Robert Fisk za Indipendent (Independent), priredio Dragan Štavljanin
Kao i u Srebrenici, ni u Homsu Crveni krst nema pristup, nema novinara, odrasli muškarci i dečaci se razdvajaju od žena koje svedoče o odvođenju muškaraca u kamionima i njihovim ubistvima. U oba slučaja radi se o neuspehu “međunarodne zajednice”.
Međunarodnom crvenom krstu nije dozvoljen pristup. Ne još. Možda za nekoliko dana, kada zona bude obezbeđena. Odrasli muškarci i dečaci odvojeni od žena i dece. Reke izbeglica. Žene, deca, stari, tek poneki muškarac. Priče o muškarcima uguranim u kamione i odvedenim u nepoznatom pravcu. Razaranja. Bez novinara, bez slobode kretanja za pripadnike UN. Mesto se zvalo Srebrenica.
Paralele su zavodljive, opasne, zastrašujuće, često netačne. Naser je bio “Musolini sa Nila” za Idna (Eden) 1956, Sadam Husein “Hitler sa Nila” za Buša (Bush) i Blera (Blair) 2003. Suprostavljanje tiranima – osim ako se ne ispostavi da su “naši” tirani – veoma je važno.
Jedino kada im se ne suprostavimo osećamo se malo nelagodno i počnemo da postavljamo nezgodna pitanja. Zašto smo “sedeli skrštenih ruku”?
Pada mi na pamet masakr koji je izvršio Hafez el-Asad nad sunitskim oponentima u Hami 1982, Sadamov masakr nad prodivnicima iz redova šiita i Kurda 1991. Naravno, Srebrenica i sada Homs. Dok je Gadafijeva armija napredovala ka Bengaziju, Zapad je brzo reagovao, sada nema takve žurbe.
Da, “avet” Srebrenice obišao je našu planetu brže nego što smo to shvatili – duhovi velike brzine čije su senke natkrile zatvore u Libiji a onda sirijske gradove. Ili su možda ovi duhovi iz Hame – čija se škripa čuje dok su sirijske snage pre 30 godina prodirale u podzemne tunele boreći se protiv islamskih devojčica samoubica opasanih eksplozivom oko svog tela – “posetili” Srebrenicu pre njenog pada 1995. Masovna ubistva su neka vrsta točka koji se okreće. Sada ih vidite, sada ne. Nakon toga, svi postavljamo pitanje “zašto”? Kako smo dopustili da se to desi?
U Hami, možda 10 hiljada. U Srebrenici, više od 8 hiljada. U Homsu?
Pa, ako je cela Sirija izgubila 8 hiljada duša za jednu godinu, žrtve u Homsu mora da su mnogo manje. Međutim, statistika UN izgleda da ne registruje poginule u sirijskoj vojsci. Vladini vojnici takođe ginu u Homsu, kao što je to bio slučaj u Hami, ne mnogo Srba u Srebrenici. Bengazi je, naravno, mogao da bude nova Srebrenica da NATO nije bombardovao Gadafijeve tenkove koji su već bili na ulazu u grad prošle godine.
Paralele
Postoje i druge paralele između Srebrenice i Homsa. U Srebrenici je lokalni bošnjački komandant – Naser Orić koji se na misteriozni način spasao pre srpskog napada – ubijao Srbe oko grada od 1990. U Homsu, naoružani branioci se naslađuju u sektaškim ubistvima. Nevladine organizacije koje su se povukle iz Baba Amra (deo Homsa) tokom opsade, govore o stravičnim slučajevima kako se pripadnici “Slobodne sirijske armije” hvale da su klali svoje protivnike.
U Srebrenici, Srbi su tvrdili da se bore protiv “islamskih terorista” – što je bio omiljeni Karadžićev i Mladićev izraz – na čemu upravo insistira sirijski režim u operacijama u Homsu.
Kao i u Srebrenici, ni u Homsu Crveni krst nema pristup, nema novinara, odrasli muškarci i dečaci se razdvajaju od žena koje svedoče o odvođenju muškaraca u kamionima i njihovim ubistvima. U oba slučaja radi se o neuspehu “međunarodne zajednice”.
U stvari, ima i dosta razlika. U Srebrenici su hrišćani ubijali muslilmane – zato što su muslimani. U Homsu, muslimani ubijaju muslimane, mada postoje animoziteti između šiita alavita (manjinsko stanovništvo, ali koje ima vlast) i sunita. UN je dodelio Srebrenici status zaštićene zone. Zaista, holandski bataljon UN (mada jedna od najpatetičnijih vojnih jedinica na svetu) bio je u to vreme tamo, posmatrajući kako Srbi odvode muškarce (Bošnjake). Ni UN niti NATO nisu podarili Homsu tako nesigurnu zaštitu.
