Arapska kompanija, “Belgrade waterfront capital investments”, uplatom od samo 22.000 evra postala je vlasnica 68 odsto preduzeća “Beograd na vodi”. Ugovor o “Beogradu na vodi”, koji je na udaru oštrih kritika građana i stručne javnosti, sklopljen je uz odsustvo konkurencije i još nije objavljen, uprkos tome što vlast stalno obmanjuje građane da će sa njega skinuti veo tajnosti. Tajnost ugovora po definiciji rađa sumnje o korupciji, a u slučaju ovog projekta, kao i drugih skorašnjih dilova vlasti sa stranim privatnim kompanijama, takve sumnje se umnožavaju, pri čemu nisu retki ni oni koji tvrde da su i dokazane.
Saša Radulović, bivši ministar privrede i čelnik Udruženja “Dosta je bilo” za RSE kaže da se u slučaju projekta “Beograd na vodi”, ali i drugih državnih aranžmana sa arapskim kompanijama, već može govoriti o dokazanoj korupciji.
“Nakon objave Agencije za privredne registre da je arapska kompanija uložila samo 22.000 evra i postala vlasnik 68 odsto ‘Beograda na vodi’, vidimo kako je spremljena ova velika korupcija u vrhu Vlade Srbije, koja u korist jednog velikog investitora daje najvredniju zemlju u Beogradu. Ta zemlja je vredna milijarde evra – radi se o hektarima zemljišta na idealnoj lokaciji. Prva stvar koja je bila katastrofalno pogrešna je što to uopšte nije rađeno po urbanističkom planu nego je dato jednom stranom investitoru da odluči šta će tu da se gradi, pa je Vučić krenuo sa tim da će biti investicija od tri milijarde evra, pa se to svelo na 300 miliona, pa na 150 miliona, da bi na kraju ispalo da za 22.000 evra Arapi dobijaju 68 posto kompanije ‘Beograd na vodi’, dobijaju zemljište kojim mogu da raspolažu i na kome mogu da grade, dok država Srbija plaća kompletno infrastrukturno opremanje, što košta stotine miliona evra. Ovo je neviđeni primer korupcije u Srbiji”, kaže Radulović i dodaje da je slično urađeno i sa zemljom u Bačkoj, gde je država Srbija zajedno sa arapskom kompanijom “Al Ravafed” napravila zajedničku kompaniju koja je kupila bačku zemlju ispod cene – 7.000 evra po hektaru – pri čemu je država Srbija vlasnik 20, a Arapi 80 odsto iako su investirali samo 80.000 evra, dakle, nešto više nego što su investirali u ‘Beograd na vodi’.
Saša Radulović
“U tom čitavom poslu je pitanje šta će nam Arapi. Ja sam bio pet meseci u Ministarstvu privrede i nijednog Arapina nisam upoznao, što me navodi na to da se možda ne radi o arapskim nego o nekim drugim, možda našim, parama koje se peru preko Emirata. Ovaj primer ‘Beograda na vodi’ je nastavak te iste politike gde razni Vučićevi prijatelji dolaze do najvrednije imovine. Videli ste i povlačenje zakona o prodaji državnih nekretnina, do kojih je takođe trebalo da dođu neki stranački ljudi koji su potpisali ugovore o zakupu u poslednjih godinu dana. Imamo i pokušaj da se poljoprivredna zemlja u Vojvodini da velikim korporacijama – 30 odsto državne zemlje, direktnom pogodbom, tajnim dilovima između Vlade i velikih investitora – znači, na delu je jedna velika rasprodaja Srbije, pljačkaške privatizacije se praktično sad završavaju. Mi imamo potpuni raspad Srbije i premijera koji laže i obmanjuje građane Srbije preko televizije, koji govori o tome kako nam budžet dobro stoji, kako su finansije u redu. U stvari, povećava cenu struje kako bi time demagoški pred izbore platio mizerni rast penzija od jedan do dva posto.
Dakle, ‘Beograd na vodi’ je deo čitave te pozorišne predstave i zaista je krajnje vreme da građani to prepoznaju i da zaustavimo ovu rasprodaju Srbije”, kaže Radulović.
