"Iran je, u suštini, tigar od papira osim po svojim terorističkim sposobnostima", kaže za Radio Slobodna Evropa (RSE) Brus Hofman (Bruce Hoffman), analitičar Saveta za spoljne odnose (Council on Foreign Relations) sa sedištem u Vašingtonu.
"Ko bi ratovao protiv koga? Iran možda može i usuđujem se da kažem ima sposobnost da izvede globalne terorističke napade kao odmazdu. Ali, verujem da se to može sprečiti", smatra Hofman.
On ističe da Iran "nema vojsku, nema vazdušne snage".
"Ima veoma ograničenu mornaricu. Mislim, može da se bori duž svojih obala u Zalivu, ali nema regionalnog rata. To je preterivanje", ocenjuje Hofman.
Po njegovim rečima, Iran je svoju slabost pokazao u neefikasnim raketnim salvama ispaljenim na Izrael.
"Vidimo koliko je Iran slab, jer je u suštini stajao po strani, dok je njegovom najvažnijem zastupniku (Hezbolahu) Izrael prvo obezglavio rukovodstvo i sada je izgubio oko polovine svog arsenala raketa i projektila", kaže Hofman.
Izrael je najavio žestoku odmazdu zbog iranskog raketnog napada u utorak.
"Paradoksalno, iz izraelskog ugla, manje je skupo da se udari na iranske nuklearne kapacitete nego da pogodi njegova postrojenja za pumpanje nafte na ostrvu Karg. Naime, svaki napad na iransku naftu imaće posledice drugog i trećeg reda. Najpre, na globalno snabdevanje energijom, a zatim na svetske ekonomije", navodi Hofman.
On smatra da će arapske zemlje ostati po strani u slučaju eskalacije sukoba Irana i Izraela.
"Pa, u javnosti, naravno, oni će lamentirati što je došlo do eskalacije nasilja u regionu. Međutim, oni će biti apsolutno srećni što im Iran više ne predstavlja pretnju. Videli smo kako je Teheran, preko svojih zastupnika, bio direktna pretnja za više zemalja u Zalivu, bilo da se radi o Kuvajtu ili Bahreinu ili Saudijskoj Arabiji na koju su jemenski Huti ispaljivali projektile", kaže analitičar iz Vašingtona.
Trajni mir na Bliskom istoku nije moguć bez političkog rešenja za izraelsko-palestinski sukob.
"Sami Izraelci su protiv rešenja sa dve države – izraelsku i palestinsku – jer se plaše da će palestinska država u ovom trenutku dok Hamas još nije u potpunosti poražen biti još veća pretnja po Izrael u budućnosti", navodi Hofman.
Ipak, po njegovim rečima, rešenje sa dve države ostaje jedino održivo.
"Međutim, da bi ono bilo funkcionalno, mora biti uspostavljeno između dve suverene vlade, a ne između suverene vlade i terorističkog subjekta. To je ono što mislim da se sada mora promeniti i zato treba uspostaviti novi status kvo", ocenjuje Hofman.
On ističe da Rusija i Kina nemaju trenutno veliki interes za Bliski istok.
"Rat u Ukrajini ima stvarne posledice po globalnu stabilnost. Kada je reč o sukobu na Bliskom istoku, osim energetske dimenzije, ne vidim da postoje te globalne posledice", smatra analitičar Saveta za spoljne odnose.
Izrael želi novi status kvo
RSE: Izrael još vaga odgovor na iranski raketni napad na svoju teritoriju u utorak. U međuvremenu, izraelske snage su nastavile operacije u Libanu, kako vazdušne tako i ograničene kopnene udare. Koje ciljeve Izrael pokušava da postigne u Libanu?
Da nastavi da uništava vojnu infrastrukturu Hezbolaha nakon nedavnog uspeha u eliminaciji mnogih njegovih visokih rukovodilaca, kao i da obezbedi tampon zonu u južnom Libanu, ili postoji još nešto što Izrael želi da tamo postigne?
Hofman: Mislim da je, gledajući širu sliku, Izrael shvatio da su se skoro godinu dana pregovora sa Hezbolahom o prekidu vatre na severu zemlje pokazali potpuno besplodnim. Stoga želi da uspostaviti novi status kvo. Izrael, u suštini, tvrdi da je stari status kvo koji bi bio dostižan da je Bajdenova administracija uspela u svojim naporima da uspostavi prekid vatre, sada prevaziđen događajima.
