran je na velikoj udaljenosti od Izraela.
"Zemlje između nisu nužno dovoljno prijateljski nastrojene prema Izraelu da bi dozvolile prelet njegovim avionima. Svakako da bi let izraelskih aviona preko iračke teritorije bio rizičan jer su vlasti u Bagdadu na mnogo načina bliske Teheranu. Arapske države u Zalivu - monarhije poput Saudijske Arabije i manje zemlje - mislim da će biti veoma oprezne u pogledu uvlačenja u sukob sa Iranom zbog saradnje sa Izraelom", ističe Goz.
Stoga on procenjuje da bi Izraelci jednostavno morali da prelete taj vazdušni prostor i da pretpostave da mogu da uđu i izađu pre nego što dođe do bilo kakve reakcije tih zemalja.
Pročitajte i ovo: Iran se sprema za odmazdu Izraela posle raketnog napada"Smatram da bi izraelski avioni nakon lansiranja raketa morali da pronađu mesto gde da slete, jer ne verujem da bi mogli da se vrate istim putem, zato što bi do tada bili aktivirani sistemi protivvazdušne odbrane u ovim arapskim državama. E, sad, gde bi Izraelci mogli da slete? Imaju dobre odnose sa Azerbejdžanom tako da postoji ta mogućnost, ali to su tehničko-taktička pitanja, tako da nisam siguran", navodi Goz.
Po njegovom mišljenju, Netanjahu ima odrešene ruke do predsedničkih izbora u SAD za eventualni maksimalistički odgovor, ali koji bi mogao da izazove sveopšti rat na Bliskom istoku.
"To bi destabilizovao svetsko tržište nafte. Dovelo bi i do ozbiljnih tenzija u izraelsko-američkim odnosima. Zatim bi unazadilo izglede za normalizaciju odnosa Izraela sa nizom arapskih zemalja. To verovatno ne bi dovelo do rezultata kojima se Izraelci nadaju. Ne mislim da bi takav rat doveo do promene režima u Iranu, niti do formiranja libanske vlade u kojoj ne bi bio zastupljen Hezbolah. To je pusta želja", ističe Goz.
Po rečima američkog profesora, Izrael ima vojnu moć da razbije Hamas i uništi Gazu, da Hezbolahu zada snažan udarac.
"Međutim, nema praktičan plan za uključivanje Palestinaca u njihovu samoupravu u Gazi, na Zapadnoj obali, na način koji bi Palestince mogao navesti na pomisao da postoji politički put ka samoopredeljenju kroz saradnju sa Izraelom", navodi Goz.
Kada je reč o široj slici, Goz smatra da Rusija ima interese u haotičnom Bliskom istoku.
"Jer zaokuplja pažnju Sjedinjenih Država, zbog čega su manje fokusirane na rat u Ukrajini. Zatim, tenzije na Bliskom istoku utiču na poskupljenje nafte, što pomaže Rusiji. Destabilizovano tržište nafte sa brzo rastućim cenama, šteti Kini u vreme kada ima probleme u sopstvenoj ekonomiji. Stoga mislim da su Kinezi zabrinuti, a Rusi srećni zbog ovakve situacije", ocenjuje Goz.
Vaš browser nepodržava HTML5
Ko je vojno moćniji: Izrael ili Iran?
Izrael još vaga odgovor prema Iranu
RSE: "Naš udar će biti smrtonosan, precizan i iznad svega iznenađujući. Neće razumeti šta se i kako dogodilo", izjavio je u sredu izraelski ministre odbrane Joav Galant o odmazdi prema Iranu. Da li to znači da izraelski napad uskoro sledi i da će gađati ključnu iransku infrastrukturu?
Gregori Goz, profesor Bušove škole za vladu i javnu upravu na Univerzitetu Teksas A&M
Goz: Ne bih iščitavao ovu izjavu kao da napad uskoro sledi i da je neizbežan. U stvari, ta izjava bi se mogla razumeti kao naznaka da Izraelci možda odlažu veliku reakciju na iranski napad smatrajući da bi to možda bilo bolje, posebno za njihove odnose sa Sjedinjenim Državama: da pokušaju da reaguju protiv Irana u vreme i mesto koje Izrael izabere, možda tajnim putem.
