U najnovijem Mostu Radija Slobodna Evropa razgovaralo se o sličnostima i razlikama između tri autoritarna lidera - Aleksandra Vučića, Viktora Orbana i Redžepa Tajipa Erdogana. Sagovornici su bili Žarko Korać, nezavisni poslanik u Skupštini Srbije i dugogodišnji profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu, i Filip Ejdus, docent beogradskog Fakuleta političkih nauka koji je trenutno na univerzitetu u Bristolu u Engleskoj.
Bilo je reči o tome kako Erdogan, Orban i Vučić uspevaju da stalno pobeđuju na izborima i produžavaju svoju vlast, kako se sva trojica, dok jačaju ličnu vlast, pozivaju na demokratiju, kako marginalizuju opoziciju, a svoje kritičare proglašavaju državnim neprijateljima, zašto je totalna kontrola medija jedna od glavnih poluga njihove vlasti, u kojoj meri Erdogan, Orban i Vučić koriste nacionalističku retoriku, da li imaju harizmu i koji je od njih trojice najbliži diktaturi.
Omer Karabeg: Karakteristično je da su i Vučić i Orban i Erdogan, koji danas imaju apsolutnu vlast u svojim zemljama, došli na vlast na demokratskim izborima.
Žarko Korać: To je tačno. Oni su populisti, a populizam podrazumeva, pored ostalog, i podršku masa i onda nije nikakvo čudo da se ta podrška pretvorila u podršku na izborima. Sasvim je druga tema koliko su uslovi za te izbore bili demokratski i koliko su njihovi protivkandidati imali mogućnosti da izlože svoje stavove.
Omer Karabeg: Demokratski sistem podrazumeva smenjivost lidera, međutim i Vučiću i Orbanu i Erdoganu uspeva da stalno produžuju svoj mandat.
Filip Ejdus: Oni su svoje mandate dobili na izborima. U slučaju Erdogana on će, zahvaljujući ustavnim promenama, koje su izglasane na referendumu, moći da vlada sve do 2029. godine. U Mađarskoj ne postoji ograničenje koliko puta jedna osoba može da bude predsednik vlade. Orban može u nedogled da pobeđuje. U Srbiji predsednik može da ima dva mandata. Znači, Vučić može da bude predsednik do 2027. godine. Nakon toga on opet može da bude premijer ili prvi potpredsednik vlade ili predsednik stranke i da vlada s te pozicije kao i do sada.
Omer Karabeg: Onda je to Putinov model - sa predsedničke funkcije na premijersku, pa onda sa premijerske opet na predsedničku.
Filip Ejdus: Tako je. To su radili razni evropski diktatori i autokrate i to nije ništa novo.
Erdogan će zahvaljujući ustavnim promenama, koje su izglasane na referendumu, moći da vlada sve do 2029. godine: Ejdus
Farsa od demokratije
Omer Karabeg: Zanimljivo je da se sva trojica, dok jačaju svoju ličnu vlast, pozivaju na demokratiju. Poteze kojima jačaju autoritarni režim proglašavaju za jačanje demokratije.
Žarko Korać: To je farsa. Oni cinično govore o demokratiji. Demokratija po njima podrazumeva potpunu dominaciju jedne stranke i jedne ličnosti. Oni gvozdenom disciplinom vladaju svojim strankama. U tom smislu je Orban, možda, najzanimljiviji. On je praktično oterao sve svoje najintimnije političke i lične prijatelje. On je pokazao osionost i isključivost čak i prema svojim političkim saveznicima koji su ga doveli na vlast.
Vučić je postepeno eliminisao sve oko sebe. On je upravo politički završio sa Tomislavom Nikolićem, a pre toga sa Vojislavom Šešeljem koga je evidentno potkupio i koji ga uopšte ne kritikujuje. Vučić je u ovom trenutku potpuno sam na čelu Srpske napredne stranke. Njegovi potčinjeni prema njemu pokazuju takvu idolatriju, kakva nije ispoljavana ni prema Miloševiću. Kada on ulazi u skupštinsku salu, njegovi poslanici izađu u hodnik, pa stoje u špaliru i aplaudiraju mu. Njegove govore u skupštini prekidaju frenetičnim aplauzima posle svake rečenice. Njihova je definicija demokratije - ja sam polubog na zemlji i niko ne može da mi oponira.