Sasvim suprotno, naši hrabri lideri potrošili su mnogo vremena govoreći nam kako oni apsolutno odbacuju mogućnost da se vojno umešaju u Siriji. Čudno je, zar ne, kako smo skoro spremni da obelodanimo našu nemoć u Sriji, dok istovremeno pretimo Iranu oko njegovog stvarnog ili mitskog nuklearnog programa, u situaciji kada Iran nikoga ne masakrira.
"Grad mučenik"
Imamo obilje saosećanja za građane Homsa. Ogorčenje. Homs – “grad mučenik” – dobro zvuči, ne samo zato što je to istina u stvarnosti.
Međutim, samilost ne košta mnogo, sažaljelje je lako, tuga je lek za umirenje, u najmanju ruku za grižu savesti.
Sirijci će biti prepušteni sami sebi – kao što su bosanski muslimani bili toliko godina – dok će sankcije opšte namene “ugrizati” tupim zubima režim koga optužujemo za ove zločine.
Samo nebo zna šta će se desiti ako Izrael i SAD odluče da napadnu Iran, dok mi rasipamo našu snagu štiteći ljude u Homsu i drugim ugroženim gradovima.
Tu je onda svenamenska Al kaida. Sirijski režim tvrdi da ga je napala Al kaida. Amerikanci veruju da je to tačno, u najmanju ruku kada su u pitanju samoubilački napadi u Damasku, Alepu i Deri. Čak i Al-kaida tvrdi da je to tačno. Isto kao što su Srbi tvrdili da se bore protiv islamskog ekstremizma “u srcu Evrope”. Izgleda da duh Bin Ladena radi u svačiju korist, osim za žrtve.
Mi ćemo na kraju intervenisati u Homsu, naravno, devastiranom a njegovo stanovništvo će samo tiho priznati kakve su strahote pretrpeli. Bio sam na kratko u Hami tokom sukoba 1982. Kasnije sam bio još jedanput u tom gradu i najviše što sam mogao da izmamim od uplašenog trgovca koji je vozio kolica sa kukuruzom šećercom, bile su tri reči: “Bog sve zna”. Dakle, Homs, pretpostavljam.
Kao i u Srebrenici, ni u Homsu Crveni krst nema pristup, nema novinara, odrasli muškarci i dečaci se razdvajaju od žena koje svedoče o odvođenju muškaraca u kamionima i njihovim ubistvima. U oba slučaja radi se o neuspehu “međunarodne zajednice”.
Međunarodnom crvenom krstu nije dozvoljen pristup. Ne još. Možda za nekoliko dana, kada zona bude obezbeđena. Odrasli muškarci i dečaci odvojeni od žena i dece. Reke izbeglica. Žene, deca, stari, tek poneki muškarac. Priče o muškarcima uguranim u kamione i odvedenim u nepoznatom pravcu. Razaranja. Bez novinara, bez slobode kretanja za pripadnike UN. Mesto se zvalo Srebrenica.
Paralele su zavodljive, opasne, zastrašujuće, često netačne. Naser je bio “Musolini sa Nila” za Idna (Eden) 1956, Sadam Husein “Hitler sa Nila” za Buša (Bush) i Blera (Blair) 2003. Suprostavljanje tiranima – osim ako se ne ispostavi da su “naši” tirani – veoma je važno.
Jedino kada im se ne suprostavimo osećamo se malo nelagodno i počnemo da postavljamo nezgodna pitanja. Zašto smo “sedeli skrštenih ruku”?
Pada mi na pamet masakr koji je izvršio Hafez el-Asad nad sunitskim oponentima u Hami 1982, Sadamov masakr nad prodivnicima iz redova šiita i Kurda 1991. Naravno, Srebrenica i sada Homs. Dok je Gadafijeva armija napredovala ka Bengaziju, Zapad je brzo reagovao, sada nema takve žurbe.
Da, “avet” Srebrenice obišao je našu planetu brže nego što smo to shvatili – duhovi velike brzine čije su senke natkrile zatvore u Libiji a onda sirijske gradove. Ili su možda ovi duhovi iz Hame – čija se škripa čuje dok su sirijske snage pre 30 godina prodirale u podzemne tunele boreći se protiv islamskih devojčica samoubica opasanih eksplozivom oko svog tela – “posetili” Srebrenicu pre njenog pada 1995. Masovna ubistva su neka vrsta točka koji se okreće. Sada ih vidite, sada ne. Nakon toga, svi postavljamo pitanje “zašto”? Kako smo dopustili da se to desi?
