Diplomatska mreža Srbije obuhvata 68 zemalja, i, obzirom na broj stanovništva, spada u skromnije. Ima oko 500 zaposlenih u diplomatskim misijama, još toliko u Ministarstvu, a godišnje troši, kako nezvanično saznajemo, 37 miliona dolara. Na tu se cifru dodaje skoro dva miliona evra za novopostavljene ekonomske diplomate čiji je dvogodišnji učinak, osim retkih izuzetaka, praktično nikakav.
Problem u diplomatiji Srbije nisu međutim troškovi, već nekompetentnost. Ova je grana političkog delovanja postala uhlebljenje za partijske poslušnike, rođake, prijateljice, drugarice i drugove visokih zvaničnika. Na to je pažnju skrenuo i novoformirani Sindikat diplomata, koji se pobunio protiv derogiranja profesije.
I sam šef diplomatije, Vuk Jeremić, provodio je spoljnu politiku koja je često bila svađalica u regionu, a van njega svrstavala Srbiju u zemlje koje imaju problem s poštovanjem ljudskih prava.
Od vremena kada je Srbija otvarala svoja prva predstavništva u stranim zemljama, kao novo-priznata mlada država, prošlo je gotovo vek i po. Srbija je, uz svoje prve diplomate, u rangu bivših predsednika Vlade i bivših ministara u Carigradu, Beču i Bukureštu, u drugoj polovini XIX veka proširila svoju diplomatsku mrežu postavljanjem svojih predstavnika u Parizu. Londonu, Berlinu, Rimu, Petrogradu, ali i u susedstvu, u Atini, Cetinju i Sofiji.
Ako je za utehu, već na početku u diplomatsku službu su postavljani, uz ljude od ugleda, bivši predsednici Vlade i ministri, i oni koji su po sistemu rođačkih ili političkih veza bili darovani prestižnim poslovima u diplomatiji. Na to je ukazivao još pesnik Laza Kostić nakon kratke diplomatske službe u Petrogradu 1882 godine.
Današnji pesnici diplomate uglavnom ćute po povratku u zemlju. Umesto njih govori Sindikat diplomata. Predsednik tog sindikata, ambasador Zoran Popović, nedavno se obratio javnosti, između ostalog, skrenuvši pažnju da se na diplomatska mesta sve manje dolazi konkursom, već korišćenjem diskrecionog prava.
Bivši ambasador Vatroslav Vekarić smatra da je važno što je sindikat izašao u javnost:
„Slika današnjeg sastava srpske diplomatije je zaista obeshrabrujuća. Tu imamo more ljudi koji su angažovani po nepoznatim kriterijumima. Tu imate svakakvih kadrova. Čuo sam da postoje i neki koji nemaju čak ni završenu visoku spremu, što je prosto nezamislivo.“
Mediji su povremeno pisali na nivou skandala o nekim postavljenjima, bliskim prijateljicama i partijskim drugarima i drugaricama, pa i nekim damama koje su po liniji sentimentalnih veza sa najvišim zvaničnicima kao dar dobijali ambasadorsko mesto. Skandal koji se vukao po novinama mesecima je preskupa rezidencija u centru Pariza za ambasadorku pri UNESCO.
Skandali
Veliko je šarenilo među onima koji predstavljaju Srbiju u svetu i sve je manje diplomata od karijere. Njih polovina nisu ambasadori po profesiji.
„Sa raspadom SFRJ, između 40 i 50 onih najstručnijih u ministarstvu, koji su bili ambasadori ili ministri i savetnici, ali koji su bili stručnjaci, su dobili otkaz. Funkcionisanje ministarstva mora biti transparentno, u smislu da ga kontroliše skupština. Čak za vreme SFRJ je to radio spoljnopolitički odbor. To sve sada ne postoji. Institucionalno, mi smo nedograđeni, Razgrađeni pa nedograđeni. Što je najgore, tu nema nikakve transparentnosti ni nekog elementarnog poštenja“, kaže Simeon Pobulić, nekadašnji diplomata i član Foruma za međunarodne odnose.