Izraelci su bili veoma uspešni u prodoru u Iran tajnim operacijama, uključujući i ubistvo Ismaila Hanije, lidera Hamasa, dok je bio u poseti Teheranu zbog inauguracije iranskog predsednika.
Tako da mislim da ovo pitanje još uvek visi u vazduhu u pogledu prirode i tajminga izraelskog odgovora.
Izrael ne može da sruši iranski režim
RSE: Da li to znači da će Izrael reagovati samo da sačuva obraz, jer je Iran napao njegovu suverenu teritoriju? Ili planira da postigne nešto više, da nanese veliku štetu iranskoj infrastrukturi, pre svega, njegovim nuklearnim postrojenjima, možda naftnim poljima i drugim.
Dakle, šta je zapravo izraelski plan između, recimo, umerenih i maksimalističkih ciljeva?
Goz: Mislim da je to suština debate koja se trenutno vodi među izraelskim donosiocima odluka, da li da njihov odgovor bude, na neki način, simbolički, da naznače da neće sedeti skrštenih ruku i prihvatiti napade bez odmazde.
Maksimalistički plan bi uključivao veliki udar na iranska naftna, nuklearna i druga sredstva važna za režim, uključujući i pokušaj njegovog slabljenja u nadi da će podstaći neku vrstu unutrašnjeg ustanka protiv vlasti u Teheranu.
Pročitajte i ovo: SAD i G7 upozoravaju Izrael da ne napada iranska nuklearna postrojenjaMislim da je maksimalistička strategija izuzetno opasna i malo je verovatno da će postići ovakve veoma ambiciozne ciljeve poput promene režima. Takođe, mislim da maksimalistička strategija povećava rizik od velikog sukoba između Sjedinjenih Država i Irana.
Smatram da Bajdenova administracija ohrabruje umerenu strategiju, ali jasno je da u Izraelu postoje glasovi, uključujući možda premijera, koji posle uspešne operacije protiv lidera Hezbolaha – ubistva njegovog lidera Hasana Nasrale i desetkovanja rukovodstva korišćenjem pejdžera i drugih sredstava – smatraju da je ovo trenutak kada mogu, da upotrebim američku frazu, da udare snažno i ostvare veliki dobitak (swing for the fences), dakle, maksimalistički.
Ne mislim da smo videli dovoljno elemenata da bismo mogli da kažemo kojim putem će Izraelci krenuti.
Zašto je Netanjahu sprečio ministra odbrane da ode u SAD?
RSE: Čini se da ima dosta indicija da izraelski premijer Benjamin Netanjahu i američki predsednik Džo Bajden različito gledaju na odgovor na iranski raketni napad. Navodno je izraelski ministar odbrane bio na putu za Vašington, ali ga je Netanjahu zaustavio u poslednjem trenutku.
Da li to ukazuje da Netanjahu verovatno i iz ličnih razloga, s obzirom na to da je optuživan pre rata za korupciju, gušenje pravosuđa, a kasnije i za neuspeh da spreči napad Hamasa pre godinu dana, zapravo, podizanjem uloga nastoji da skrene pažnju sa ovih pitanja?
Goz: Mogu biti u pitanju obe stvari, jer mislim da je Netanjahu imao lični politički interes da održi osećaj krize i da rizikuje, jer je manje verovatno da će biti izbora na kojima bi izgubio većinu.
Takođe mislim da on sve više vidi ministra odbrane kao rivala. Stoga smatram da bi se otkazivanje posete ministra odbrane, bar delimično, moglo objasniti Netanjahuovim strahom da bi Amerikanci i Galant osmislili neku vrstu odgovora na Iran koji je umereniji od maksimalističke strategije preuzimanja rizika.
Dakle, možda je delimično u igri i unutrašnja politika Izraela, a delimično da Netanjahu želi da zadrži fleksibilnost za maksimalistički odgovor, a ne da njegov ministar odbrane kroz dogovor sa američkim kolegom ograniči te opcije.
Netanjahuu odrešene ruke do predsedničkih izbora u SAD
RSE: Kada pominjete unutrašnju politiku, da li se to odnosi i na SAD, jer znamo iz prošlosti da je Netanjahu bio bliži Donadlu Trampu kada je bio predsednik nego sada demokratskoj administraciji. Možda u Netanjahovoj politici ima kalkulacije i s obzirom na skorašnje predsedničke izbore u SAD?