S obzirom na neuspeh pregovora, Izrael nastoji da uspostavi novi status kvo putem oružane sile kako bi obezbedio svoju severnu granicu i omogućio povratak oko 60 hiljada stanovnika koji su raseljeni iz svojih domova skoro godinu dana.
RSE: To je, dakle, ključni izraelski cilj kada su Hezbolah i Liban u pitanju?
Hofman: Mislim da je ključni cilj deo uspostavljanje ovog novog statusa kvo. Dakle, odmak Izraela od pregovora sa Hezbolahom, koji su se pokazali i besmislenim i beskorisnim, do stvarnog vojnog slabljenja ove organizacije do te mere da više nije pretnja i da je primoran da prihvati novi status kvo koji Izrael pokušava da mu nametne.
Hezbolah nije razoružan uprkos rezoluciji UN 2006.
RSE: Pre nekoliko dana libanski ministar spoljnih poslova Abdala Bu Habib rekao je za Si-En-En da je ubijeni lider Hezbolaha Hasan Nasralah navodno prihvatio primirje uz posredovanje Francuske i Sjedinjenih Država.
Hofman: Mislim da se primirje može uspostaviti ako libanska vojska bude dovoljno ojačana i sposobna da popuni bezbednosni vakuum koji je sada stvoren ovim ogromnim slabljenjem Hezbolaha koji je za mene apsolutni ključ.
Hezbolah nije libanska vlada iako dominira i kontroliše je. Postoji libanska država koja treba da preuzme odgovornost za bezbednost svog stanovništva.
Smatram da je upravo sada Izrael, stvarajući ovaj novi status kvo, omogućio idealnu priliku za libansku vladu da ponovo kontroliše sudbinu svoje zemlje tako što će njena vojska popuniti bezbednosnu prazninu koja je nastala ogromnim slabljenjem Hezbolaha.
Time bi se ova organizacija, u suštini, povinovala Rezoluciji UN 1701 iz 2006. godine kojom je okončan poslednji izraelski rat sa Hezbolahom u Libanu i prihvatila razoružanje, što se nikada nije dogodilo.
Naprotiv, ako se išta desilo, desilo se suprotno. Takođe, ovom rezolucijom je utvrđeno da južni Liban treba da postane demilitarizovana zona tako da Izrael više ne bude ugrožen.
RSE: Iako je uzdrman, Hezbolah nije uništen u nedavnim akcijama. Postoji li rizik da se izraelske snage zaglave u južnom Libanu, kao što se to desilo sa upadom 1982. godine, a zatim su tu ostale još 18 godina?
Hofman: Pa, uvek postoji ta mogućnost, ali mislim da će se izbeći na osnovu ove istorijske paradigme i primera. Izrael se nije zaglibio u Libanu posle rata 2006. godine.
Tako da verujem da su trenutne borbe osmišljene da očiste ovu tampon zonu u južnom Libanu i da otežaju Hizbolahu da ispaljuje rakete na severni Izrael.
RSE: Izrael je očigledno povratio sposobnost odvraćanja i na neki način popravio sliku o svojoj vojnoj i obaveštajnoj moći, koja je delimično potamnela nakon iznenadnog napada Hamasa prošle godine.
Da li izraelski premijer Benjamin Netanjahu vidi otvorenu priliku za, kao što ste spomenuli, uspostavljanje nove situacije u Libanu i za fundamentalnu rekonfiguraciju moći na Bliskom istoku uopšte?
Hofman: Da, apsolutno. Prvo, vidimo koliko je Iran slab, jer je u suštini stajao po strani, dok je njegovom najvažnijem zastupniku Izrael prvo obezglavio rukovodstvo i sada je izgubio oko polovine svog arsenala raketa i projektila, tako da prilika očigledno postoji.
Skoro godinu dana pregovora oko Gaze, situacije u Libanu i nuklearnih kapaciteta Irana, nisu doveli ni do kakvog pomaka. Stoga Izrael jača svoju poziciju stvarajući ovaj novi status kvo i obnavlja sposobnost odvraćanja koju je izgubio sa napadima od 7. oktobra 2023.
