Ugroženima u katastrofalnim poplavama u Srbiji pomaže i hiljade volontera. Ovi ljudi, uglavnom mladi, našli su se na svim mestima gde je potrebno, od nasipa do prihvatnih centara. Oni su i u najvećem privremenom smeštaju na beogradskom Sajmu.
U sajamskoj hali broj 11 smešteno je 500 ljudi iz potopljenog Obrenovca, a njima pomaže i nekoliko desetina volontera koji im dele hranu i garderobu.
Među ovim dobrovoljcima je i Mia Dimitrijević (17), srednjoškolka iz Umke, koja za RSE kaže da se nije dvoumila da li da pomogne.
„Moj deda je iz Obrenovca, i njemu je kuća potopoljena, i rešila sam da ne sedim skrštenih ruku. Ovde sam trenutno na raspodeli odeće, tražimo ljudima nešto da obuku, da imaju čistu garderobu. Mnogo mi je drago što mogu da pomognem. Od ujutru sam na nogama, umorna sam, ali mi za njih ništa nije teško. Iskreno, ovo mi je dragoceno životno iskustvo.“
Evakuisanim građanima ovi mladi ljudi su na usluzi za sve što im je potrebno. Od toga da im pričuvaju decu, za koje je od nekoliko starih stolova napravljeno improvizovano obdanište, do saveta ili razgovora i reči utehe.
Filip Kosanović (20), student iz Beograda, prvih nekoliko dana punio je džakove na nasipima, a sada je na Sajmu pri ruci unesrećenima.
„Video sam na televiziji da treba dosta volontera, da treba pomoć. Sa društvom sam se organizovao pa smo prvo otišli da branimo Beograd od nabujale Save, onda smo skupljali odeću za decu, i onda sam se ovde prijavio. Dajemo doručak, ručak i večeru, pomažemo oko hrane za decu, delimo voće i povrće, sve što imamo... Pogađa me kada vidim koliko je ljudi ostalo bez krova nad glavom. Znam da im nije lako. Imam motivaciju kada vidim koliko su srećna ova deca kada im dam smoki ili čips, to me inspiriše.“
Svakog dana u sajamsku halu stiže humanitarna pomoć, volonteri su tu da pomognu, a na usluzi su i za sve informacije koje su potrebne evakuisanima.
Jovana Dokić (22), studentkinja iz Novog Sada, već pet dana radi na info-pultu.
„Dolaze ljudi koji traže rodbinu i mi pokušavamo da im pomognemo. Najteže mi pada kada dođu potpuno izgubljeni i uplašeni. A kada vidim ovu decu, ništa mi nije teško. Ovde dođemo u sedam ujutru i ostanemo koliko god treba. Neki rade i po trideset sati ali to nas ispunjava. Osećam se bolje kada pomažem ljudima koji su u problemima. Jednostavno, uticalo je na mene sve ovo što se dešava.“
U sajamskoj hali broj 11 smešteno je 500 ljudi iz potopljenog Obrenovca, a njima pomaže i nekoliko desetina volontera koji im dele hranu i garderobu.
Među ovim dobrovoljcima je i Mia Dimitrijević (17), srednjoškolka iz Umke, koja za RSE kaže da se nije dvoumila da li da pomogne.
„Moj deda je iz Obrenovca, i njemu je kuća potopoljena, i rešila sam da ne sedim skrštenih ruku. Ovde sam trenutno na raspodeli odeće, tražimo ljudima nešto da obuku, da imaju čistu garderobu. Mnogo mi je drago što mogu da pomognem. Od ujutru sam na nogama, umorna sam, ali mi za njih ništa nije teško. Iskreno, ovo mi je dragoceno životno iskustvo.“
Evakuisanim građanima ovi mladi ljudi su na usluzi za sve što im je potrebno. Od toga da im pričuvaju decu, za koje je od nekoliko starih stolova napravljeno improvizovano obdanište, do saveta ili razgovora i reči utehe.
Filip Kosanović (20), student iz Beograda, prvih nekoliko dana punio je džakove na nasipima, a sada je na Sajmu pri ruci unesrećenima.
„Video sam na televiziji da treba dosta volontera, da treba pomoć. Sa društvom sam se organizovao pa smo prvo otišli da branimo Beograd od nabujale Save, onda smo skupljali odeću za decu, i onda sam se ovde prijavio. Dajemo doručak, ručak i večeru, pomažemo oko hrane za decu, delimo voće i povrće, sve što imamo... Pogađa me kada vidim koliko je ljudi ostalo bez krova nad glavom. Znam da im nije lako. Imam motivaciju kada vidim koliko su srećna ova deca kada im dam smoki ili čips, to me inspiriše.“
Svakog dana u sajamsku halu stiže humanitarna pomoć, volonteri su tu da pomognu, a na usluzi su i za sve informacije koje su potrebne evakuisanima.
Jovana Dokić (22), studentkinja iz Novog Sada, već pet dana radi na info-pultu.
„Dolaze ljudi koji traže rodbinu i mi pokušavamo da im pomognemo. Najteže mi pada kada dođu potpuno izgubljeni i uplašeni. A kada vidim ovu decu, ništa mi nije teško. Ovde dođemo u sedam ujutru i ostanemo koliko god treba. Neki rade i po trideset sati ali to nas ispunjava. Osećam se bolje kada pomažem ljudima koji su u problemima. Jednostavno, uticalo je na mene sve ovo što se dešava.“
