Na leto iduće godine Evropa će obeležiti stogodišnjicu od početka Prvog svetskog rata, jednog od najbrutalnijih sukoba u modernoj istoriji čovečanstva. Sarajevski atentat na austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda i njegovu suprugu, koji je izvršio Gavrilo Princip, što je iskorišćeno kao neposredni povod za izbijanje rata, do danas je ostala kontroverza o kojoj se raspravlja u stručnim krugovima, ali i u široj javnosti. Koji su razlozi za to i kako danas tumačimo Prvi svetski rat, u sredu su na tribini Betona u Centru za kulturnu dekontaminaciju razgovarali istoričari Danilo Šarenac, Olga Manojlović Pintar i Srđan Milošević.
Od tog sudbonosnog dana, 28. juna 1914, kada je u Sarajevu ispalio hice koji će ubiti nadvojvodu Ferdinanda i ženu mu Sofiju, Gavrilo Princip postao je predmet spora, tačka u kojoj su se suprotstavljale dve strane: jedna koja ga smatra herojem i druga koja u njemu ne vidi ništa više od teroriste. Istoričarka Olga Manojlović Pintar smatra da je ovaj dualizam površan i najčešće služi prikupljanju sitnih političkih poena.
“Ukoliko u današnjem vremenu, u kojem je više nego jasno koliko nosi reč ‘terorista’, taj događaj iz 1914. nazovete terorizmom, a Principa teroristom, jasno je da je to više u smislu nekih savremenih diskreditacija nego što to na pravi način analizira njegovu delatnost. U isto vreme je od strane političara apsolutno neodgovorno takav jedan čin nazivati junačkim činom upravo s obzirom na čitavo nasleđe naših poslednjih deset godina, na problem političkih atentata koji su u velikoj meri uslovili našu stvarnost, zaključno sa atentatom na Zorana Đinđića”, ističe Olga Manojlović Pintar.
Može li se atentat koji su organizovali pripadnici Mlade Bosne smatrati istinskim uzrokom Velikog rata ili na njega treba gledati samo kao povod? Srđan Milošević uzroke ovog masivong oružanog sukoba vidi u imperijalističkim interesima velikih sila koje su nastojale da zadrže i prošire svoje kolonije. Prema njegovim rečima, bilo je samo pitanje vremena kada će rat izbiti.
“Kao neki simbol možemo da uzmemo Francusko – Pruski rat i ono što je usledilo posle njega, kada se čitava francuska nacija ujedinila oko toga da što pre vide leđa nemačkom okupatoru. Tada su održavane ogromne manifestacije solidarnosti u kojima su bogati ljudi svoj lični novac davali kako bi se isplatila ratna šteta. Drugi aspekt vidimo u Nemačkoj, gde od 1880-ih imamo ideju o naoružanoj naciji. Dakle, mislim da je jako važno skrenuti pažnju na tu strukturu koja uključuje s jedne strane nacionalizam kao ideologiju koja je legitimisala ono što su bili imperijalni interesi”, objašnjava Milošević.
Bez jasne ideje o Jugoslaviji
Iako srpski državnici najavljuju da će 2014. organizovati sveobihvatni program povodom jednog veka od početka rata, treba reći da su do dan-danas u Srbiji podignute svega dve skulpture posvećene stradalim civilima u Prvom svetskom ratu, za razliku od čitavog niza spomenika podignutih u slavu palih vojnika. Veliki rat je, prema rečima istoričarke Pintar, i dan-danas definisan kroz simbol čoveka u uniformi, dok se ne govori mnogo o svakodnevici civilnog stanovništva tokom četiri ratne godine. Zašto je to tako, ilustruje tekst Isidore Sekulić, čiji je odlomak pročitala Olga Manojlović Pintar:
“Ona kaže: ‘U okupaciju se ušlo letargično, a iz te letargije narod je probudilo pre svega pitanje namirnica i hrane. U borbi sa mršavom hranom, naši su se ljudi pokazali niži od svake sumnje. Generali su vukli zembilje, ugledni ljudi od pera su jeli one kobne ćevapčiće kod junaka iz Like, lagalo se do srama nisko. Rata sobe boj devet u Guvernmanu otvarali su ljudi vrlo često, da bi se posle njima otvarala vrata neke austrijske kobasičarnice i oficirske menaže.’"