Erdogan najdalje odmakao u urušavanju demokratskih institucija: Filip Ejdus
Filip Ejdus: Između demokratije i autokratije postoji čitav niz nijansi, takozvanih hibridnih režima koji su u politikologiji različito klasifikovani. Režimi Erdogana, Orbana i Vučića nalaze se negde između ova dva ekstrema i polako klize ka sistemu u kome postoji fasada slobodnih izbora i nekakvih nezavisnih institucija, ali u praksi te institucije uopšte nisu nezavisne, mediji nisu slobodni, ne postoji podela vlasti, već jedan lider uz pomoć snažne partije i većine, koju je dobio na tim feleričnim izborima, ima apsolutnu vlast. Mislim da je Erdogan najdalje odmakao u urušavanju demokratskih institucija. Orban je nešto iza njega, a Vučić, koji je na vlasti kraće od njih dvojice, morao bi još da poradi ako želi da im se priključi.
Demonizacija opozicije
Omer Karabeg: Kakav je njihov odnos prema opoziciji?
Žarko Korać: Kad je reč o opoziciji, Vučić se drži recepta Slobodana Miloševića za koga je opozicija bila izdajnička. U ono vreme, dok su trajali ratovi i kada je bilo mnogo paravojnih jedinica, to je bila opasna optužba. Bukvalno vam je život bio ugrožen kada vas optuže da ste izdajnik i plaćenik Zapada. Vučić je to malo proširio.
Pogledajte kakve su etikete lepljene dvojici Vučićevih protivkandidata na nedavnim predsedničkim izborima. Za jednog je rečeno da mu je žena glavni trgovac drogom u Srbiji, a za drugog da je ubio najboljeg prijatelja. I to je ponavljano bezbroj puta u tabloidima koje Vučić direktno kontroliše. Oko toga nema nikakave sumnje, on je potpuno upoznat šta će sutradan biti naslovna strana i glavne teme tabloida. Vučić pre svega nastoji da kriminalizuje opoziciju. Njegovi tabloidi neprekidno proglašavaju opozicione političare za kriminalce i optužuju ih za sve i svašta. I to ne prestaje, to traje 24 časa dnevno.
Nataša Jeremić, supruga Vučićevog protivkandidata na izborima, za koju je istaknuti član SNS rekao da je glavni trgovac drogom u Srbiji
Erdogan je otišao najdalje. To već liči na pravu diktaturu, on je iskoristio vojni puč, koji je protiv njega bio organizovan, za hapšenje na desetine hiljada ljudi. U Turskoj nestaje čak i fasada demokratije. Što se tiče Vučića, videćemo da li je on, posle predsedničkih izbora, sasvim zadovoljan time što ima apsolutnu vlast od najnižeg do najvišeg nivoa. On je trenutno u paradoksalnoj poziciji jer je istovremeno i premijer i predsednik što govori o karakteru njegovog shvatanja politike.
Orban je u Evropskoj uniji, Erdogan vlada zemljom od 80 miliona stanovnika koja je na najosetljivijoj strateškoj poziciji. Vučić nema te prednosti. On na mnogo manjem prostoru pokušava da sebi osigura nešto više autokratije. Erdoganu i Orbanu je lakše da ostvare taj cilj nego Vučiću.
Filip Ejdus: Slažem se da je reč o kriminalizaciji i demonizaciji opozicije. Ona je predstavljena kao nekakva peta kolona koju finansiraju nekakvi zli neprijatelji države, kao pešadija nekih stranih sila koja radi na rušenju ustavnog poretka i ugrožavanju nacionalne bezbednosti. To je metod koji su koristili i mnogi prethodni diktatori. Znamo kako je to završilo kada je taj metod preuzeo austrijski moler sa brčićima. I on i mnogi drugi diktatori stalno su tražili neprijatelje i proizvodili vanredno stanje. To se, ako ne bude sprečeno, uvek na kraju završi zločinom.
Ispiranje mozga
Omer Karabeg: Da li je kontrola medija jedna od glavnih poluga njihove vlasti?
Filip Ejdus: Sva trojica su zavela vrlo čvrstu kontrolu nad medijima. Usvajaju se zakoni kojima se takva kontrola omogućava kao što je to slučaj sa medijskim zakonima iz 2010. godine u Mađarskoj. U Turskoj je drugi model u pitanju. Tamo je došlo do uvođenje cenzure i otpuštanja ogromnog broja novinara, posebno nakon neuspelog puča. U Srbiji to ima drugačije oblike. Jednim delom radi se o cenzuri, ali dobrim delu i o autocenzuri novinara i urednika koji se plaše da kažu bilo šta protiv režima i Aleksandra Vučića znajući da će, ukoliko to urade, biti sankcionisani ili finansijski ili politički ili na neki drugi način.