Goz: Mislim da ste potpuno u pravu da on preferira Trampa, iako su postojale neke lične razlike između njih 2020. do početka 2021. godine kada je Tramp osporio rezultate tadašnjih predsedničkih izbora, a Netanijahu javno čestitao Bajdenu.
Takođe mislim da Netanjahu shvata da je pred njim manje od mesec dana do američkih izbora za koje vreme ima veoma odrešene ruke.
Mislim da Bajdenova administracija nije voljna da ulazi u javne političke sukobe sa Netanjahuom uoči izbora sa veoma neizvesnim ishodom, jer bi neke pristalice Izraela, koje tradicionalno glasaju za Demokratsku partiju, mogle sada da preispitaju svoju odluku.
Netanjahu to uviđa i ima nekoliko sedmica da uradi šta hoće bez ozbiljne američke reakcije. Ali takođe mislim da on shvata da posle 5. novembra Bajdenova administracija ima na raspolaganju sredstva da se postavi mnogo oštrije prema njemu.
Dakle, ako Netanjahu želi maksimalistički odgovor na Iran, to ćemo videti pre izbora u SAD. Tramp tvrdi da su Bajdenova administracija i potpredsednica Kamala Haris predsedavali mnogo haotičnijim svetom.
Pitanje je da li je ta konstatacija tačna, ali to je svakako jedna od tema Trampove kampanje. A veliki izraelski udar na Iran uoči američkih izbora samo bi pojačao taj narativ.
Strah arapskih zemalja od uvlačenja u rat
RSE: Rekli ste da Netanjahu ima nekoliko nedelja "odrešene ruke". Ako bi iskoristio tu situaciju da li bi to imalo negativne posledice po njega, s obzirom na to da ste ukazali na samom početku intervjua na rizik, ako ne i opasnost, od maksimalističke kampanje protiv Irana?
Pre toga, šta bi podrazumevali maksimalističke ciljeve u vojnom smislu? Izrael ima veoma sofisticirano naoružanje koje može da pogodi razne mete. Međutim, Iran je veoma prostrana zemlja sa nezanemarljivom protivvazdušnom odbranom, a pogotovo raketnim sistemima.
Goz: Mislim da bi to bilo izuzetno rizično. Iran je na velikoj udaljenosti od Izraela. Zemlje između nisu nužno dovoljno prijateljski nastrojene prema Izraelu da bi dozvolile prelet njegovim avionima.
Svakako da bi let izraelskih aviona preko iračke teritorije bio rizičan jer su vlasti u Bagdadu na mnogo načina bliske Teheranu.
Pročitajte i ovo: Hoffman: Bez rizika od rata na Bliskom istoku jer je Iran 'tigar od papira'Arapske države u Zalivu - monarhije poput Saudijske Arabije i manje zemlje - mislim da će biti veoma oprezne u pogledu uvlačenja u sukob sa Iranom zbog saradnje sa Izraelom. Dakle, to bi bio izuzetno rizičan poduhvat.
Ali, ne bih potcenjivao izraelske vojne kapacitete. Izraelska armija je ostvarila neke uspehe poslednjih nedelja u Libanu i, naravno, njihovom brutalnom napadu na Gazu.
Šta god ko mislio o njegovoj moralnosti, i on je svakako veoma upitan – ali je u vojničkom smislu bio prilično efikasan.
Zato mislim da bi među Netanjahuom i glavnim izraelskim donosiocima odluka mogao postojati osećaj da su njihove sposobnosti u skladu sa maksimalističkim odgovorom.
E, sad, da li je to istina ili ne, to je rizik. Ali mislim da danas verovatno postoji veće poverenje u Izraelu nego pre godinu dana u njegovu sposobnost da odgovori maksimalistički.
Da li izraelski avioni mogu slete u Azerbejdžan nakon udara?
RSE: U slučaju da se Netanjahu odluči za napad na Iran, šta bi se desilo kada, na primer, Irak i arapske monarhije u Zalivu jednostavno ne bi dozvolile izraelskom vazduhoplovstvu prelet preko njihove teritorije? Na koji način bi onda delovala izraelska vojska?
Goz: Mislim da bi Izraelci jednostavno morali da prelete taj vazdušni prostor i da pretpostave da mogu da uđu i izađu pre nego što dođe do bilo kakve reakcije ovih zemalja.