Mislim da je veliko pitanje da li Sjedinjene Države i Evropska unija uviđaju priliku koja se upravo sada otvara ostavljajući po strani svoje strahove od šireg regionalnog sukoba za koji zaista mislim da se ne može desiti s obzirom na to koliko je Iran slab.
Da je Iran jači, učinio bi više i delovao efikasnije od raketnih udara na Izrael pre neko veče. Međutim, on nema jaku konvencionalnu vojsku niti konvencionalno vazduhoplovstvo. Ima nešto poput konvencionalne obalske straže koja se koristi za ograničene napade.
Kao što predsednik SAD Džo Bajden voli da kaže, ovo je prelomna tačka na Bliskom istoku gde se pojavljuju nove mogućnosti da se zaista postigne mir ne pregovaranjem sa teroristima ili sa terorističkim državama, već njihovim slabljenjem, naravno, ne zauvek.
Ništa od ovoga nije trajno, ali barem njihovim obuzdavanjem i uspostavljanje nove stabilnosti na Bliskom istoku, a posebno na Levantu koja je upadljivo odsutna već dugi niz godina, ako ne i decenijama.
Po globalnu ekonomiju pogubniji izraelski udar na naftna polja nego iranske nuklearke
RSE: Iranski vrhovni lider, ajatolah Ali Hamnei, u petak je kritikovao "cionistički režim" najavljujući nastavak odlučnih akcija. Izrael upozorava da će Iran platiti ogromnu cenu za napad u utorak.
Na koji način će izraelske snage uzvratiti, ako uopšte to učine. Ograničeno, kao u aprilu, ili će imati za cilj da snažno napadnu Iran, obrušavajući se na njegova postrojenja za obogaćivanje uranijuma i drugu osnovnu infrastrukturu poput naftnih polja i tako dalje?
Hofman: Pa, Iran nije shvatio poruku koju je Izrael nameravao da pošalje prošlog aprila napadom na vazdušne baze i protivvazdušnu odbranu, koja je imala za cilj odvraćanje od novih udara.
Pošto to nije funkcionisalo, mislim da moramo da verujemo izraelskom premijeru Benjaminu Netanjahuu na reč da će ovaj sledeći uzvratni odgovor biti mnogo oštriji.
Nemoguće je reći šta će to podrazumevati, jer je teško proceniti kakav uticaj Sjedinjene Države imaju ili čak kakav je njihov odnos sa Izraelom u ovom trenutku.
Predsednik Bajden je javno rekao pre nego što se ukrcao u Air Force One pre neki dan, da neće podržati udare na iranska nuklearna postrojenja.
Paradoksalno, iz izraelskog ugla, manje je skupo da se udari na iranske nuklearne kapacitete nego da pogodi njegova postrojenja za pumpanje nafte na ostrvu Karg.
Naime, svaki napad na iransku naftu imaće posledice drugog i trećeg reda. Najpre, na globalno snabdevanje energijom, a zatim na svetske ekonomije. Već smo videli da su tržišta u inostranstvu udrmana strahom od uništenja iranskih naftnih kapaciteta.
Dakle, za Izrael je sigurnije da se opredeli za udar na iranske nuklearne kapacitete, iako zvanični Teheran preti da će uzvratiti još žešće.
Smatram da su do sada iranske mogućnosti za odmazdu bile veoma ograničene i mnogo manje delotvorne nego što i sami Iranci zamišljaju.
S obzirom na nestabilnost ovog regiona, možemo li da sada zaista da sedimo skrštenih ruku i dozvolimo Iranu da razvije nuklearne sposobnosti, tako da Izrael, a možda čak i Sjedinjene Američke Države, uprkos onome što je predsednik Bajden rekao, zapravo razmišljaju o uklanjanju nuklearnih kapaciteta Irana ili barem o njihovom slabljenju i vraćanju u prošlost.
Iran može samo da izvodi terorističke akcije
RSE: Da li bi to dovelo do sveopšteg rata na Bliskom istoku jer bi se u njega uključile i SAD?
Hofman: Uopšte ne verujem u to. Mislim da je to narativ koji se širi, ali ko bi ratovao protiv koga? Iran ne može da napadne Sjedinjene Države. Mislim, njegovi zastupnici u Iraku možda mogu da napadnu preostale američke snage tamo.