"Ovaj citat", objašnjava Olga Manojlović Pintar, "možda na najbolji način pokazuje zbog čega su ovo bile stvari koje su vrlo brzo potisnute iz javnog prosotra.”
Oružani sukob, koji je prethodio formiranju Kraljevine Srba Hrvata i Slovenaca, dodatno je usložnio odnose među narodima u ovoj novoj državi. Jedan od problema bio je i taj što nije postojala jedinstvena ideja u vezi s tim šta bi Jugoslavija trebalo da bude. Je li ona zajednica južnoslovenskih naroda ili je paravan za ujedinjenje takozvanih srpskih zemalja? Slikovit primer tog rascepa izneo je Danilo Šarenac:
“Ono što je meni zapalo u oči je to da postoji velika razlika između stavova koji se mogu naći u dnevnicima srpskih vojnika i onoga što na primer piše u Politici u tom ratnom periodu. Teško da je jedan srpski vojnik iz recimo Preljine mnogo znao o jugoslovenskoj ideji i da je razmišljao o Jugoslaviji na način na koji je to činio Ljuba Davidović ili Milan Grol. Ono što se često nalazi u dnevnicima vojnika je ‘daće bog, preživećemo, pa da napravimo Veliku Srbiju’. Dakle, to je neka ideja. E, sad, šta su oni podrazumevali pod geografijom preko Drine, to je takođe diskutabilno, jer moramo da se vratimo u svet tih ljudi. Oni su, dakle, najdalje putovali možda do nekog vašara ili kada su odlazili na služenje vojnog roka.”
Veliki rat ostavio je za četiri godine preko 16 miliona mrtvih i 20 miliona ranjenih. Skoro da nije bilo sela u Evropi koje u ratnoj stihiji nije izgubilo bar jednog žitelja. Prostor za istorijske analize ovog događaja koji je, prema nekim viđenjima, samo predstavljao uvertiru u Drugi svetski rat, i dalje je otvoren, slažu se stručnjaci.
Od tog sudbonosnog dana, 28. juna 1914, kada je u Sarajevu ispalio hice koji će ubiti nadvojvodu Ferdinanda i ženu mu Sofiju, Gavrilo Princip postao je predmet spora, tačka u kojoj su se suprotstavljale dve strane: jedna koja ga smatra herojem i druga koja u njemu ne vidi ništa više od teroriste. Istoričarka Olga Manojlović Pintar smatra da je ovaj dualizam površan i najčešće služi prikupljanju sitnih političkih poena.
“Ukoliko u današnjem vremenu, u kojem je više nego jasno koliko nosi reč ‘terorista’, taj događaj iz 1914. nazovete terorizmom, a Principa teroristom, jasno je da je to više u smislu nekih savremenih diskreditacija nego što to na pravi način analizira njegovu delatnost. U isto vreme je od strane političara apsolutno neodgovorno takav jedan čin nazivati junačkim činom upravo s obzirom na čitavo nasleđe naših poslednjih deset godina, na problem političkih atentata koji su u velikoj meri uslovili našu stvarnost, zaključno sa atentatom na Zorana Đinđića”, ističe Olga Manojlović Pintar.
Može li se atentat koji su organizovali pripadnici Mlade Bosne smatrati istinskim uzrokom Velikog rata ili na njega treba gledati samo kao povod? Srđan Milošević uzroke ovog masivong oružanog sukoba vidi u imperijalističkim interesima velikih sila koje su nastojale da zadrže i prošire svoje kolonije. Prema njegovim rečima, bilo je samo pitanje vremena kada će rat izbiti.