Smatram da bi izraelski avioni nakon lansiranja raketa morali da pronađu mesto gde da slete, jer ne verujem da bi mogli da se vrate istim putem, zato što bi do tada bili aktivirani sistemi protivvazdušne odbrane u ovim arapskim državama.
E, sad, gde bi Izraelci mogli da slete? Imaju dobre odnose sa Azerbejdžanom tako da postoji ta mogućnost, ali to su tehničko-taktička pitanja tako da nisam siguran.
Rizik da Iran raketira zalivske zemlje
RSE: Da li bi Izrael ugrozio diplomatske i političke odnose sa arapskim državama ako njegovi avioni ilegalno uđu u njihov vazdušni prostor na putu ka Iranu?
Sunitske arapske vlade nisu toliko entuzijastične da uspostave bliske odnose sa šiitskim Iranom. Međutim, pomenuta akcija Izraela bi ih dovela u tu situaciju.
Goz: To je deo rizika u slučaju maksimalističkog odgovora Izraela. Ukoliko bi izraelska akcija bila uspešna, a Iran ne bi uzvratio udarima po zalivskim državama, onda pretpostavljam da bi one to pozdravile, makar privatno.
Međutim, ako se vlasti u Teheranu odluči da odgovore na maksimalističke izraelske udare, napadom na američke kao i interese zalivskih država, onda bi to ugrozilo nastojanja Izraela da uspostavi dobre odnose sa arapskim zemljama.
'Ne možete sedeti na bajonetu'
RSE: Sve u svemu, šta zapravo Izrael nastoji da ostvari u vojnom i bezbednosnom smislu? Pokrenuo je napad na Gazu da neutrališe Hamas, a zatim i na Hezbolah u Libanu, koji je bio prilično uspešan. Ako sada napadne Iran, mogao bi da neutrališe određene mete.
Ali, ipak, ostaje veće pitanje kako obezbediti mir na Bliskom istoku. Za to su Izraelu potrebne ne samo američke bezbednosne garancije, već i širi savez ili dobri odnosi sa arapskim državama i političko rešenje na kraju dana za palestinsko pitanje, a koje trenutno nije na stolu.
Goz: Postoji stara izreka koja se pripisuje nemačkom kancelaru Otu fon Bizmarku, a to je da možete sve da radite sa bajonetom osim da sedite na njemu.
To izražava ideju da bez obzira koliko moćna vaša vojna pobeda, ona neće okončati vaše probleme, ako iza nje ne sledi političko rešenje. Mislim da je to osnovno pitanje sa kojim se Izrael suočava od 7. oktobra.
Ima vojnu moć da razbije Hamas i unište Gazu, da Hezbolahu zada snažan udarac.
Međutim, nema praktičan plan za uključivanje Palestinaca u njihovu samoupravu u Gazi, na Zapadnoj obali, na način koji bi Palestince mogao navesti na pomisao da postoji politički put ka samoopredeljenju kroz saradnju sa Izraelom.
Pročitajte i ovo: Bar-Yaacov: Palestinska država bi učinila Izrael bezbednijimIzrael nema saveznike u Libanu, iako u ovoj zemlji ima dosta grupa koje ne vole Hezbolah. Ali, apsolutno je jasno da ne postoji politički pokret u Libanu koji će se politički suprotstavi Hezbolahu na način koji bi mogao stabilizovati libansku politiku.
I, kao što ste rekli, zalivske države sa kojima Izrael pokušava da izgradi odnose. Izrael je uspeo sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima, Bahreinom, traži način da uspostavi odnose sa Saudijskom Arabijom. Ali, ove zalivske države ne žele da postanu mete iranske reakcije na izraelski napad.
Ne žele da budu uvučene u tuđi rat. I mislim da je to pravi problem za Izraelce. Sa vojne strane, oni su pokazali ogromnu sposobnost, zar ne?
Posle šoka i obaveštajne katastrofe prošlog 7. oktobra, oni su pokazali izvanredne vojne i obaveštajne sposobnosti, ali ne vidim sličan politički refleks za ono što sledi.