Iran možda može, i usuđujem se da kažem ima sposobnost da izvede globalne terorističke napade kao odmazdu. Ali, verujem da se to može sprečiti.
Iran nema vojsku, nema vazdušne snage. Ima veoma ograničenu mornaricu. Mislim, može da se bori duž svojih obala u Zalivu, ali nema regionalnog rata. To je preterivanje.
Arapske zemlje bi pozdravile uništenje iranskih nuklearnih kapaciteta
RSE: Turski predsednik Redžep Tajip Erdogan je nekoliko puta upozorio da će njegova zemlja priskočiti u pomoć Palestincima u Gazi. Iz ovoga što ste rekli da li to znači da, u slučaju eskalacije, Turska i arapske zemlje ni u kom slučaju neće biti uključene?
Hofman: Da li Turska želi da ostane u NATO-u? Možda ne. Mislim, ako se umeša u rat kao NATO saveznik, a ne u samoodbrani.
Da li bi time uzdrmala sve odnose sa Zapadom? Možda je sada važnije da predsednik Erdogan ima bliske odnose sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom i Hamneijem, ali mislim da to nije slučaj.
RSE: Šta je sa arapskim zemljama poput Saudijske Arabije, Jordana, Kuvajta i drugih? Kakav bi bio njihov stav u slučaju podizanja tenzija i sukoba na Bliskom istoku?
Hofman: Pa, u javnosti, naravno, oni će lamentirati što je došlo do eskalacije nasilja u regionu. Međutim, oni će biti apsolutno srećni ako im Iran više ne bi predstavljao pretnju.
Videli smo kako je Teheran, preko svojih zastupnika, bio direktna pretnja za više zemalja u Zalivu, bilo da se radi o Kuvajtu ili Bahreinu ili Saudijskoj Arabiji na koju su jemenski Huti ispaljivali projektile.
Dakle, sve te zemlje bi bile, možda to ne kažu javno, apsolutno oduševljene kada bi Izrael ili Izrael i Sjedinjene Države neutralisale nuklearne kapacitete Irana, makar samo na nekoliko godina.
To je bolje nego sadašnja situacija, u kojoj Iran, kako je rekao državni sekretar Antoni Blinken, može da u roku od nedelju ili dve razvije nuklearne kapacitete.
Nerešena politička rešenja pretnja bezbednosti
RSE: Rekli ste da Izrael pokušava da obezbedi stabilnost. Šta ta stabilnost sveukupno podrazumeva bez, na primer, još uvek nerešenog političkog pitanja položaja Palestinaca, situacije u Gazi i na Zapadnoj obali, koja je zamrznuta, ali i dalje veoma nestabilna.
Hofman: Pa, govorim o stabilnosti u bezbednosnom smislu. Očigledno je da su nerešena politička pitanja bolna i mogu uvek da zaprete izazivanjem nasilja.
Ali, gledajte, poenta je da godina dana pregovora nije dovela ni do čega, bilo sa Hamasom, Hezbolahom, ili Iranom.
Dakle, poenta je da bi preoblikovanjem bezbednosnog okruženja moglo doći do novih prilka na političkom frontu. Međutim, trenutno smo u potpunom zastoju bez apsolutno nikakvog napretka ka miru. Dakle, nešto mora da se promeni.
Izraelci protiv rešenja sa dve države
RSE: Ima komentara da, osim ove političke realnosti, treba uzeti u obzir i Netanjahuovu ličnu računicu, s obzirom na optužbe protiv njega za korupciju, za gušenje pravosuđa i neuspeh u sprečavanju napada Hamasa prošle godine. On sada uspeva da zaoštravanjem situacije pridobije podršku javnosti.
Hofman: Pa, mislim da je svakako tačno da premijer Netanjahu ima interes da ostane na funkciji što je duže moguće. On je očajnički želeo to da uradi.
Neki od njegovih najnovijih koalicionih partnera, za koje se smatralo da su izvan mejnstrim izraelske politike, sada su ušli u vladu. Svakako želi da izbegne zatvorsku kaznu. Sve je to istina.
Ali, u isto vreme, sami Izraelci su protiv rešenja sa dve države – izraelsku i palestinsku – jer se plaše da će palestinska država u ovom trenutku dok Hamas još nije u potpunosti poražen biti još veća pretnja po Izrael u budućnosti.
