Šta je prava namera opozicije na predstojećim, veštački iznuđenim prevremenim parlamentarnim izborima u Srbiji? Ili, da pitanje još malo zaoštrimo: kakva je njena strategija? Ozbiljno govoreći, nije ovo zaoštreno nego možda ublaženo, pošto bi pravo pitanje za početak moralo da glasi: postoji li uopšte neka strategija, makar i pogrešna?
Doduše, mogla bi se pitanja i dodatno uopštavati, i to ne bi bilo lišeno smisla. Recimo, ovo: koja i kakva opozicija? Ne može se o svima koji se kunu da su „protiv Vučića“ (šta god to značilo) govoriti kao o jedinstvenom korpusu, naprotiv, mnogi od njih su ideološki bliži „Vučiću“ (naročito ako više pažnje obratimo na to šta on i njegova stranka govore, nego na to šta rade) nego jedni drugima, što nije niti može biti bez ozbiljnih implikacija čak ni na spskoj političkoj pijaci na kojoj svaka roba nađe svog kupca makar i na naizgled „čudnom“ mestu, a udružuju se oni za koje bi neko naivniji pomislio da ne bi ušli ni u isti tramvaj, dočim se na krv i nož zavađaju i oni koje je nemoguće međusobno razlikovati.
„Patriotska“ opozicija, koju posmatrači sve češće i s punim pravom nazivaju „proruska“ (pa nekako ispada, u tom izobličenom ogledalu, da nema boljeg srpskog patriotizma od velikoruskog patriotizma?!), zapravo je u lagodnijoj poziciji od one druge, „proevropske“. Najpre, za njih nesrećan sticaj političkih okolnosti - pre svega njihova sopstvena lakomost i narcisoidnost - učinio je da 2014. tzv. evroskeptici (iz nekog razloga vrlo popularni eufemizam za evrofobe i ksenofobe) ostanu izvan skupštine, mada ukupna podrška takvim opcijama bar dva puta (tri je verovatnije, četiri nije nemoguće!) premašuje izborni cenzus od pet odsto. Sada su se prilike izmenile u više vidova: „evroentuzijazam“ u javnosti pre opada nego što raste (razlozi, unutrašnji i evropski, zahtevali bi zaseban tekst); potom, DSS i Dveri, dve glavne stranke klerikalne desnice, ujediniće snage na zajedničkoj listi, što im daje mnogo bolje šanse za prebacivanje cenzusa (bez obzira na to da je DSS posle odlaska Vojislava Koštunice samo bledunjava uspomena na samu sebe, a Dveri su razrovane brojnim raskolima); dalje, otkad je Vojislav Šešelj ponovo u Srbiji, Srpska radikalna stranka, kao neprikosnoveni lider „narodnjačke“ desnice, „vratila se iz mrtvih“ i stoji taman toliko bolje da nije nerealno očekivati da se vrati u parlament - a parlament sa radikalima i onaj bez njih dve su različite priče, bez obzira na njihovu trenutnu brojnost. Naravno, nije ostalo neopaženo da su naprednjaci i njihovi partneri brzo prestali da napadaju Šešelja, a mediji bliski aktuelnoj vlasti pokazali intrigantnu gostoljubivost prema radikalskom vojvodi, koji je sa svoje strane bitno ublažio retoriku prema Aleksandru Vučiću, koncentrišući se na politički danas mnogo manje teškog predsednika Tomislava Nikolića. I na „izdajnički“ deo opozicije, naravno; njegovo verbalno majstorstvo na tom planu visoko je cenio i rado upotrebljavao i Slobodan Milošević. Što bi se reklo - razrađena je to radnja. Zato nije nezamislivo da joj mušterije budu i nekadašnji poslenici koji su u međuvremenu prekomerno uspeli u životu.
Suma sumarum, „patriotska“ opozicija na ovim izborima nema šta da izgubi, a može da dobije dovoljno da joj se trud isplati: povratak u skupštinu, veću vidljivost i zastupljenost u medijima, više para i uticaja, možda i lokalnu vlast ponegde...
Suma sumarum, „patriotska“ opozicija na ovim izborima nema šta da izgubi, a može da dobije dovoljno da joj se trud isplati: povratak u skupštinu, veću vidljivost i zastupljenost u medijima, više para i uticaja, možda i lokalnu vlast ponegde...
Šta je u tome interes naprednjaka, njihovih odmetnutih „parteigenossen“? Zar njima to ne bi trebalo da smeta? Ne, naravno, bukvar pragmatične politike govori da ono što ne možeš da sprečiš treba da umeš da iskoristiš, a proruska, izolacionistička i antievropska opozicija može vlasti baš dobro da posluži kao „strašilo“, manje prema Srbiji, više prema Evropi: ako nećete nas, doći će vam ovakvi... Razmislite još jednom: zar neće čak i svi ti Babići i Stefanovići, kamoli Vučić, izgledati nekako bolje i prihvatljivije kad ih budemo svakodnevno sameravali sa dometima i performansama jednog Šešelja ili Vjerice Radete, ako je se još neko seća (ako ste je zaboravili, uskoro će vam se, hteli-ne hteli, osvežiti pamćenje).
Na „demokratsko-proevropskom“ polu mnogo je veća gužva, a deluje i da su strasti i sujete uzavreliji (ili su, pre bih rekao, samo stvari tamo nešto transparentnije), i nije da i tu neće biti odlučivano o važnim i sudbinskim pitanjima; samo - sudbinskim za koga? Ako krajnji rezultat izbora nije neizvestan (dakle, ako je „unapred jasno“ ko će biti pobednik, a navodno jeste), o čemu onda uopšte govorimo, bar sa stanovišta javnog interesa? Biće da to pitanje muči i opozicione stratege (ako dobrohotno prihvatimo još nedokazanu pretpostavku da takvi postoje), a čini se da je odgovor do kojeg su došli otprilike ovakav: ovi će izbori biti borba za preživljavanje na površini i u matici političkog života (za Demokratsku stranku i potvrda ili demanti očuvanog liderstva, a za njenog predsednika „presuda“ o opstanku u tom svojstvu), s nadom u neko sitnije napredovanje, a prava se bitka otvara tek posle njih. Zato se već pikira na naredne predsedničke izbore, koji su na redu sledeće godine. Pozicija neposredno izabranog predsednika, mada nudi relativno mala ustavna ovlašćenja, već je više puta bivala odskočna daska za osvajanje izvršne vlasti (Milošević, Koštunica, Tadić), pa svi nekako kao da zauzimaju niski start za to, jer im to izgleda mnogo realnije nego trka za premijersko mesto 2016, što deluje kao nedostižno. Je li ovo ispravna i dalekovida računica, ili dokono spremanje ražnja za zeca koji je još duboko u šumi?
Kad smo već kod „agrarnih“, lovačkih i sličnih metafora, ima i ona živopisna narodna izreka „Ne lipši magarče do zelene trave“... Kako se uopšte došlo do situacije tako turobno bliske „lipsavanju“ - e, to je tema o kojoj će se u narednim mesecima dumati još mnogo.