Izrael potkopava palestinske vlasti kao partnera
RSE: Prema mnogim anketama, većina Izraelaca, bez obzira da li podržavaju Netanjahua ili ne, trenutno se ne zalaže za rešenje palestinskog pitanja sa dve države,
To bi se moglo razumeti s obzirom na emocionalni i psihički šok posle napada prošle godine. Ali, dugoročno, imajući u vidu da se o ovom rešenju sa dve države razmišlja još od Bušove administracije, pa Obamine, ono će morati da se opet nađe na pregovaračkom stolu ili neka druga politička opcija.
Goz: Mislim da je malo verovatno da se kratkoročno mogu ostvariti bilo kakvi praktični koraci ka rešenju sa dve države.
Potpuno ste u pravu kada je reč o izraelskom javnom mnjenju koje je imalo negativan stav i pre prošlogodišnjeg napada, a naročito posle toga. Ogromna većina je protiv ideje o nezavisnoj palestinskoj državi.
Izraelske vlade su tokom poslednjih decenija istrajno pokušavale da potkopaju palestinske vlasti kao politički entitet koji bi mogao da pregovara o istinskom rešenju sa dve države.
Znatno je povećan broj izraelskih doseljenika na Zapadnoj obali, što je stvarna i fizička prepreka nekoj vrsti teritorijalnih kompromisa neophodnom za rešenje sa dve države.
Tako da ne mislim da je rešenje sa dve države trenutno na stolu. Ono je postalo veoma zgodan način za američke diplomate, za evropske vlade da u suštini signaliziraju da žele nešto suzdržaniju politiku Izraela.
Vaš browser nepodržava HTML5
Da li bi Izrael bio bezbedniji sa palestinskom državom?
Međutim, postoji pravi zastoj jer je Saudijska Arabija vrlo jasno stavila do znanja da normalizacija njenih odnosa sa Izraelom zahteva barem značajno kretanje prema palestinskoj državi, ako ne i samo njeno formiranje.
Ali, Izrael ne vodi politiku u tom pravcu. Stoga mislim da je pozivanje aktera van Bliskog istoka na stvaranje palestinske države u suštini pokušaj stabilizovanja situacije i sprečavanje izraelskih napora da dalje kolonizuju Zapadnu obalu.
Rizik da Izrael bude uvučen u gerilski rat u Libanu
RSE: Sve u svemu, postoji li opasnost od neke vrste sveopšteg rata? Ne znam šta bi on značio na Bliskom istoku. Formalno, to bi podrazumevalo angažovanje svih strana tamo, ali verovatno nije realno da će sunitske zemlje ući u rat. Međutim, da li je moguća sveopšta, direktna konfrontacija Irana i Izraela?
Goz: Mislim da je to definitivno realno. Ne bih rekao da je to verovatno, ali definitivno postoji mogućnost, u zavisnosti od toga kako će Izrael odgovoriti na ovaj najnoviji iranski napad.
Mislim da je u Libanu zanimljivo primetiti da je, barem do sada, izraelska vojna aktivnost na terenu ograničena na jug, u poređenju sa, recimo, invazijom 1982. kada su izraelske snage stigle do Bejruta.
Čini se da je sada cilj skromniji, da se potisne Hezbolah van područja blizu granice sa Izraelom, možda do reke Litani. Rezolucijom 1701 Saveta bezbednosti UN, koja je usvojena nakon kratkotrajne izraelske invazije 2006. na Liban, zahtevano je uklanjanje oružanih snaga severno od reke Latani, oko 25 kilometara daleko od izraelske granice.
Ako je to izraelski vojni cilj u Libanu, to je ostvarivo. Ako je izraelski vojni cilj u Libanu mnogo ambiciozniji - uništenje Hezbolaha – što je jezik koji je premijer Netanjahu koristio pre nekoliko dana, onda je vojni zadatak mnogo, mnogo teži, a raste rizik da Izrael bude uvučen u gerilski rat.
Realna opasnost od širenja rata
RSE: Rekli ste da je direktan, sveopšti rat između Izraela i Irana malo verovatan, ali da ipak postoji takva mogućnost. Kako bi taj rat izgledao?
Goz: Pa, kao što smo ranije govorili, maksimalistički izraelski vojni odgovor na nedavni iranski napad, sa izraelskim projektilima i vazdušnim udarima na vitalne iranske nuklearne, naftne i ostale ekonomske i političke mete, mogao bi da navede Teheran da reaguje sa još jednom salvom projektila protiv Izraela.