Žarko Korać: Nema demokratije, ako birač nije informisan. Nedavno smo imali prvi krug predsedničkih izbora u Francuskoj. Zamislite da francuski birač nema pojma o tome šta zastupa koji kandidat i koji su im stavovi. Naravno da su na tamošnjim televizijama svi kandidati ravnopravno učestvovali u svim debatama. Vučić je to izbegao. To je radio još samo Milošević koji je želeo da pokaže da je on, kao neki nacionalni lider, iznad ostalih kandidata. Zašto je Vučić izbegao debatu sa ostalim kandidatima? Iz istog razloga zbog kojeg je suspendovao rad skupštine Srbije koja se direktno prenosi - da ne bi ostali kandidati mogli da dopru do javnosti.
Naslovnice dnevnih novina u Srbiji nakon objave da će se Aleksandar Vučić i Tomislav Nikolić kandidovati na predsedničkim izborima, februar 2017.
U isto vreme srpski birač je preko tabloida i “treš“ televizija, među kojima prednjači Pink, podvrgnut ispiranju mozga. Apsolutno svakog dana se o Vučiću govori u superlativima. Mediji su prepuni hvalospeva o njemu - te u Srbiji nema nezaposlenosti, te otvorio je toliko radnih mesta i sve tako. Srbija se je, što se tiče medija - to sasvim odgovorno tvrdim - potpuno vratila u rane devedesete godine. To je ogroman korak unazad na koji Evropska unija nije ni trepnula.
Za razliku od Miloševića, koji je imao podršku takozvane nacionalističke inteligencije, Vučić nema podršku elite. Naravno, oko Miloševića je bilo i šarlatana i hoštaplera, ali bilo je i ljudi koji su imali neko mesto u našoj kulturi i nauci. Vučić i pored ogromne, skoro apsolutne moći, nema intelektualce na svojoj strani. I ono malo ljudi koji bi ga podržali vrlo brzo bi otišli od njega. Oko njega se ljudi sa lažnim doktoratima. On prezire elitu i u poslednje vreme pokazuje sve više netrpeljivosti prema njoj. Iako kaže da ima proevropsku agendu, on je oterao sve javne branioce evropske agende u Srbiji. Neki od njih su danas njegovi najžešći kritičari.
Omer Karabeg: U kojoj meri Vučić, Orban i Erdogan koriste nacionalističku retoriku?
Filip Ejdus: Mislim da sva trojica koriste nacionalizam, ali treba imati u vidu neke važne nijanse. Orban je najdalje otišao u upotrebi, odnosno zloupotrebi, nacionalističke, rekao bih čak šovinističke retorike. Videli smo kako se odnosio prema imigrantima. Podigao je zid prema Srbiji, ne poštuje međunarodno pravo, spreman je da oko toga uđe i u sukob sa Evropskom unijom. To je šovinistički i ksenofoban stav prema ljudima koji beže od rata.
Što se tiče Erdogana, on ranijih godina nije toliko igrao na kartu nacionalizma koliko na kartu konzervativnog islamiste. Druge partije u Turskoj, kao što je Nacionalna narodna partija, udarale su u nacionalne bubnjeve. Međutim, poslednjih godinu-dve, posebno nakon neuspelog vojnog puča, Erdogan je u velikoj meri preuzeo nacionalističku retoriku i istovremeno zaoštrio odnose sa Kurdima i Evropskom unijom. Čak je napravio i neku vrstu saveza sa ekstremnom nacionalističkom partijom.
Što se tiče Vučića, on je tu, možda, najsuzdržaniji. Naravno svi znamo kakvu je retoriku imao devedesetih godina i tokom prve polovine dvehiljaditih. Međutim, Vučić danas uglavnom izbegava da direktno iznosi zapaljive nacionalističke izjave protiv manjina i suseda. Uglavnom se pretvara da je on nekakav glas razuma koji smiruje strasti. To je, međutim, samo poza i blef. Mediji koje on direktno kontroliše, posebno tabloidi, stalno podgrevaju nacionalistički diskurs. Pogledajte samo naslove Informera i drugih tabloida. To izgleda kao da živimo u tridesetim godinama prošlog veka u Nemačkoj. Tabloidi stalno optužuju opozicione lidere i pokrete i ko god malo promoli nos na političkoj sceni odmah dobije etiketu da je izdajnik nacionalnih interesa, peta kolona, strani plaćenik i tako dalje. Jasno je da je Vučić taj koji podgreva, a potom kontroliše nacionalne i nacionalističke sentimente.