To pokazuje više anketa u poslednje vreme. Izraelci žele da se 60 hiljada raseljenih vrate u svoje domove. Drugo, ne postoji nijedna država na svetu koja bi tolerisala 11 meseci prekogranične raketne paljbe bez pokušaja da je spreči.
Dakle, u pravu ste kada pominjete lične, sudske i političke probleme Netanjahua. Ali u isto vreme, u ovoj široj slici, kao što sam rekao, Izrael pokušava da stvori novi status kvo.
Verujem da većina izraelskog stanovništva, barem sudeći po anketama, podržava taj novi status kvo, čak i ako ne podržava premijera Netanijahua da ostane na funkciji.
Rešenje sa dve države jedino održivo
RSE: Rekli ste da izraelska javnost trenutno nije za rešenje sa dve države. Ali ta opcija se razmatra, ako se dobro sećam, još od Bušove administracije, zatim Obamine.
Dakle, šta je političko rešenje? Jer bez ikakvog političkog rešenja, u ovom nesigurnom okruženju će s vremena na vreme i dalje izbijati krize. Dakle, šta je političko rešenje za odnose Izraela i Palestine ako ne ovo sa dve države?
Hofman: Pa, ja i dalje smatram da je rešenje sa dve države jedino održivo. Tokom perioda britanske vlasti nad Palestinom 1920-ih i 1930-ih, za koju su dobile mandat Društva naroda, formirano je više komisija koje su razmatrale budućnost ove teritorije.
Jedini održiv zaključak bio je podela, odnosno rešenje sa dve države 1947. Specijalni komitet Ujedinjenih nacija za Palestinu došao je do istog zaključka. Dakle, tokom 80 godina ili duže, rešenje sa dve države ostaje jedino održivo.
Međutim, da bi ono bilo funkcionalno, mora biti uspostavljeno između dve suverene vlade, a ne između suverene vlade i terorističkog subjekta. To je ono što mislim da se sada mora promeniti i zato treba uspostaviti novi status kvo.
RSE: Da li su palestinske vlasti na Zapadnoj obali legitimni i legalni sagovornici u pregovorima sa Izraelom o ovom rešenju sa dve države?
Hofman: Verujem da jesu.
Osim nafte, Bliski istok nema globalni efekat kao rat u Ukrajini
RSE: Kako vidite ovaj sukob na Bliskom istoku u širem globalnom okruženju, s obzirom na rat u Ukrajini? Šta je sa ulogom Rusije, Kine, takođe i EU, koja je decenijama unazad veoma aktivno posredovala u nuklearnom sporazumu sa Iranom. Sada se čini da iz Brisela nema napora da se zaustavi ova kriza.
Hofman: Sukob u Ukrajini ima duboke posledice po Evropu, a posebno po demokratske zemlje istočne i centralne Evrope, jer Rusija ne skriva svoje namere da povrati svoj uticaj u baltičkim državama, Poljskoj i ostalima u toj regiji.
To je sukob koji ima stvarne posledice po globalnu stabilnost. Kada je reč o sukobu na Bliskom istoku, osim energetske dimenzije, ne vidim da postoje te globalne posledice.
Iran je slab, a svoju slabost je pokazao u neefikasnim raketnim salvama ispaljenih na Izrael.
Možete da pripišete da je u aprilskom napadu Teheran bio uzdržan, ali sigurno nije bio uzdržan pre neko veče kada je ispalio 200 projektila na Izrael. I vidimo efekat. Mislim, Iran je, u suštini, tigar od papira, osim po svojim terorističkim sposobnostima.
Tako da mislim da je rešenje da se nastavi degradiranje tih terorističkih sposobnosti Irana, kao i njegovih zastupnika da napadaju.
Meni je potpuno neshvatljivo da se dozvoljava Hutima, iranskom posredniku, mešanje u globalnu ekonomiju raketirajući svojevoljno bilo koja međunarodna teretna plovila u Crvenom moru na putu ka Sueckom kanalu.
Eliminisanje te pretnje globalnoj ekonomiji bi bila daleko pozitivniji korak napred.
Ali, kao što je Staljin govorio o papi tokom Drugog svetskog rata - koliko divizija poglavar Rimokatoličke crkve ima u smislu stvarne moći bez obzira na ogroman moralni autoritet i uticaj.