U Hami, možda 10 hiljada. U Srebrenici, više od 8 hiljada. U Homsu?
Pa, ako je cela Sirija izgubila 8 hiljada duša za jednu godinu, žrtve u Homsu mora da su mnogo manje. Međutim, statistika UN izgleda da ne registruje poginule u sirijskoj vojsci. Vladini vojnici takođe ginu u Homsu, kao što je to bio slučaj u Hami, ne mnogo Srba u Srebrenici. Bengazi je, naravno, mogao da bude nova Srebrenica da NATO nije bombardovao Gadafijeve tenkove koji su već bili na ulazu u grad prošle godine.
Paralele
Postoje i druge paralele između Srebrenice i Homsa. U Srebrenici je lokalni bošnjački komandant – Naser Orić koji se na misteriozni način spasao pre srpskog napada – ubijao Srbe oko grada od 1990. U Homsu, naoružani branioci se naslađuju u sektaškim ubistvima. Nevladine organizacije koje su se povukle iz Baba Amra (deo Homsa) tokom opsade, govore o stravičnim slučajevima kako se pripadnici “Slobodne sirijske armije” hvale da su klali svoje protivnike.
Scene iz Homsa, 20. februar 2012.
U Srebrenici, Srbi su tvrdili da se bore protiv “islamskih terorista” – što je bio omiljeni Karadžićev i Mladićev izraz – na čemu upravo insistira sirijski režim u operacijama u Homsu.
Kao i u Srebrenici, ni u Homsu Crveni krst nema pristup, nema novinara, odrasli muškarci i dečaci se razdvajaju od žena koje svedoče o odvođenju muškaraca u kamionima i njihovim ubistvima. U oba slučaja radi se o neuspehu “međunarodne zajednice”.
U stvari, ima i dosta razlika. U Srebrenici su hrišćani ubijali muslilmane – zato što su muslimani. U Homsu, muslimani ubijaju muslimane, mada postoje animoziteti između šiita alavita (manjinsko stanovništvo, ali koje ima vlast) i sunita. UN je dodelio Srebrenici status zaštićene zone. Zaista, holandski bataljon UN (mada jedna od najpatetičnijih vojnih jedinica na svetu) bio je u to vreme tamo, posmatrajući kako Srbi odvode muškarce (Bošnjake). Ni UN niti NATO nisu podarili Homsu tako nesigurnu zaštitu.
Sasvim suprotno, naši hrabri lideri potrošili su mnogo vremena govoreći nam kako oni apsolutno odbacuju mogućnost da se vojno umešaju u Siriji. Čudno je, zar ne, kako smo skoro spremni da obelodanimo našu nemoć u Sriji, dok istovremeno pretimo Iranu oko njegovog stvarnog ili mitskog nuklearnog programa, u situaciji kada Iran nikoga ne masakrira.
"Grad mučenik"
Imamo obilje saosećanja za građane Homsa. Ogorčenje. Homs – “grad mučenik” – dobro zvuči, ne samo zato što je to istina u stvarnosti.
Međutim, samilost ne košta mnogo, sažaljelje je lako, tuga je lek za umirenje, u najmanju ruku za grižu savesti.
Sirijci će biti prepušteni sami sebi – kao što su bosanski muslimani bili toliko godina – dok će sankcije opšte namene “ugrizati” tupim zubima režim koga optužujemo za ove zločine.
Samo nebo zna šta će se desiti ako Izrael i SAD odluče da napadnu Iran, dok mi rasipamo našu snagu štiteći ljude u Homsu i drugim ugroženim gradovima.
Tu je onda svenamenska Al kaida. Sirijski režim tvrdi da ga je napala Al kaida. Amerikanci veruju da je to tačno, u najmanju ruku kada su u pitanju samoubilački napadi u Damasku, Alepu i Deri. Čak i Al-kaida tvrdi da je to tačno. Isto kao što su Srbi tvrdili da se bore protiv islamskog ekstremizma “u srcu Evrope”. Izgleda da duh Bin Ladena radi u svačiju korist, osim za žrtve.
Mi ćemo na kraju intervenisati u Homsu, naravno, devastiranom a njegovo stanovništvo će samo tiho priznati kakve su strahote pretrpeli. Bio sam na kratko u Hami tokom sukoba 1982. Kasnije sam bio još jedanput u tom gradu i najviše što sam mogao da izmamim od uplašenog trgovca koji je vozio kolica sa kukuruzom šećercom, bile su tri reči: “Bog sve zna”. Dakle, Homs, pretpostavljam.