Ali, takođe mislim da bi Iranci, pošto su videli da dva njihova raketna udara na Izrael nisu baš imala mnogo efekta, tražili druge mete. Smatram da bi našli te mete u regionu Persijskog zaliva među arapskim zemljama.
SAD imaju tamo vojne baze. Ako bi Izraelci pogodili iranska naftna postrojenja, onda bi Teheran verovatno gađao naftne terminale u zemljama koje su saveznice sa SAD-om, kao što su Kuvajt i Saudijska Arabija, a možda i Emirati, zalivska zemlja koja ima najbliskije odnose sa Izraelom.
Stoga postoji mogućnost geografskog širenja ovog rata izvan Gaze i Libana, izraelskih vazdušnih udara, iranskih raketnih napada. Širenje ovog rata se mora smatrati realnom i veoma opasnom mogućnošću.
Destabilizacija svetskog naftnog tržišta
RSE: U takvom ratu verovatno nema pobedničke strane.
Goz: Sigurno je da nema pobedničke strane. To bi odmah ozbiljno destabilizovalo svetsko tržište nafte sa svim ekonomskim posledicama koje to nosi.
Pročitajte i ovo: Skok cijene nafte nakon eskalacije sukoba na Bliskom istokuDovelo bi i do ozbiljnih tenzija u izraelsko-američkim odnosima. Zatim bi unazadilo izglede za normalizaciju odnosa Izraela sa nizom arapskih zemalja. To verovatno ne bi dovelo do rezultata kojima se Izraelci nadaju.
Ne mislim da bi takav rat doveo do promene režima u Iranu, niti do formiranja libanske vlade u kojoj ne bi bio zastupljen Hezbolah, kao što ova organizacija neće prestati da bude važan politički i vojni faktor u zemlji. To je pusta želja.
Kinezi zabrinuti, a Rusi srećni
RSE: Ako posmatramo krizu na Bliskom istoku u globalnom kontekstu, imajući u vidu rat u Ukrajini i tenzije u istočnoj Aziji oko Tajvana i Južnog kineskog mora, kako ocenjujete ulogu u ovoj regiji Rusije, Kine i Evropske Unije, koja je bila mnogo aktivnija u vreme kada je 2015. potpisan sporazum sa Iranom o ograničenju njegovog nuklearnog programa?
Goz: Mislim da je veoma žalosno što se Trampova administracija povukla iz iranskog nuklearnog sporazuma jer političke okolnosti u kojima se to dogodilo - ne samo EU, već i Rusija i Kina su podržavale zajednički sveobuhvatni plan akcije koji je ograničio nuklearnu infrastrukturu Irana - ta globalna konfiguracija više ne postoji. Očigledno, tenzije između Rusije i Sjedinjenih Država, između Rusije i NATO-a, zatim između Kine i Sjedinjenih Država – čine nemogućom takvu vrstu globalnog fronta saradnje za vršenje pritiska na Iran po nuklearnim pitanjima.
Tako da je to bio autogol Trampove administracije protiv fundamentalnih američkih interesa.
U širem smislu, smatram da Rusija ima sve interese u haotičnom Bliskom istoku jer zaokuplja pažnju Sjedinjenih Država, zbog čega su manje fokusirane na rat u Ukrajini.
Pročitajte i ovo: Kako bi sveobuhvatni rat Izraela i Irana uticao na globalnu ekonomiju?Zatim, tenzije na Bliskom istoku utiču na poskupljenje nafte, što pomaže Rusiji. Mislim da Kina ima mnogo konzervativniji pogled na ovu situaciju. Glavni interes Kine na Bliskom istoku i dalje je energija.
Destabilizovano tržište nafte sa brzo rastućim cenama, šteti Kini u vreme kada ima probleme u sopstvenoj ekonomiji. Mislim da Kina nerado igra diplomatsku ulogu kakvu biste očekivali od velike sile u krizi na Bliskom istoku.
Ona je zabrinuta šta se dešava na energetskim tržištima, ali i zbog preteranog diplomatskog naprezanja na način koji pokazuje da nema toliko uticaja na Bliskom istoku.
Stoga mislim da su Kinezi zabrinuti, a Rusi srećni zbog ovakve situacije.