Piše: Teofil Pančić
(Mišljenja izrečena u komentaru ne odražavaju nužno stavove RSE)
Srbija i Hrvatska, koliko je poznato, nisu u ratu niti nameravaju da zarate, ali je čudan i sve čudniji taj njihov mir, prosto ne nalikuje ni na jedan drugi mir između bilo kojih dveju evropskih zemalja. A ni izvan Evrope nije baš da vrvi od sličnih primera.
Svakodnevni život (ekonomija, trgovina, putovanja, kulturna saradnja, estradni tokovi...) odvija se prilično normalno, ali ako pročitate novine ili pogledate televizijske vesti učiniće vam se da se ove dve susedne, istojezične, eksjugoslovenske države nalaze na polukorak od nasilnog konflikta ili barem totalnog prekida odnosa, recimo, po starom tursko-jermenskom receptu.
Gde to još danas ima, naime, da Hrvatska proglasi srpskog ministra odbrane personom non grata, a onda Srbija to isto učini hrvatskom ministru odbrane? Pa, to je već u hladnoratovskim romanima Greama Grina bilo prilično egzotično... Sada se spekuliše da bi sledeći korak moglo biti međusobno opozivanje ambasadora, to jest njihovo „povlačenje na konsultacije“, a šta bi moglo slediti iza toga? Zar ne bi trebalo da budemo zabrinuti? Da skupljamo zalihe namirnica, glancamo rezervističke uniforme ili, naprotiv, preventivno bežimo od mobilizacije?
Da imamo posla s ozbiljnim, a ne operetskim državama, gde se vodi ozbiljna, a ne operetska politika, nesumnjivo bi tako bilo. Srećom, sve je ovo ipak opereta, ali to nam je jadna uteha: porazno je da vam za utehu služi ono što je zapravo pre razlog za očajanje: da na vlasti imate neodgovorne egzibicioniste, u najboljem slučaju.
A neodgovorni egzibicionizam i jeste dobar deo najnovijeg virtuelnog srpsko-hrvatskog problema.
Potez hrvatske vlasti protiv beogradskog ministra Vulina jeste bizaran i nekako naftalinski, ali ne treba zaboraviti da je odavno kao trablmejker eksponirani Vulin izjavio, na naznaku mogućnosti da bi njegov dolazak u Hrvatsku, na jasenovačku komemoraciju, mogao biti sprečen, da ne može njemu hrvatska vlast da određuje hoće li ići u Hrvatsku, nego samo njegov „vrhovni komandant Aleksandar Vučić“.
Persona non grata u Hrvatskoj: Aleksandar Vulin
Implikacije ovakvih reči morale bi biti jasne čak i onome koji ih je izrekao, a koji najveći deo vremena deluje kao neko ko proizvodi reči samo zato što podozreva da se to od njega očekuje, a ne zato što bi reči trebalo da imaju neke veze sa smislom.
A pogotovo bi trebalo da budu jasne samom „vrhovnom komandantu“. Koji je, uzgred, pre neki dan tačno primetio da Hrvatska i Srbija okolnom svetu služe kao predmet sprdnje zbog svojih histeričnih i zaumnih međusobica; i taman kad pomislite „najzad jedan zdravorazumski pogled na stvari“, Vučić nastavi svoj solilokvij tako da hrvatsku vlast prikaže u najgorem mogućem svetlu, a sebe i svoje kao anđele tolerancije i strpljivosti koji zarad višeg interesa s budistčkim mirom trpe ničim neizazvane provokacije. I ovo je zapravo ublaženo prepričavanje Vučićevih reči: u stvarnosti je ovo zvučalo još gore, ali ovaj autor ne ume da sasvim verno reprodukuje tu količinu i gustoću lepljivog narcisizma i sistematske otkačenosti od činjeničnog sveta.
A počelo je, sećamo se valjda još, neverovatnim i doslovno neviđenim – naime, niko ga nije video - (ne)incidentom kada je poslanik Skupštine Srbije i pravosnažno osuđeni ratni zločinac Vojislav Šešelj navodno izgazio hrvatsku zastavu, te usput ispsovao članove hrvatske parlamentarne delegacije, koji su se onda brže-bolje demonstrativno pokupili kući. Tako je možda bilo a možda i nije, delegacija iz Zagreba možda je, a možda i nije (mišljenja su u Hrvatskoj oko toga prilično podeljena) postupila kako je jedino mogla i morala, ili je, pak, nepotrebno išla naruku jednom destruktivnom klovnu čiji je smisao života zagađivanje svakog javnog prostora s kojim dođe u dodir.
Tzv. zvanični Beograd reagovao je u svom stilu (dakle: Vučićevom; nema ovde više drugih stilova), što će reći: mehanički neubedljivo i neubeđeno izgovarajući „ispravan tekst“, odmah ga potom obesmišljavajući bujicom koječega što je čoveka sramota i slušati („transfer blama“).
Važnije je, međutim, nešto drugo: da li je zaista tim incidentom bilo šta „počelo“? Naravno da nije. Nije li tome prethodila Vučićeva poseta Zagrebu, nepotrebno i bezrazložno mučna na mnogo načina? A nisu li njoj prethodile razne druge stvari s onu stranu pameti, razboritosti i dobrog ukusa, i tako već godinama unazad? Naravno da jeste.
Vladajuće elite na obema stranama (ne negirajući ovim sve razlike među njima, to jest u istorijskoj pozadini jedne i druge „priče“) kao da ulažu mnogo napora da održe uglavnom ni na čemu ozbiljnom (ili barem ni na čemu aktuelnom, i dalje važnom, rešivom...) nezasnovane tenzije na relaciji Beograd-Zagreb, kao da im je cilj da u startu uguše svaku nadu da će se ovde ikada ponovo živeti jednostavno, opušteno i „normalno“.
Neko će reći: preteško je nasleđe rata i svega strašnog što se dogodilo da bi to moglo biti tek tako prevaziđeno. Međutim, to je odavno samo loš izgovor za sistematsko trovanje ljudskih duša.
Nije glavni problem sa današnjim odnosima Srbije i Hrvatske „ratno nasleđe“ u doslovnom smislu: raspad, raskol, zločini, užasi, gubici, traume... Naime, odnosi Srbije i Hrvatske bili su zntno bolji i normalniji (skoro da bi čovek rekao – srdačniji) pre petnaest, pre deset, pa i pre pet godina, dakle, dok su uspomene na rat svakako bile svežije. To što su oni sada ovakvi kakvi su ne treba olako pripisivati „objektivnim okolnostima“ jer je to samo udobna iluzija: odnosi su se pokvarili jer su se u međuvremenu „pokvarile“ političke elite koje vode ove države, a koje ili ne znaju ili naprosto neće bolje od ovoga.
Nije, dakle, osnovni problem u „ratnom nasleđu“. Mada bi to ipak moglo i tako da se zove: jer, i oni koji vladaju ovim državama zapravo su takođe „ratno nasleđe“. U Hrvatskoj više ideološko, u Srbiji bogme i personalno. Možda su mnogi birači zaboravili na to, ali upravnici naših života nisu zaboravili na sebe same, niti su promenili ćud; a čak ni za dlaku čovek više ne bi smeo da se zakune.