“Kao neki simbol možemo da uzmemo Francusko – Pruski rat i ono što je usledilo posle njega, kada se čitava francuska nacija ujedinila oko toga da što pre vide leđa nemačkom okupatoru. Tada su održavane ogromne manifestacije solidarnosti u kojima su bogati ljudi svoj lični novac davali kako bi se isplatila ratna šteta. Drugi aspekt vidimo u Nemačkoj, gde od 1880-ih imamo ideju o naoružanoj naciji. Dakle, mislim da je jako važno skrenuti pažnju na tu strukturu koja uključuje s jedne strane nacionalizam kao ideologiju koja je legitimisala ono što su bili imperijalni interesi”, objašnjava Milošević.
Bez jasne ideje o Jugoslaviji
Iako srpski državnici najavljuju da će 2014. organizovati sveobihvatni program povodom jednog veka od početka rata, treba reći da su do dan-danas u Srbiji podignute svega dve skulpture posvećene stradalim civilima u Prvom svetskom ratu, za razliku od čitavog niza spomenika podignutih u slavu palih vojnika. Veliki rat je, prema rečima istoričarke Pintar, i dan-danas definisan kroz simbol čoveka u uniformi, dok se ne govori mnogo o svakodnevici civilnog stanovništva tokom četiri ratne godine. Zašto je to tako, ilustruje tekst Isidore Sekulić, čiji je odlomak pročitala Olga Manojlović Pintar:
“Ona kaže: ‘U okupaciju se ušlo letargično, a iz te letargije narod je probudilo pre svega pitanje namirnica i hrane. U borbi sa mršavom hranom, naši su se ljudi pokazali niži od svake sumnje. Generali su vukli zembilje, ugledni ljudi od pera su jeli one kobne ćevapčiće kod junaka iz Like, lagalo se do srama nisko. Rata sobe boj devet u Guvernmanu otvarali su ljudi vrlo često, da bi se posle njima otvarala vrata neke austrijske kobasičarnice i oficirske menaže.’"
"Ovaj citat", objašnjava Olga Manojlović Pintar, "možda na najbolji način pokazuje zbog čega su ovo bile stvari koje su vrlo brzo potisnute iz javnog prosotra.”
Oružani sukob, koji je prethodio formiranju Kraljevine Srba Hrvata i Slovenaca, dodatno je usložnio odnose među narodima u ovoj novoj državi. Jedan od problema bio je i taj što nije postojala jedinstvena ideja u vezi s tim šta bi Jugoslavija trebalo da bude. Je li ona zajednica južnoslovenskih naroda ili je paravan za ujedinjenje takozvanih srpskih zemalja? Slikovit primer tog rascepa izneo je Danilo Šarenac:
“Ono što je meni zapalo u oči je to da postoji velika razlika između stavova koji se mogu naći u dnevnicima srpskih vojnika i onoga što na primer piše u Politici u tom ratnom periodu. Teško da je jedan srpski vojnik iz recimo Preljine mnogo znao o jugoslovenskoj ideji i da je razmišljao o Jugoslaviji na način na koji je to činio Ljuba Davidović ili Milan Grol. Ono što se često nalazi u dnevnicima vojnika je ‘daće bog, preživećemo, pa da napravimo Veliku Srbiju’. Dakle, to je neka ideja. E, sad, šta su oni podrazumevali pod geografijom preko Drine, to je takođe diskutabilno, jer moramo da se vratimo u svet tih ljudi. Oni su, dakle, najdalje putovali možda do nekog vašara ili kada su odlazili na služenje vojnog roka.”
Veliki rat ostavio je za četiri godine preko 16 miliona mrtvih i 20 miliona ranjenih. Skoro da nije bilo sela u Evropi koje u ratnoj stihiji nije izgubilo bar jednog žitelja. Prostor za istorijske analize ovog događaja koji je, prema nekim viđenjima, samo predstavljao uvertiru u Drugi svetski rat, i dalje je otvoren, slažu se stručnjaci.