A priča vlasti o objavljivanjuugovora o “Beogradu na vodi” pokazala se i kao serija obmana građana. Beogradski gradonačelnik Siniša Mali prvo je najavio da će ugovor biti objavljen čim bude potpisan. Kraj aprila je odavno prošao, ali to se nije dogodilo. Zatim je Mali obećao da će ugovor biti dostupan javnosti odmah posle završetka dve-tri pravne radnje, jedna od kojih je bila podnošenje ugovora Komisiji za zaštitu konkurencije, koja ga mora odobriti kako bi postao pravosnažan. Nemanja Nenadić, programski direktor Transparentnosti Srbija, kaže, međutim, da je to bio samo izgovor.
“To je potpuno nerelevantno telo da odlučuje o objavljivanju ugovora zato što ne može da menja nijedno slovo u njemu; dakle, ako postoji volja ugovornih strana da se ugovor objavi, to se moglo učiniti odmah. Jedan problem je to što ugovor nije javan, ali, naravno, daleko veći problem je to što se do ugovora došlo u postupku bez nadmentanja, te tako šta god da u njemu piše nikada nećemo saznati da li je moglo bolje”.
Siniša Mali je potom pominjao da će ugovor biti obelodanjen nakon donošenja odluke o dokapitalizaciji i nakon što Komisija Ministarstva finansija za kontrolu državne pomoći odobri projekat. To telo je donelo rešenje krajem jula meseca, ali – ugovor ni tada nije ugledao svetlo dana.
Nenadić, međutim, otkriva da je Transparentnost Srbija nedavno od Komisije za zaštitu konkurencije dobila zanimljivu informaciju u vezi sa projektom “Beograd na vodi”.
“To je informacija da se državni pravobranilac obraćao Komisiji za zaštitu konkurencije zahtevom da se odredi poverljivost svih podataka koji se tiču ugovora o 'Beogradu na vodi' i još nekih aranžmana koji su zaključivani u poslednje vreme. Mi smo do te informacije došli tražeći nešto sasvim drugo, tražeći, naime,ugovor o upravljanju smederevskom Železarom. Taj ugovor nismo dobili iako je Poverenik za informacije od javnog značaja naložio da nam se dostavi, tako da je sada u toku postupak izvršenja sa naplatom novca od Ministarstva privrede. Imamo, dakle, situaciju gde jedna državna institucija traži određivanje tajnosti podataka iz svojih ekonomskih ugovora sa stranim partnerima i to onda odobrava druga državna institucija – Komisija za zaštitu konkurencije. A sve se to dešava po jednom vrlo neobičnom članu Zakona o zaštiti konkurencije koji de fakto ima za cilj da anulira Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja. Međutim, Zakon o pristupu informacijama ima prednost, kao sistemski zakon u toj oblasti”, kaže Nenadić.
Radomir Lazović
Radomir Lazović iz Inicijative “Ne da(vi)mo Beograd” za RSE kaže da ima dosta indicija da je ugovor o “Beogradu na vodi” jedna velika prevara.
“Imamo sada podatak o uplati 22.000 evra, umesto tri milijarde i sto pedeset miliona na početku priče najavljenih javnosti. A sada još saznajemo da država traži zaštitu interesa investitora time što traži da se ugovor ne objavljuje. Mislim da je pre svega bitan interes građana, da saznamo tačno šta se dešava, ko snosi rizike, čijm novcem će se taj projekat graditi, koje su faze projekta, rokovi – dakle, sve ono što bi neki ugovor o normalnoj poslovnoj saradnji morao da sadrži. U interesu javnosti je da to sazna što pre. Ono što je još jako zanimljivo jeste da je postavljanje kamena-temeljca najavljeno za sredinu ili kraj septembra. Biće zaista izrugivanje javnosti ukoliko se taj kamen-temeljac postavi pre nego što se ugovor objavi. Mislim da to ne smemo nikako da dozvolimo”, kaže Lazović.
Nova vlast, uprkos svemu, nastavlja dobro uhodanu praksu skrivanja ugovora o projektima koje plaća novcem poreskih obveznika, ne obazirući se uopšte na to da građani imaju pravo da znaju kako oni koje su izabrali troše njihov novac.