Posle odobrenja nadležnih za povratak na područje Bariča, mesta nadomak Obrenovca, u kome je zbog poplava na snazi bila potpuna evakuacija, počeli su da pristižu prvi građani koji su spas od potopa našli u prihvatnim centrima širom Beograda. Iako presrećni što su se konačno vratili, posle pet dana izbeglištva, muči ih neizvesnost šta će zateći u svojim domovima.
“Volim da budem u mojoj kući u mom stanu. To je teško, to ne može da se ispriča, ne mogu da iskažem. Mnogo mi je bilo strašno”, reči su Gordane Milovanović, koja je spas od potopa u obrenovačkom kraju pronašla u prihvatnom centru na beogradskoj Čukaričkoj padini. Držeći u rukama kutije sa konzervisanom hranom i nešto pribora za ličnu higijenu koje je dobila kao pomoć, kaže nam da za sada nema mogućnosti da se vrati u svoj dom, uništen pod naletom vode. Na sreću, njoj i suprugu alternativa je vikendica do koje nije stigla voda.
“Živim u prizemlju, to je sve sigurno poplavljeno, garantovano. A ovamo u Zvečkoj imamo kao neku vikendicu. Samo da se sada vratimo tamo i ništa više. Da budemo dok se stan ne sredi.”, kaže Gordana.
Tačno pet dana, četvoročlana porodica Verice Nikolić provela je u izbeglištvu u Beogradu. Uz strahovanje šta je zateći kod kuće, Verica napominje da je teško stanje u kome su se našli, ipak donekle olakšao humani tretman u prihvatnom centru – koji je, pre svih, imala njena ćerkica.
“Znam samo da je stan ostao prazan, ima u stanu stvari. Ali to sve mora da se luftira i pere. Iz prihvatnog centra na Čukaričkoj padini sam uspela da ponesem nešto hrane i stvari. Ovu malu su puno zavoleli tamo kad smo bili, nije mogla da se odvoji od njih, koliko su je puno zavoleli”, rekla nam je Verica.
Većina ovih ljudi svoje domove je, pod pretnjom vodene bujice, napuštala u poslednjem trenutku noseći samo ono najosnovnije što im je potpalo pod ruku, poput Jelene Petrović. Ona je svesna da je najvažnije to što je sačuvala život, a ubeđena je da će pronaći način za popravku poplavljenog doma i pokućstva.
“Ja sam zaključala i izašla, ubacila od stvari samo ono što mi je bilo pri ruci. Ne mogu da verujem, neki me strah hvata sad kad dolazimo. Šta ćemo da zateknemo, slušajući ove ljude kako su izbegli i šta su preživeli. Strašno. Kao da smo bili odsutni ne znam koliko. Oni ljudi koji ostaju u prihvatnom centru, to je plakanje, kao i nas koji krećemo”, rekla nam je Jelena Petrović.
“Volim da budem u mojoj kući u mom stanu. To je teško, to ne može da se ispriča, ne mogu da iskažem. Mnogo mi je bilo strašno”, reči su Gordane Milovanović, koja je spas od potopa u obrenovačkom kraju pronašla u prihvatnom centru na beogradskoj Čukaričkoj padini. Držeći u rukama kutije sa konzervisanom hranom i nešto pribora za ličnu higijenu koje je dobila kao pomoć, kaže nam da za sada nema mogućnosti da se vrati u svoj dom, uništen pod naletom vode. Na sreću, njoj i suprugu alternativa je vikendica do koje nije stigla voda.
“Živim u prizemlju, to je sve sigurno poplavljeno, garantovano. A ovamo u Zvečkoj imamo kao neku vikendicu. Samo da se sada vratimo tamo i ništa više. Da budemo dok se stan ne sredi.”, kaže Gordana.
Tačno pet dana, četvoročlana porodica Verice Nikolić provela je u izbeglištvu u Beogradu. Uz strahovanje šta je zateći kod kuće, Verica napominje da je teško stanje u kome su se našli, ipak donekle olakšao humani tretman u prihvatnom centru – koji je, pre svih, imala njena ćerkica.
“Znam samo da je stan ostao prazan, ima u stanu stvari. Ali to sve mora da se luftira i pere. Iz prihvatnog centra na Čukaričkoj padini sam uspela da ponesem nešto hrane i stvari. Ovu malu su puno zavoleli tamo kad smo bili, nije mogla da se odvoji od njih, koliko su je puno zavoleli”, rekla nam je Verica.
Većina ovih ljudi svoje domove je, pod pretnjom vodene bujice, napuštala u poslednjem trenutku noseći samo ono najosnovnije što im je potpalo pod ruku, poput Jelene Petrović. Ona je svesna da je najvažnije to što je sačuvala život, a ubeđena je da će pronaći način za popravku poplavljenog doma i pokućstva.
“Ja sam zaključala i izašla, ubacila od stvari samo ono što mi je bilo pri ruci. Ne mogu da verujem, neki me strah hvata sad kad dolazimo. Šta ćemo da zateknemo, slušajući ove ljude kako su izbegli i šta su preživeli. Strašno. Kao da smo bili odsutni ne znam koliko. Oni ljudi koji ostaju u prihvatnom centru, to je plakanje, kao i nas koji krećemo”, rekla nam je Jelena Petrović.