Zna Baja šta radi
Žarko Korać: Mislim da je tu ipak mađarski premijer najdalje otišao. On otvoreno nastupa kao mađarski ekstremni nacionalista. On stalno govori - Mađarska Mađarima. Nema velike razlike između njega i Jobika koji je profašistička stranka. Erdogan je nešto drugo, on je iskoristio religiju. Za mene je najfatalnije njegovo raskidanje sa Ataturkom koji je bio antislamista. Erdogan je vratio islamizam u Tursku, a prva stvar koju je uradio Ataturk, kada je došao na vlast, bila je da suzbije islamizam i pokuša da pretvori Tursku u građansku i nacionalnu državu.
Vučić se uzdržava od nacionalističke retorike, a onda u naknadnoj interpretaciji ojača srpske nacionalističke stereotipe: Žarko Korać
Što se tiče Vučića, on je dosta vešt u korištenju nacionalizma. On uvek šalje poruke dvostrukog značenja. On se uzdržava od nacionalističke retorike, a onda u naknadnoj interpretaciji ojača srpske nacionalističke stereotipe. On kaže: “Hoćemo dobre odnose sa Hrvatskom“, pa onda doda: “Nikada više neće biti Oluje i Jasenovca“. On faktički optužuje Hrvatsku da priprema novi Jasenovac, jer kako drugačije shvatiti to što je on rekao. Znači neko bi u Hrvatskoj hteo novi Jasenovac. Na nesreću, tamo ima takvih ljudi, ali to je ipak ogromna manjina i svakako marginalna na političkoj sceni Hrvatske.
Nedavno je išao na obeležavanje godišnjice monstruoznog logora u Donjoj Gradini i sve je to u redu, ali onda je tamo održao govor koji izgleda kao da je ovo 1945. godina, kao da je to bilo juče, kao da to nije monstruozni događaj iz prošlosti nego imate utisak da je to nešto i danas živo. Vučić uvek kaže - ja ću ići kod njih, ja ću razgovarati, ja želim mir, ali uvek doda - znam ja kakvi su oni. To je njegov način govora koji je vrlo vešt. Iskreno da vam kažem, mislim da većina njegovih glasača u stvari njega vidi kao autentičnog nacionalistu. Oni misle da to što je on proevropski nastrojen, što sedi sa Angelom Merkel i što je oduševljen njome, da je sve to prevara, da se on pretvara.
Tako je nekada bilo i sa Nikolom Pašićem koji je imao nadimak Baja. Kad Pašić nešto uradi, što je ljudima čudno, onda je sledila čuvena rečenica - zna Baja šta radi. E, tako danas misle i Vučićevi birači - zna on šta radi. To je model njegovog ponašanja. Ja bih to nazvao nacionalizmom u jagnjećem ruhu. Njegovo evropejstvo deluje potpuno neiskreno i zbog toga njegovo biračko telo i glasa za njega. Oni veruju da on to radi zato što mora, ali da je on u duši i u osnovnim političkim stavovima ostao onaj isti radikal koga oni dobro poznaju.
Lideri bez harizme
Omer Karabeg: Ko od njih trojice ima harizmu? Koga bismo mogli nazvati harizmatičnim liderom?
Filip Ejdus: Ako mene pitate, ne vidim da je ijedan od ove trojice nešto posebno harizmatičan. Sa druge strane, činjenica je da oni uspevaju da dobiju većinu na izborima, i to na nekoliko izbora zaredom, što bi moglo navesti na zaključak da ih neki drugi ljudi shvataju kao harizmatične političare. Zbog čega je to tako, da li je to zbog toga što oni rade na svojoj harizmi, na zavođenju biračkog tela - ne znam.
Moram priznati da kod Vučića nisam video elemente takvog ponašanja. On je u principu dosta zatvoren. Malo znamo o njegovom privatnom životu, pokušao je nešto malo da pokaže u nedavnoj predsedničkoj kampanji sa onim dosta nespretnim dovođenjem roditelja u TV emisiju, ali on nije političar koji ide na šarm, kao što je to, recimo, Obama. Aleksandar Vučić nije ni neki poseban govornik. On voli da mnogo govori i da samo on govori. Njegova izlaganja u skupštini traju satima, što je karakteristično za diktatore - Gadafi i ostali su govorili dok se ne onesveste.
Kod Orbana i Erdogana ima više elementa nekakvog harizmatskog vođe. I jedan i drugi idu na šarmiranje javnog mnjenja. Potenciraju svoju ličnost, ali i ideologiju, što kod Vučića nije slučaj. On za razliku od Orbana i Erdogana nema neku jasnu i čvrstu ideološku orijentaciju. On kombinuje desničarske sentimente sa udvaranjem gubitnicima tranzicije. Za njega se može reći da naginje ka konzervativizmu, dok Orban i Erdogan čvrsto stoje na toj platformi - kod Orbana je reč o hrišćanskom, a kod Erdogana o islamskom konzervativizmu. Kada je harizma u pitanju, vrlo je važno u kojoj meri lider ume da probudi emocije birača. Ne vidim da Vučić uspešno manipuliše emocijama velikog broja građana, dok Erdogan i Orban više igraju na tu kartu.