Uz takvu diplomatsku mrežu naravno idu i vrlo problematični spoljno politički potezi koji su svrstali Srbiju tamo gde joj nikako ne bi smelo biti mesto, kao što je svojevremeno glasanje o ljudskim pravima u Iranu ili pravo na povratak u Gruziju, afera sa ne prisustvovanjem dodeli Nobelove nagrade za mir kineskom disidentu. O gafovima sa susedima, da ne govorimo. Umesto finog diplomatskog jezika, koristi se zapaljiva prizemna politička retorika.
„Trenutno kod nas mesta u diplomaciji služe kao mesta za potkusurivanje partija pobednica na strankama, da zadovolje apetite svojih kadrova. Koji put se radi o tome da se neko udomi, a koji put da se neko skloni, ali motivi koji bi trebali da budu pokretač imenovanja na ta važna mesta nisu oni pravi. Na tim mestima treba da budu najbolji kadrovi koji će na najbolji način predstavljati zemlju“, kaže stručnjak za međunarodne odnose i bivši diplomata, Vatroslav Vekarić.
U vreme kada bogate zemlje smanjuju diplomatsku mrežu, Vlada Srbije uvodi ekonomske diplomate. Njih 28, čiji učinak dve godine kasnije nikako ne opravdava ova skupa novootvorena radna mesta sa visokim platama od 2.000 evra do 4.600. Za njihove plate i stanove država Srbija godišnje troši više od 1,8 miliona evra.
Pri tom, biografije ekonomskih diplomata su u najmanju ruku čudne. Polovina njih nema veze sa ekonomijom, među njima su pravnici, filolozi, inženjeri, filozofi, nastavnici, pa i jedan sa iskustvom rada u Ministarstvu unutrašnjih poslova.
U Srbiji je u toku konstituisanje nove Vlade. Da li će ona posegnuti za generalnim spremanjem u diplomatiji, videće se.
Ako je suditi po dosadašnjem ministru inostranih poslova, Vuku Jeremiću, koji je postao jednogodišnji predsedavajući Generalne skupštine UN-a, diplomatska mreža Srbije je veoma uspešna, ako je to kriterijum, a bojim se da jeste jer je ministar svoje novo radno mesto razumeo kao mesto sa kojeg će predvoditi svet u narednih godinu dana:
„Ko god imao dileme oko toga da li je naša spoljna politika u poslednjih nekoliko godina doprinela ili odmogla uspostavljanju dobrog ugleda Srbije u svetu, danas više oko toga ne mora da bude zabrinuta.“
Problem u diplomatiji Srbije nisu međutim troškovi, već nekompetentnost. Ova je grana političkog delovanja postala uhlebljenje za partijske poslušnike, rođake, prijateljice, drugarice i drugove visokih zvaničnika. Na to je pažnju skrenuo i novoformirani Sindikat diplomata, koji se pobunio protiv derogiranja profesije.
I sam šef diplomatije, Vuk Jeremić, provodio je spoljnu politiku koja je često bila svađalica u regionu, a van njega svrstavala Srbiju u zemlje koje imaju problem s poštovanjem ljudskih prava.
Od vremena kada je Srbija otvarala svoja prva predstavništva u stranim zemljama, kao novo-priznata mlada država, prošlo je gotovo vek i po. Srbija je, uz svoje prve diplomate, u rangu bivših predsednika Vlade i bivših ministara u Carigradu, Beču i Bukureštu, u drugoj polovini XIX veka proširila svoju diplomatsku mrežu postavljanjem svojih predstavnika u Parizu. Londonu, Berlinu, Rimu, Petrogradu, ali i u susedstvu, u Atini, Cetinju i Sofiji.
Ako je za utehu, već na početku u diplomatsku službu su postavljani, uz ljude od ugleda, bivši predsednici Vlade i ministri, i oni koji su po sistemu rođačkih ili političkih veza bili darovani prestižnim poslovima u diplomatiji. Na to je ukazivao još pesnik Laza Kostić nakon kratke diplomatske službe u Petrogradu 1882 godine.
Današnji pesnici diplomate uglavnom ćute po povratku u zemlju. Umesto njih govori Sindikat diplomata. Predsednik tog sindikata, ambasador Zoran Popović, nedavno se obratio javnosti, između ostalog, skrenuvši pažnju da se na diplomatska mesta sve manje dolazi konkursom, već korišćenjem diskrecionog prava.
