U vreme nastanka ovog teksta lideri onog dela opozicije aktuelnoj vlasti u Srbiji koji obično nazivamo „demokratski i proevropski“ intenzivno se dogovaraju oko toga hoće li na predstojećim vanrednim izborima - koji, gle, zvanično još nisu ni raspisani, a racionalnog i legitimnog razloga i povoda im ne bi pronašao ni trust najboljih politoloških umova - nastupiti u jednoj, ili ipak u dve kolone. Te „kolone“ su u poslednje vreme ušle u opticaj kao pomodni izraz, možda i ne tako slučajan, jer ovo i jeste neka vrsta političke kombat-formacije, kakav god da bude ishod tih pregovora.
E sad, je li taj ishod uopšte tako važan za javni interes, i ako jeste - zašto? Nekima svakako jeste, pošto bar deo medija (mahom oni kojima aktuelni premijer nije baš Kralj Sunce lično) ovo dogovaranje na rate prati kao da su u pitanju pregovori o primirju u Siriji, a pompeznoj dramatici doprinosi i tvitovanje jednog od stranačkih lidera, koji moli ustreptalu javnost da se još samo malo strpi...
Ono što se s razlogom zamera opoziciji nastaloj i izdeljenoj oko „izvorne“ Demokratske stranke jeste da je “stara“, da je „već viđena“, da tu nema ni mnogo novih lica ni mnogo novih ideja. Prigovori, kažem, načelno stoje, ali je veliko pitanje koliko su pravedni kad su ovako parcijalni, jer ako je opozicija „stara“, koliko li je tek „stara“ vlast? Koja se, da podsetimo, sastoji od ljudi koji su još devedesetih - mnogo pre tadašnje i sadašnje opozicije - bili na vlasti, i to baš u po mnogo čemu najmračnijem periodu u pisanoj istoriji Srbije. Tek sa tim srazmerima u svesti možemo biti realni i odmeravati svačije pozicije i poteze na način koji „drži vodu“; ako to zanemarimo, svesno ili nesvesno nasedamo jednom providnom „spinu“ novo-starog establišmenta, i pristajemo na veoma amoralnu teoriju zaborava, da je tako nazovem: ispada da možeš biti kriv ili politički saodgovoran i za najstrašnije moguće stvari a da te to ne učini nepogodnim za novi ciklus odlučivanja o sudbini celog jednog društva: važno je samo da dovoljno vremena provedeš u opozicionom čistilištu i da se nekako „redizajniraš“ (ne mora ni preterano ubedljivo, jer ako je prošlo jednom Tomislavu Nikoliću, proći će bilo šta i bilo kome) i sve će biti po tvom.
Ozbiljniji problem opozicije trebalo bi ipak da bude to što joj je naprednjačko-socijalistička vlast - bez obzira na svoju šešeljevsku ili miloševićevsku istoriju - u osnovi „ukrala priču“, pa je sada ona ta koja predvodi „evropske“, a možda i „evroatlantske“ integracije.
Ozbiljniji problem opozicije trebalo bi ipak da bude to što joj je naprednjačko-socijalistička vlast - bez obzira na svoju šešeljevsku ili miloševićevsku istoriju - u osnovi „ukrala priču“, pa je sada ona ta koja predvodi „evropske“, a možda i „evroatlantske“ integracije. Svojevremeno, dok je Milošević harao sa svojom verzijom eklektičkog nacionalizma, dobar je deo opozicije pokušavao da ga nadmaši u tome i - redovno gubio. Možda najpre zato što je igrao na tuđem terenu. Ovde bi trebalo da je obrnuto: Vučić, Nikolić i Dačić su „u gostima“. To se, uostalom, toliko lako vidi na manje-više svakom koraku da ne zahteva posebno objašnjavanje. Samo, je li to dovoljno? Pre će biti da opozicija ima šansu da nešto postigne - ako pristanemo da pođemo od dubiozne premise da na ovakvim i ovako sazvanim izborima iko osim onog ko ih saziva može išta da postigne - jedino ako nametne kao ključnu temu za građanina Običnog kako uopšte preživeti negde dole u stvarnosti, daleko ispod velikih ideoloških priča? Uostalom, i naprednjaci su tako došli na vlast: emitovanjem poruke da su „novi“ i nekorumpirani politički faktor koji je tu da pomete trulež starih elita. Od te poruke nije ostalo baš ništa, ali naivno je i iracionalno (upravo usled unapred ukalkulisanog „viška racionalnosti“) uverenje da to samo po sebi suštinski snižava rejing režima i ruši ga. Doduše, nije to netačno - ali tek na duge staze. Ponekad malo preduge...
Kako god bilo, sada bi opoziciji bilo pametnije da stane u jednu kolonu - kad je već o tome toliko govorila i stvarala napetost oko tog pitanja, s razlogom ili bez njega. Da je od početka prevladao drugačiji pristup, „dve kolone“ možda ne bi bile ništa loše, ali ovako kako je bilo, neuspeh dogovora bio bi čitan kao pokazatelj gubitničke iracionalnosti i sterilnog narcisizma, a to je jedini luksuz koji sada ne bi smeli sebi da priušte. Može, doduše, da se igra i sasvim drugačije, ali to onda znači neopoziv kraj relevantne političke karijere, i to „u nižerazrednom Vratniku“, kako kaže jedna stara pesma, univerzalno primenjiva.