Međutim, Staljin je imao u vidu da je na kraju najbitnije koliko trupa imate na terenu. Tako je i sa EU koja ima ogroman moralni autoritet i politički uticaj.
Ali, na kraju dana, EU uopšte nema vojne kapacitete da bi bila uključena. Ona, naravno, insistira na nenasilnom rešenju, jer jedino to može da ponudi.
Nije moguće zbacivanje iranskog režima kao 1953.
RSE: Netanjahu je poslao javnu poruku iranskom narodu rekavši da nije protiv njega, već vladavine klerikalnog režima. Da li to sugeriše da bi Izrael, u slučaju sveopšteg rata ili pojačanja ovih tenzija, imao za cilj da zbaci režim u Teheranu?
Hofman: Gledajte, ako su Sjedinjene Države i Ujedinjeno Kraljevstvo 1953. mogle da intervenišu i svrgnu Muhameda Mosadeka (demokratski izabrani premijer koga je zamenio šah Reza Pahlavi), to je stvar prošlosti.
Istina je da iranski narod ne podržava nužno nepromišljenu spoljnu politiku verskih vođa koji vode zemlju. Netanjahu je poručio da nije protiv Iranaca i da neće biti meta izraelskih napada.
No, kao što sam rekao, svrgavanje režima 1950-ih je relikt Hladnog rata, a ne sadašnjosti.
Ograničeni uticaj SAD na Izrael
RSE: Rekli ste da bi Izrael možda želeo da napadne iranska nuklearna postrojenja, a da se SAD protive tome. Bajden i Netanjahu se ne slažu u mnogim pitanjima. S obzirom na predstojeće predsedničke izbore u SAD, da li će se Netanjahu možda odvažiti na tu akciju uprskos protivljenju Bele kuće?
Hofman: Ne znam. Predsednik Bajden odlazi sa funkcije. Napori njegove administracije da uspostavi neku vrstu mira, gde god da je to bilo na Bliskom istoku, apsolutno su propali poslednjih 11 meseci.
U tom smislu, smatram da će Izrael samostalno donositi odluke. Mogućnost Bajdenovog delovanja je veoma ograničena s obzirom da je izborna godina.
U oktobru 2000. Al-Kaida je napala brod USS Cole u luci Aden i ubila 17 mornara a ranila 37. A Sjedinjene Države nisu učinile ništa jer, naravno, nakon izbora za samo nekoliko nedelja, nema želje da se upliće u sukob ili da se uradi bilo šta što bi moglo uticati na rezultate.
Dakle, za mnoge, u velikoj meri, ruke predsednika Bajdena su uglavnom vezane. On, naravno, savetujte strpljenje. Ali ovo takođe stvara mogućnosti za Izrael da deluje u skladu sa onim što misli da je njegov najbolji interes, kao što je delovao. Bar ako neko čita vesti.
Prema izveštajima, Izrael se nije konsultovao sa Sjedinjenim Državama o raznim potezima koje je preduzeo. Dakle, teško je reći koliki je trenutno uticaj SAD na Izrael i jednostavno ne znamo da li bi to mogu da ga obuzdaju ili ne.
Rusija i Kina bez velikog interesa za Bliski istok
RSE: Pomenuli ste Rusiju, Kinu i Ukrajinu. Rusija i Kina pozivaju na mir na Bliskom istoku, optužujući Izrael za napade u Gazi. Kakvi su ulozi Rusije i Kine u ovoj regiji?
Hofman: Pa Rusija je dovedena u ćorsokak ratom u Ukrajini, tako da nema mogućnosti da interveniše ili utiče na dinamiku sukoba na Bliskom istoku, tako da je, po mom mišljenju, posmatrač.
Kina ima veliki interes za pristup iranskoj nafti i u budućnosti. Zbog toga sam pomenuo da bi napad na iranska naftna postrojenja mogao da utiče na globalnu ekonomiju na katastrofalan način.
Dakle, Kina ima više interesa, ali se takođe nadmeće za teritorijalne vode širom Južnog kineskog mora i Pacifika protiv Filipina, Vijetnama i raznih drugih zemalja. Stoga, osim kontinuiranog pristupa energetskim resursima, Kina nema pravog interesa za ono što se dešava na Bliskom istoku.
Facebook Forum