Vuk Jeremić
„Za ambasadore se postavljaju ljudi kojima struka nema nikakve veze sa međunarodnim odnosima. Ima i stranih državljana. Odvija se proces koji i dan danas traje. Permanentno se potiskuje sve ono što je karijerna diplomatija, što je profesija, struka. Kriterijumi za obavljanje tih poslova su u korist partijskih interesa, odnosno interesa struktura na vlasti, koje na kraju mogu da pretvore to naše ministarstvo u neku filijalu partijskog zapošljavanja“, upozorio je Popović.Bivši ambasador Vatroslav Vekarić smatra da je važno što je sindikat izašao u javnost:
„Slika današnjeg sastava srpske diplomatije je zaista obeshrabrujuća. Tu imamo more ljudi koji su angažovani po nepoznatim kriterijumima. Tu imate svakakvih kadrova. Čuo sam da postoje i neki koji nemaju čak ni završenu visoku spremu, što je prosto nezamislivo.“
Mediji su povremeno pisali na nivou skandala o nekim postavljenjima, bliskim prijateljicama i partijskim drugarima i drugaricama, pa i nekim damama koje su po liniji sentimentalnih veza sa najvišim zvaničnicima kao dar dobijali ambasadorsko mesto. Skandal koji se vukao po novinama mesecima je preskupa rezidencija u centru Pariza za ambasadorku pri UNESCO.
Skandali
Veliko je šarenilo među onima koji predstavljaju Srbiju u svetu i sve je manje diplomata od karijere. Njih polovina nisu ambasadori po profesiji.
„Sa raspadom SFRJ, između 40 i 50 onih najstručnijih u ministarstvu, koji su bili ambasadori ili ministri i savetnici, ali koji su bili stručnjaci, su dobili otkaz. Funkcionisanje ministarstva mora biti transparentno, u smislu da ga kontroliše skupština. Čak za vreme SFRJ je to radio spoljnopolitički odbor. To sve sada ne postoji. Institucionalno, mi smo nedograđeni, Razgrađeni pa nedograđeni. Što je najgore, tu nema nikakve transparentnosti ni nekog elementarnog poštenja“, kaže Simeon Pobulić, nekadašnji diplomata i član Foruma za međunarodne odnose.
„Trenutno kod nas mesta u diplomaciji služe kao mesta za potkusurivanje partija pobednica", kaže Vatroslav Vekarić.
„Trenutno kod nas mesta u diplomaciji služe kao mesta za potkusurivanje partija pobednica na strankama, da zadovolje apetite svojih kadrova. Koji put se radi o tome da se neko udomi, a koji put da se neko skloni, ali motivi koji bi trebali da budu pokretač imenovanja na ta važna mesta nisu oni pravi. Na tim mestima treba da budu najbolji kadrovi koji će na najbolji način predstavljati zemlju“, kaže stručnjak za međunarodne odnose i bivši diplomata, Vatroslav Vekarić.
U vreme kada bogate zemlje smanjuju diplomatsku mrežu, Vlada Srbije uvodi ekonomske diplomate. Njih 28, čiji učinak dve godine kasnije nikako ne opravdava ova skupa novootvorena radna mesta sa visokim platama od 2.000 evra do 4.600. Za njihove plate i stanove država Srbija godišnje troši više od 1,8 miliona evra.
Pri tom, biografije ekonomskih diplomata su u najmanju ruku čudne. Polovina njih nema veze sa ekonomijom, među njima su pravnici, filolozi, inženjeri, filozofi, nastavnici, pa i jedan sa iskustvom rada u Ministarstvu unutrašnjih poslova.
U Srbiji je u toku konstituisanje nove Vlade. Da li će ona posegnuti za generalnim spremanjem u diplomatiji, videće se.
Ako je suditi po dosadašnjem ministru inostranih poslova, Vuku Jeremiću, koji je postao jednogodišnji predsedavajući Generalne skupštine UN-a, diplomatska mreža Srbije je veoma uspešna, ako je to kriterijum, a bojim se da jeste jer je ministar svoje novo radno mesto razumeo kao mesto sa kojeg će predvoditi svet u narednih godinu dana:
„Ko god imao dileme oko toga da li je naša spoljna politika u poslednjih nekoliko godina doprinela ili odmogla uspostavljanju dobrog ugleda Srbije u svetu, danas više oko toga ne mora da bude zabrinuta.“