Žarko Korać: Ne bih rekao da se iko od njih može nazvati harizmatičnim liderom. Oni verovatno imaju svoje obožavaoce, ali generalno nisu ličnosti koje imaju harizmu. Osoba koja je u današnje vreme nesporno harizmatska je papa Franjo. Nehru je takođe imao nespornu harizmu. Kažu da je ima i današnji premijer Indije Modi. Što se tiče naše trojice, oni su domaći tirani u pokušaju. Znači nisu pravi tirani. Izabrani su na relativno demokratskim izborima. Mislim da su Orbanovi izbori bili više demokratski nego Vučićevi, a za Erdogana ne znam - ne govorim o nedavnom referendumu već o parlamentarnim izborima u Turskoj 2015. godine.
Diktatura
Omer Karabeg: Koji je od ta tri lidera najbliži diktaturi?
Filip Ejdus: Nema sumnje da je to Erdogan. Nakon njega sledi Orban koji je takođe daleko otišao u zavođenju neke vrste diktature ili bolje je reći u urušavanju demokratskih ustanova. Na trećem mestu je Vučić, što ne znači da on nije na tom istom putu i da nema spemnost i nameru da uruši i ono malo demokratije u Srbiji. Pokazuje da itekako ima. Mislim da je prelomni period za Vučića nastupio upravo sada, nakon ovih izbora. On je već na neki način ispucao kredite koje je dobio zahvaljujući potpisivanju Briselskog sporazuma. Mislim da je nedavna pobeda na predsedničkim izborima njegov maksimum, njegov vrhunac, nakon čega neumitno dolazi ispumpavanje balona i gubitak podrške.
Vaš browser nepodržava HTML5
Orbanova Mađarska: Borba protiv evropskih vrijednosti
Zbog toga će on najverovatnije da još više suzi prostor za demokratiju, tako da će se u narednim godinama - videćemo da li sam u pravu - priključiti ovoj dvojici. U drugoj fazi svoje vladavine i Milošević i makedonski premijer Gruevski znatno su pojačali pritisak i na građansko društvo i na slobode i demokratiju. Bojim se da će i Vučić, kako njegova popularnost bude opadala, sve više da vrši pritisak.
Možda će u jednom trenutku kao Erdogan i Orban prihvatiti neku konzervatinu ideologiju, možda će jačati odnos sa Putinom, što bi mu nadomestilo podršku koju će zbog ugrožavanja demokratije možda izgubiti u Briselu i Berlinu. Čini mi se da će u narednom periodu Aleksandar Vučić da ubrza i doda gas da bi sustigao ovu dvojicu.
Žarko Korać: Erdogan je svakako najbliže diktaturi. On otpušta ljude, zatvara medije i hapsi poznate novinare. On je najdalje otišao. Orban nije otišao tako daleko kao Erdogan, mada donosi restriktivne zakone i proteruje Sorošev univerzitet. Što se tiče Vučića, on ipak nije zatvarao i otpuštao. On za sada ima meki pristup, ali to ne znači da ne može da pokaže zube. Sve zavisi od okolnosti. Vučić zavisi od para Zapada i MMF-a. Srbija je užasno siromašna. On sebi ne može dozvoliti luksuz da ide predaleko u otporu prema Evropskoj uniji i Zapadu, tako da ja ne mislim da će krenuti putem jasne diktature, ali verujem da će biti malo više uticaja sa Istoka.
Može on u nekom segmentu da zaoštri, ali on nema političke snage da hapsi novinare. Kad bi to uradio vratio bi se tamo gde je već bio. On nije glup i zna kako to završava. On će ipak igati ulogu nekog saradnika Zapada. Vučić čak ima pretenziju da igra ulogu nekakvog regionalnog pomiritelja, ali u tome nije baš uspešan - načini nekoliko dobrih koraka, pa onda u sledećem sve to poništi. Recimo, on nikada nije javno izgovorio neku kritičku reč o Dodiku, mada znam da privatno ima primedbe na neke njegove gestove. Da skratim, ne očekujem da Vučić krene Erdoganovim putem jer on prosto nema nikakve uslove da to uradi. On zna da za to postoji visoka cena. Išao je tim putem i zna kako se on završava.